Evropa (i dalje) nema alternativu

Britanski premijer raspisao referendum gde su se građani izjasnili da žele izlazak iz EU. Referendum je onaj oblik neposredne demokratije gde građani izražavaju svoje mišljenje o bitnim pitanjima, kao što su ustavi, ulasci u vojne alijanse i tome slično. Postoji još od Rimskog carstva.

Srbima je, kao smešljivoj naciji, ova stvar prirodno - smešna. Kada je pre jedne decenije Koštunica raspisao referendum o ustavu a kako bi na snazi ostala Rezolucija 1244, građani Srbije su s pravom pomislili da je reč o ludom čoveku. To se potvrdilo kao tačno neku godinu kasnije, kada je uradio nešto nezapamćeno i potpuno luzerski – podneo ostavku na mesto premijera. Slično kao britanski premijer, Kameron koji je bio za ostanak Britanije u EU ali kako njegova politika više nema većinsku podršku, čovek se povukao. U redu je kada to uradi Britanac, srpski analitičari mu se dive do imbecilnosti i ne mogu da iskažu dovoljno sažaljenja prema Britaniji – kojoj pedviđaju potpunu propast.

(karikatura: Alexander Dubovsky)

Nije srpski biti nevažan i neprogonjen

Zabrinuti srpski političari i novinari smenjuju se na TV stanicama razmatrajući sudbinu Evrope, optužujući ekstreme, desničare i ponavljajući sve ono što su lepo naučili još za Slobina vakta. Jasno im je da Evropa klizi u jedan fašizam, ksenofobiju, da će propasti – a sve zbog poslovičnog britanskog rasizma. Jedan političar i jedan novinar silno su se potresli kad su videli neki prilog gde stariji Britanci govore kako su glasali za izlazak iz Unije a „mladi, na kojima svet ostaje, postali žrtve njihove bezumnosti“.

Da li će ti „naši“ ljudi ikada naučiti da pričaju normalno ili ćemo zauvek ostati osuđeni na ono nešto floskula koje su naučili još devedesetih godina prošlog veka i kroz koju prizmu posmatraju sve živo što se desi pod kapom nebeskom? Toliko o mladima na kojima svet ostaje, a za koje su se silno zabrinuli.

Vučić, na jednoj od redovnih vanrednih konferencija, a kao ozbiljan čovek - odmah je rekao da mu ne pada na pamet da raspisuje nekakve referendume i dovodi u pitanje našu evropsku bezalternativnost. Slično kao Milo Đukanović koji nije lud da pita građane jesu li za ulazak u NATO ili ne.

Poslednji šmokljan koji se zamajavao glasom naroda, klerofašista Vojislav Koštunica, odličan je primer kako na ovim prostorima čovek mora da bude ili lud ili naivan pa da se poziva na neku demokratsku baštinu i služi se tim, budalastim, sredstvima. Tako je i prošao. Ruku na srce, prošao je najbolje – sklonio se od ološa. Kao neko ko nije nikome dužan, slobodno se šeta ulicom i ima te, naravno nebitne, benefite. To zapravo dokazuje da je nebitan, na srpskom jeziku i po poimanju stvari.

Ni novinar koji se na sav glas ne razdere da mu treba policijska zaštita jer mu je neka budala pretila na nekoj mreži, neko ga proganja i, uopšte, ako je čovek koji nema slične manije, taj samo svedoči da i nije neki novinar. Nije srpski biti tako nevažan i neprogonjen. Premijer to maestralno demonstrira kada preko svojih medija obaveštava javnost u kom je stadijumu paranoje iz dana u dan, kako stvar napreduje i dokle se došlo.

Premijer demonstrira i nešto drugo - a to je sva istina o nama i „našoj“ Evropi - kada saopštava da mogu slobodno (imaju njegovo odobrenje) i Španija, Italija, ma čak i Francuska da raspisuju referendume ali Srbija (to jest on) zna da Evropa nema alternativu. To znaju i zabrinuti analitičari. To znaju i tužni građani Srbije koji su imali priliku da dožive i tu bruku, da im se let Beograd - Njujork (koji je, uzgred, postojao i ranije) predstavlja kao ekspedicija na Mars.

