Težak život

Podatak: Zapopsleni u Srbiji sa 2,33 evra po satu kod privatnika, među najmanje plaćenim u Evropi

Šnajderka

Pre nedelju dana radnica - krojačica, jedna od ko zna koliko sličnih, prerezala je sebi vrat na teško zamisliv, surov način, kosom. Nekad je radila u Kluzu a kasnije u nekakvoj Zaštitnoj radionici u sklopu mutnog preduzeća Železnice Srbije. Kolege kažu, žive u stalnom strahu od otkaza, šefovala je uglavnom gluvonemima. U sektoru gde je radila neko zapošljava invalide koji obavljaju teške poslove, čišćenje toaleta, crpe jame, kose korov oko pruge...  To spada u onu preporuku prema kojoj je politički korektno (a ima i neka caka oko poreza) zapošljavati nemoćne.  Pitanje je – a ko je moćan, mlad, zdrav i jak i gde se taj zapošljava? Uglavnom nigde, tako da na ovu priču ne treba gledati očima „izvan svakog zla“ s mišlju da je, u neku ruku, prirodno da se takvi ne snalaze. Ne, ovo je mesto gde se ne snalazi gotovo niko. Poredak je takav, ustrojsvo zastrašujuće zahtevno i traži kompromise (zapravo to i nisu kompromisi to je poniženje) upisivanja u stranke ili agitaciju – ako imate odakle da agitujete – za bogate.

To (moćni, mladi, zdravi i jaki) su samo stranke i njihovi biznismeni.

A i svejedno je, bio šnajder ili Cvetajeva –  beda i strah sve izjednačavaju  

U njenim dnevnicima i pismima (bila jednom jedna Cvetajeva) imate opise života koji to i nije nego je borba za preživljavanje i takva borba sve obesmišljava. Ima i ono, struka kaže da samoubistvo ne može da bude čin normalnog čoveka ukoliko se ne radi o trenutnom pomračenju, gde ovaj to već u sledećem trenutku ne bi izveo. Ima i nagon, to je ona priča o plivaču koji, uz najbolju volju, ne može da se udavi sam, na silu, tako što će samo zaroniti. Onaj dah je jači, to se zove nagon za udahom, za disanjem, za životom ma kakav bio.

Možda se radnica izgubljena u pljačkaškoj državi, na tako strašan način (a načini su uvek strašni kad su takvi slučajevi u pitanju) ubila jer je u sebi imala tu klicu. Možda mi živimo u državi koja -  osim što ne sme da izađe s podacima koliko imamo samoubistava dnevno (te vesti nisu zabavne kao brutalna porodična ubistva na stranama crne hronike) – podstiče tu klicu želje za samouništenjem, za krajem, koju možda ima svako.

U centru Beograda: stanovnici prestonice navikavaju se na bedu

Kolhozi  i slične asocijacije

Možda je Cvetajeva – a nju pominjem zbog kolhoza – bila sklona. Možda u takvim vremenima, kada revolucija deluje kao dašak vetra, jedna njena rečenica („Samo izvesnost rata sprečava me da mislim o samoubistvu“), granice „normalnog“ ruši kao zidove od papira a strah od života u predratnim a kasnije jezivim posleratnim vremenima lako prelazi u čežnju za smrću.

Čitajući vesti o krojačici koja se ubila, ne mogu da se ne setim pisma Rilkeu gde je luda pesnikinja napisala nešto što verovatno najpreciznije opisuje (i) ovo vreme: „Ne umem da živim svaki dan.“

Rat kao suluda alternativa bedi

Odnosilo se na snalaženje oko vode i struje, na dovijanje u izbeglištvu, na ubijenu želju za pisanjem, na jedan poraz nakon revolucije koja joj je, mladoj, ulila nadu da će se nešto strašno i veliko i vatreno pojaviti i promeniti stvari kao Deus ex machina. Taj bog iz mašine doneo je kolhoze (Ne želim da znam šta je kolhoz, ni kolhoz ne zna ko sam ja – Cvetajeva) zatim izbeglištvo. Ideološki je promašila obe teme. Nigde joj mesta. Kao mnogima, nisu slavni ni poznati, čak i ne sanjaju velike snove i utom je strašnije.

I jedna davna predstava Ljuše Ristića

Ovo me je opet podsetilo, neka oproste čitaoci što se ne sećam imena autora, na jedan tekst koji sam čula u predstavi Ljubiše Ristića neke 1999. godine. Jedna žena nabraja šta sve treba da plati, kupi, izdvoji za račune, tu je i kćerka, neki kurs koji treba da se plati... Žena se obesi, nakon frenetičnog nabrajanja i, u momentima čak egzaltiranog (možda ću uspeti!), sabiranja pa oduzimanja.

