Zabrana pušenja u Srba, osamnaesti put

Ana Radmilović

Ostaje vam da se radujete što su vas strpali u geto jer samo tu još ima malo mira - ne zalaze divizije vaspitača

Izglasan je zakon, mnogi su verovatno čuli i glasno se žale ili hvale, o potpunoj, neumoljivoj, beskompromisnoj i tako dalje u tom pravcu, zabrani pušenja u javnim prostorima. Ako me sećanje služi, imali smo slučaj i pre nekoliko godina, zatim pre malo više od nekoliko godina i nekoliko godina pre onih malo više od nekoliko godina. Mislim da o dibidus zabrani pušenja slušamo četvrti put ali nisam sigurna, tema se svako malo potegne pa čovek stekne utisak da se svako malo bavimo tim problemom.

Ko tu koga ugrožava i kako. I gde će jadni pušači da se kriju dok, do juče jadni, nepušači budu zauzimali sva mesta i osvajali teritorije koje im nikada nisu pripadale. A i šta će nepušač u lokalu? Može da ne puši u svoja četiri zida i tako ne uznemirava nikog pristojnog ko je u kafanu došao sa časnim namerama da se zabavi a ne da vodi neke mutne poslove – jer šta ima da priča jedan nepušač ako ne o poslu, a da posao nije mutan on ne bi birao kafanu za mesto sastanka? Ovo je, dakle, kriminal.

Ugostitelj će se plašiti gosta. Konobar postati depresivan. Konobarica izgubiti šarm. Pristojan svet sedeće u nekim katakombama i sve se uklapa u sliku sveta nakon nuklearne katastrofe koja nam se, uostalom, i sprema. Ali šta je nuklerani otpad i sav drugi otpad koji civilizacija baca u naša dvorišta naspram cigarete? Ništa, tek otrov. Bezopasan, u njemu nema uživanja a današnji čovek je rob i šta ima rob da uživa okolo i tako kvari ostale koje su nekako već vaspitali.

Mislim da sam jedno milion puta parafrazirala Belu Hamvaša gde vidovito najavljuje kako su nepušači jedna opasna ateistička sekta. Kratko bih obrazložila, svi drugi poroci su nekako koristoljubivi, isuviše svrsishodni a suština uživanja je upravo u beskorisnosti. Žderu pa su siti, piju pa se napiju, drogiraju se pa se vuku okolo drogirani a onaj ko puši, e samo taj zna šta je svrha. Dim, u njegovom nestajanju. Dim koji menja boju i oblik. Ne služi ama baš ničemu. Postoji a ne postoji. Dim je ozbiljna stvar, za razliku od gorenavedenih a koje nisu zabranjene, gluposti. Svaka budala može da uzme i napije se. Ali cigareta… to je ozbiljna, višemilenijumska filozofija. Tako se bolje vidi i sagovornik. Tako vreme duže traje i poznato je da cigareta može da utiče na skazaljku na satu, kao što može da strgne krinku s lica varalice. Pogledajte ljude dok puše. Onda one koji ne puše. Onda one koji puše – kako puše. Šta puše. Kakva im je gestikulacija, jesu li iskreni, kako ispuštaju taj dim, vide li ga… Ako vidite samo mehaničku radnju, reč je o mimikriji, to je nepušač koji se pravi da puši i laže kao pas. One koji ne puše ne morate ni da gledate. Za njih valjda znate da nisu kako treba. Ta lica su stegnuta, nose grč sobom, o pokretima da ne pričam, neprijatno vam i da sedite s osobom koja u sebi ima toliko potisnute agresije da je to grozno.

Zabrana uživanja koje nije svrsihodno, a nesvrsishodnost je jedina svrha uživanja, to je zločin kakav su sebi mogli da dozvole samo Mađari u doba kad ih je od fašista – protiv njihove volje – oslobodila SSSR i valjda ih pustila da sami sebe kažnjavaju sumanutim zakonima kao što je bio zakon protiv lepote. Zakon koji je spalio ogromnu biblioteku baš pomenutog Hamvaša, čoveka koji je bio prinuđen da živi u bedi ali je za inat pisao o važnosti arhitekture, o estetici o, naravno, etici, o filozofiji vina i naravno upozoravao na vreme kada će antipušačka ateistička sekta zavladati svetom i biti gora od svih izama, na čelu sa fašizmom.