(karikatura: Marian Kamensky)

Primer pripitomljenog majmuna

Nego, šta zapravo poručuju i Đukanović sa Natom bez alternative i Vučić sa Unijom? Da se ne pitaju ni oni, a ne neki tamo građani koje bi referendum samo uzneo u iluziji da se nešto pitaju. Bolje je da se šetkaju subotom sa patkama i ostalim igračkama nego da misle tuđe brige, jer mi i jesmo tuđa briga. To je ceo ovaj smešni region, što se odlično vidi kada se sretnu analitičari i ostali, recimo na TVN1, gde Zagreb, Sarajevo i Beograd saopštavaju svoja „smatranja“ na velike teme. Unisono, dosadno, jedno te isto. To više nije ni propaganda jer oni nemaju koga da ubeđuju. To je naglabanje nedostojno i kafanske priče o politici.

Jednako su maštoviti i na nacionalnim televizijama. Maštovitosti ministra koji je izrazio nadu da će izlazak Britanije taman napraviti mesto za ulazak Srbije u Uniju, može da parira samo onaj namesnik iz Bajine Bašte koji se naljutio na žitelje koji su radili na crveno slovo, čime su izazvali grad apokaliptičnih razmera.

I, dok se Evropa dogovara kako dalje, dok se građani ozbiljnih zemalja pitaju dokle će se stići sa već svuda omraženim merama štednje, gde sa onolikim izbeglicama i tome slične, dosadne stvari, Srbija se svake subote veseli u Beogradu sa svojim patkama i, naravno, sažaljeva Engleze koji ima da crknu sad kad im se dignu Škoti i Irci. I to navodi samo na jedan zaključak. Ova vlast je pametna. Programi na TV treba da ostanu idiotski. Informativne emisije, takve da čoveka ne informišu ni o čemu, sem o tome šta o Britaniji misli, recimo, Čeda Jovanović, ljudi da plaćaju sve više kablovskim operaterima da ne bi sa TV čuli reč na srpskom jeziku (ukoliko ne gledaju farmu i slično), nego da gledaju filmove na HBO ili BiBiSijeve emisije i serije, pa može da se vlada mirno još sto godina.

Pošto smo bogougodno denacifikovani (a stari smo nacisti), svaka briga o sopstvenoj ekonomiji, o sopstvenim građanima, o privredi, o bilo čemu što se dešava unutar naših granica (pardon, mi nemamo ni definisane granice), izazivaće u nas jednu sablazan i nećemo prestajati da se nudimo svetu kao primer pripitomljenog majmuna, koji se suočio s tim da je majmun, izvinio se zbog toga i sad, operisan od instinkta za preživljavanje (instinkti su primitivni), čeka da se udavi u, da ne kažem, čemu.

(karikatura: schoolreport.yeoutbox.com)

Demokratsko sredstvo: Uredno menjati tv kanale

Evropska unija će se, kad dođe do toga, raspasti zbog ekonomije, zbog alavosti i sistema koji sve više liči na robovlasnički. I zbog ratova koji joj nisu trebali ali ih vodi, rušeći severnu Afriku, Bliski Istok, Izrael… sve što pred sobom ugleda čizma Nato vojnika, ili Amerike.

Ovaj region se o tome ne pita ništa i savršeno je svejedno ko je na vlasti. Hrvatski protesti, daleko ozbiljniji od ovog beogradskog zamajavanja, srpske maškare o vikendima, crnogorska ozlojeđenost što ih niko ne pita žele li u Nato i šta da rade sa Rusima, smešna bosanska nada da će takva, podeljena i ne znajući ni sama šta je ući u tu sanjanu Evropu - sve je to zaista smešno, nama referndumi odavno nisu potrebni jer se ni naše vlade, a nekmoli građani, ne pitaju ni o čemu i sve se to dogovara za nekim drugim stolovima, daleko od naših očiju.

Naše je, eventualno, da promenimo tv kanal kada vidimo kakve gluposti lupetaju naši suvereni – a kako nam se potpuno ne bi zgadila i država u kojoj živimo i kolege i takozvani analitičari i sve ostalo. Komentari na račun britanskog referenduma su zaista jako potresni u svoj svojoj nadmenosti i samopozvanosti da se, do izbezumljenja, navija za nekakvu EU kojoj nismo ni blizu a na čijem smo kontinetu najsiromašniji. Ni manje države ni nadobudnijih budala, eto to je tužan utisak nakon čitanja i slušanja gomile gluposti a na temu Britanije, Evrope, sveta…