Samoubistvo je obest prema životu, kažu mudre knjige i tačno je. A  kako se tumači trenutak, kao ovaj sada, kada to na jednom mestu postane notorna pojava? Ima istine u naivnim nadanjima tada još obesne Cvetajeve – želja za ratom kao životom, kao suprotnosti smrti ili jednom mrtvilu, kao promena koja uvek znači život i koliko god paradoksalno zvučalo, rat briše sve besmislice. Nestaju egzistencijalistčka naglabanja, priče o smislu života, niko ne priča ni o nemaštini, sve se nekako stvori dok traje to koje se zove rat a asocira na smrt; međutim, ljudi se tada čak i ne razboljevaju. Sve svoje instinktivno crpe samo u jednom cilju – živeti. Usred ludila, živeti.

Kad se potroši ratna, dođe socijalna, kad se potroši socijalna, eto opet ratne – demagogije i demagogije

Kada se potroši socijalna demagogija, kada ode dođavola ona Marskova iz Kapitala gde filozof najavljuje sve što će biti a neko to izučava, nadajući se da je stvar bilo moguće sprečiti; ostaje samo plašenje ili čak nada da će neki ratovi počistiti sve priče o nepravdi, kada nikoga više neće morati da grize savest dok zarađuje pišući o samoubistvu zbog siromaštva, to je ono što živimo.

Cirkus „operativni podaci“ - Šešelj

Zato nam je mnogo potrebnija priča o destabilizaciji juga Srbije, zato narod sluša Šešeljeve „operativne“ podatke o Albancima koji će (na čelu s Pacolijem) napasti Beograd i daje broj telefona njegovog brata, što je mogao da uradi svaki iole upućen novinar – ali narod to ne zna, ne želi da zna, ne shvata koliko gluposti s možda dva tačna podatka, za čas učine da se zaboravi da nema šta da se jede. Zato su ovoj državi potrebna takva strašila. Zato uvek ima i biće ih, nečasnih ljudi koji će pristati na takve uloge. Zato su, mada smo tada živeli sjajno u odnosu na ovo koje je bilo neminovno, i prethodnoj vlasti bila potrebna naglabanja o tome kako će SNS da nas, protivno zakonima fizike, vrati 20 godina unazad. Sve su to, što bi pesnik rekao „đav'li od papira“, ali ti đavli su sasvim zgodni za skretanje pažnje sa onog najbitnijeg. Zove se život i ono što neko bahat i lud radi, a ne nalazi se samo u Srbiji, a koje se zove obesmišljenje tog života. To je ono kad te onemoguće da radiš dignuta čela.

Tako se ubija čovek, zdrav „u glavu“ ili ne, jak i slab. Tako se primorava i onaj sposoban da – ne pitajući za cenu, makar cena bili i oni fiktivni brakovi – beži odavde glavom bez obzira, svetstan da ni to gde beži, neka EU, nije ništa drugo nego mesto koje ga (ako je iskusan i ima oči i ako je izabrao neku slabiju, mediteransku, državu) podseća na onu nesvest o skoroj propasti koju je već video neke 1989 – 1990. u rahmetli Jugoslaviji.

(karikatura nepoznatog autora)

Nezaposlenost (i strah od gubitka posla) kao obesmišljenje čoveka

Ono što nezaposlenost čini zastrašujućom nije osećaj ličnog nespeha, eventualna dosada kod onih koji ne znaju šta bi sa sobom, nije ni novac – to je obesmišljenje čoveka koji se, ukoliko je pri svesti, realizuje kroz rad. Ono što strah od nezaposlenosti, eventualnog gubitka čak i bednog posla, dovodi čoveka u napast da digne ruku na sebe je nepodnošljivost neizvesnosti u miru, gde sve naizgled deluje normalno, gde ovaj besomučnik koji se ubija ne vidi (ili ga više ne zanima) da je to „naizgled“ zaista samo naizgled, da živimo simulakruum o kojem je pisao onaj, kod nas prokazani, Bodrijar. Puni kafići, mlad svet u pristojnim kolima kupljenim ne novcem nego kreditima, najčešće roditelja ili roditeljevih roditelja (to su oni penzioneri koji su bili stabilni jedno vreme a sada opet vire iz kontejnera), more nepotrebnih informacija na TV, imbecilni rijalitiji na koje neko pristaje da bi preživeo ili jer je lud, programi koje bi – šta fali cenzuri? – tebalo zabraniti, sve to zajedno u svrsi održanja privida da je sve normalno. I jedini problem imamo ako nas kojim slučajem napadnu Šiptari.

Rat ili mir i šta je uopšte mir kojem se teži?

Koliko ljudi dnevno u Srbiji izvrši samoubistvo ili ubije nekog člana porodice jer je (verovatno imajući klicu toga u sebi) sišao s uma, usled neljudskih uslova, kada se život omrzne jer je sve što čovek istinski želi - o čemu god maštao - mir. Ne onaj mir koji je opozit ratu nego – mir u sebi.  Mir koji je opozit permanetnom strahu od računa, kredita, gubljenja ili nemanja posla... Mir, život, jednostavno...