Fašizam je ustrojstvo koje ne priznaje beskorisnost a sva lepota sveta sadržana je upravo u njenoj beskorisnosti. Recite, koja korist od vetra koji nosi miris lavande i borovine, s mora, čak zimskog mora (dakle nema plivanja i nema koristi) i kakvo je to gubljenje vremena koje gleda u lepotu ne misleći ni na šta? To je religiozan čin, još ukoliko dodate dim cigarete koji odlazi menjajući oblik iznova i iznova – reč je o duhovnosti koju prostakluk poput nacizma, gde onaj koji će sutra biti mrtav danas ima da radi i bude koristan, ne može da razume.

Jasno je, i nikome novo, svako rođen će sutra biti mrtav a danas će imati da bude koristan ako ima želju da kako-tako živi svoj vek, i ništa spektakularno u toj činjenici staroj koliko i ljudski rod. Međutim ideologizacija te neumitnosti – nešto ćeš raditi i nečemu valjda služiti a onda ćeš uzeti pa umreti – to je opasna ideologizacija. Ona obesmišljava sve ono između ta dva podatka s kojima se svet nekako nosi otkad je otkrio prvog žreca i potom filozofa. Obesmišljava oduzimanjem svakog suvislog odgovora na najvažnije, prvo i poslednje, pitanje: „a zašto?“ Zašto moram da radim da bih jeo a onda ta hrana bila đubre a onda to đubre pravilo problem i ulivalo se u neke reke jer su i te kanalizacije sumnjive i loše, a na kraju i ja postanem deo tog đubreta – istina lepše ispraćeno ali poklone mi cveće onda kad me više ne zanima ni miris (takođe beskoristan inače) ni lepota tog cveta…

Samo jedna ozbiljno fašistički ustrojena civilizacija može da, s toliko sladostrasti (kao oni koji su palili biblioteke – ko si ti da čitaš, da imaš, da misliš, da uživaš i kvariš radnu omladinu?) pokušava da zabrani poslednje oazice mira i intime koju čovek deli sa svetom oko sebe u nekom lokalu, u nekoj večeri punoj dima, u nekom svetu izmešten od svakodnevnih stvari i dosadnih obaveza. Samo mrtva ozbiljna fašistička misao može da, bez stida, sa istom ozbiljnošću priča o izvesnosti onog nuklearnog naoružanja, terorizmu koji je postao brend i uskoro ćemo kupovati šolje i sveske sa logom ISILA ili – politički korektne – palestinske vojske za koju histerično navijamo protiv naroda Izraela; i o borbi protiv pušenja.

Svet je poludeo. Umesto da svaki dan iznova uzme pa se prenerazi jer je Evropa malo sva u žicama a on uzeo pa mahnita protiv pušača kao najvećih upropastitelja planete.

Sreća je što je Srbija i dalje država u kojoj svaki zakon, vest, svaka dobra i loša odluka mogu da traju najduže mesec dana, ako i toliko, i mi nemamo mnogo razloga za brigu. Mi, zapravo, treba da navijamo da bude još žica svuda oko nas. Iskustvo enklava, odnosno geta s Kosova poučilo nas je, ili je bar trebalo, da paradoksalno – samo u rezervatu možete da nađete slobodu kakve odavno nema u glavnim ulicama u centru nekih gradova i ti vam gradovi više nisu mili. Nisu vaši. A nekad je cela Evropa, čitav svet zapravo, uključujući i ovaj nepostojeći, uništeni svet Istoka, i Brazil i Afrika i Aljaska i sve one egozitčne zemlje koje su i dalje ruske – sve su one bile – ako ste malo stariji – vaša kuća. Sada, ako ste pri pameti, ostaje vam da se radujete što su vas strpali u geto jer samo tu još ima malo mira. Ne zalaze divizije vaspitača.

 


Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...