Još nekoliko reči o „dirigovanju tužnim orkestrom“ (3)

Napisala sam nedavno tekst („Dirigovanje tužnim orkestrom“, je l) i to nije bio tekst o predsedniku opštine Kosovska Mitrovica. To je bila  jedna priča o tome ima li ili nema barikada na severu, čemu one služe, kuda se prolazi kada se ide na Kosovo, ili ko još uvek, i zašto, koristi alternativne prelaze, i uopšte, kako taj život na severu izgleda, a prema pričama ljudi koji tamo žive. I ne znaju kako se zove njihova država. Ni dokle će to stanje trajati.

Stanovnici Kosovske Mitrovice proslavljaju pobedu Vladimira Putina na predsedničkim izborima u Rusiji 4. marta

Moj tekst je izazvao  predsednika opštine KM, Krstimira Patića, te je ovaj gospodin odgovorio na moje zlonamerne, lažne i (razume se) naručene optužbe, jednim dostojanstvenim pismom.

Pismo je, treba priznati, uljudno napisano i svaka mu je rečenica na mestu. Jedini problem tog pisma jeste što mu sadržaj nije najjasniji. Recimo, gospodin Pantić na (ponoviću) veoma pristojan i uljudan način, objašnjava čitalaštvu i meni i gradu i svetu (urbi et orbi) da on nije učesnik u organizaciji barikada na kojima sedi umorno mitrovačko i severnokosovsko stanovništvo. Ali i da jeste učesnik.

Objašnjava, dalje, da je on učesnik na barikadama kao običan građanin i patriota. Ali i da on baš i nije običan građanin, jer je on nađavola i predsednik opštine. Zatim, objašnjava  dalje, on nema nikakve veze s nekom deponijom na koju se žale Mitrovčani (kažu, zlobnici,  da je deponoja na mestu gde je dalekovod, a da je sve to zajedno na oko sto metara od stambenih zgrada i smatraju, sumnjičavi, da to baš i nije najbezbednije). A onda, u sledećoj rečenici, kaže čovek–predsednik, da je on (kao, je l te, predsednik) dobio saglasnost da se ta deponija stvori baš na tom mestu. Te da on ipak jeste odgovoran – ali nije samo on. Krivi su ovi što su dali saglasnost.

Posle on tu nešto piše o tome kako nije u dobrim odnosima sa organizacijom USAID i kako nema veze s izdajnicima (zna se ko su izdajnici a ko patriote, podrazumeva predsednik),  ali se pojavljuje – kao za inat – neki gadan podatak o tome kako je baš nedavno bio u Podgorici u čudnom društvu, te da je tamo poslovno sastančio sa svojim bivšim šefom Fatmirom Šeholijem, i dvojicom protiv kojih se načelno mnogo hrabro bori – Petrom Miletićem i Slobodanom Petrovićem (to su oni izdajnici iz Tačijeve vlade). I sve tako.

Nije mi namera da učestvujem u severnokosovskim, tužnim i međusrpskim ratovima. Nakon komentara koji su stigli pošto je pismo gospodina Pantića osvanulo na sajtu, moj odgovor je deplasiran i suvišan. Čak padam u napast da branim čoveka od njegovih sugrađana, ali ne raspolažem municijom za tu borbu i moji argumenti odbrane počeli bi, i završili, na onoj prostoj i tužnoj činjenici da je to mesto teško kao tuč, da je živeti na Severu opasan posao i da bi u ovom trenutku verovatno mnogi koji bi se našao na njegovom mestu, napravio bar pola navedenih marifetluka – već tokom prvog prepodneva „vladavine“.

Sever Kosova, nažalost, postao je priča o kraju jedne borbe. Umorili smo ljude. Kad kažem „mi“, mislim na sve nas zajedno. Na prevrtljivu javnost koja čas navija za njih – čas ih pljuje. Na medije koji više ni sami ne znaju šta i o čemu da izveštavaju,  a o čemu je najpametnije da ćute. Na ostale građane Srbije kojima je dosta i Kosova i Evrope i izbora i barikada i koji, baš kao i ljudi na Severu, sve češće gledaju u svoje kofere i razmišljaju „gdje da krenu u ovo strašno doba...“. I mislim naravno na „lidere“ tih Srba sa Severa, i Kosova uopšte, koji su – i sami umoreni od strane svih nas zajedno – dodatno ubili volju i veru u bilo kakav rezultat (osim onog najgoreg) ove severnokosovske pobune. Ti lideri koji bi da učestvuju i u izbornoj kampanji u Srbiji, i u onoj na Kosovu (kao Republici Kosova), i koji bi da ostanu na nekim mestima – jer ako nisu na tim mestima, onda su u zatvoru. I  koji su uspeli da, s početka priče veoma orne ljude i hrabre ljude i ljude koji su bili u stanju da idu do kraja u svojoj pobuni  - da te ljude demorališu i dovedu ih u stanje apatije, gde je ovima savršeno svejedno hoće li im se država zvati Srbija ili Kosovo ili bilo koja bestragija na ovom svetu.

Priča, koju nisam imala nameru da pišem ali koja je samu sebe napisala; priča o jednom predsedniku koji je samo karika u lancu – toliko isprepletenom da mu se ne nazire  početak ali mu se da naslutiti kraj. Priča o čoveku koji sam svedoči kako i jeste i nije nadležan za ono što radi, šta god to bilo. I čije je svedočanstvo, da tragedija ili apsurd budu veći, sasvim istinito: on zaista i jeste i nije nadležan za to što radi. To bi mogla da bude priča o gotovo svim liderima i „liderima“ Srba na svim našim Kosovima, od SAO Krajine do Bosne preko Severa. I to je priča o jednom umornom narodu kojem je dosta svih velikih tema, o narodu koji je poverovao da je mali narod i počeo da sanja najmanje snove, o zemlji koja više nema kapaciteta, nema snage i nema volje da bude država i u tom smislu, jedna tragikomična priča o predsedniku opštine (koji i jeste i nije nadležan) jeste potvrda, dokaz koliko je istine u onoj molitvi (ili moderno, mantri) „Kosovo je Srbija“. Kosovo jeste Srbija, i Srbija cela jeste jedno malo veće Kosovo, i to jeste mesto gde nadležni nisu nadležni a građani svoje nezadovoljstvo tu i tamo pokažu na nekom internet portalu i sve se završi na tome. S tom razlikom što se u Beogradu, Nišu ili Novom Sadu  međusobno ubijaju nekako depresivno,  i pune su crne hronike  nekih očajnika i besomučnika, sirotinje  i drugih mentalnih bolesnika  - a na Kosovu se ubijaju malo veselije i sa više  buke, gotovo filmski bacajući bombe jedni drugima u dvorišta, ili pucajući iz automata iz vozila u pokretu i tako rešetajući kuće svojih „dušmana“, a zapravo ubijajući sami sebe, u tom haosu.

P. S.

Uz izvinjenje gospodinu Pantiću što sam  odgovorila na njegovo pismo, dodala bih samo (izvinjavajući se i zbog svog sitničaranja) da „Zalažem se za laž“ nije naziv neke doktrine čiji sam poklonik, nego naslov knjige koju sam priredila – a u kojoj se ne radi o laži, nego o pozorištu i drugim sitnicama iz života jednog glumca.