Odakle poplava gluposti

Ana Radmilović

Pretpostavljam da bi mnogi ljudi rado priložili žalbe Savetu za štampu, a zbog svakodnevnog maltretiranja pričama koje ničemu ne služe

Nakon sednice sednice Komisije za žalbe pri savetu za štampu 25. maja, ovo samoregulatorno telo izašlo je s podatkom o 132 teksta gde je prekršen Kodeks novinara, a samo u aprilu i samo na temu ubistva pevačice Jelene Marjanović. Nakon toga, bizarnosti na račun jedne smrti zamenile su spekulacije na temu pada glumice Nede Arnerić.

Vest o tome samo je povod za pitanje koje se nameće - čemu uopšte služi štampa gde su vesti iz crne hronike redovno na naslovnim stranama. Kao da ratovi, siromaštvo, glad, bolesti i sve ono što uznemiruje iole normalnog čoveka nisu dovoljni, pa je potrebno još i da sve ono od čega zaista čitaocu zavisi život (kao što su struja, ekonomija, nafta, zdravstvo, školstvo…) padne u zapećak grozota, pisanja o morbidnim porodičnim ubistvima, detaljima saobraćajnih udesa, velikim slovima istaknutih „ključnih reči“ u naslovima od kojih se prevrće stomak.

Neko bi rekao da smo poludeli

Svakako da ekonomija ne zvuči zabavno, smrt je uvek na prvom mestu – ako je nema, čemu smo svedočili prošlog leta, novinari nekih listova će sedeti u bolnicama kao zadušne babe zloslutnice i nestrpljivo čekati da objave vest o smrti glumca, što se dešavalo sa Draganom Nikolićem. O grozoti kao što su pisanja o ubijenoj pevačici, koju je smrt proslavila više od pesme, a na način koji ne samo da je za tužbu nego i za prebiti (počiniti krivično delo) one koji su time hranili publiku, od koje su napravili voajera, gledaoca „snaf“ pornografije gde je vrhunac trenutak kada žrtvu ubijaju – ne može na normalan način ni da se govori.

Čovek zatvori novine, makne s ekrana Internet stranicu, ne želi da pročita više ni reč od autora koji se time bavio. A mnogi su.

Druga „zabava“ su bučne parole, politikanstvo, zapaljive izjave. Nova zvezda Interneta je neka devojka koja je pisala kakvu sve mučnu smrt i kome priželjkuje, na kog političara ne bi trošila ni metak i tome slično – što je naišlo na aplauz, a zatim su šokirani pratioci pobesneli na „teror vlade“ kada je devojka privedena na informativni razgovor.

Neko bi rekao da smo svi postali krvožedni, da smo poludeli, da je za to kriva ova ili već neka vlast, siromaštvo, beznađe… Dobro, ali istina je i da su ekstremi uvek najglasniji, lepak su za nezadovoljne ljude, ljudi se najlakše identifikuju sa najprostijim sadržajima. To su sadržaji na koje su navikavani godinama, to je insistiranje na crnoj hronici, pričama gde je neki doktor uzeo mito, gde je neko umro u bolnici zbog sepse i neljudskih uslova, gde je neko dobio otkaz pa posle otkaza i maniju gonjenja jer je uveren da to nikako nije do njega nego je do političkih shvatanja, gde su svi odjednom cenzurisani…  Sve to postoji, dešava se, postoji i cenzura kao što postoje i sadržaji koje bi svako normalan zabranio jer su kršenje ne samo Kodeksa novinara nego elementarne pristojnosti a isto tako postoje i mnogo važnije teme. Ili makar lepše, što ih ne čini manje korisnim.

Kome se zapravo obraća ta štampa

Kultura, kao najskrajnutija tema, recimo, mogla bi da pomogne da čovek s navikom da čita novine, ne izgubi tu naviku i uopšte želju da išta „sazna“ iz takvih novina. Jer su takva saznanja nebitna, beskorisna i mogu da zanimaju samo nekoga ko zaista ima problemsa zdravim razumom. Kao „rekonstrukcije“ groznih zločina, kao maltretiranje svake javne ličnosti kojoj se omakne da joj se nešto desi, bilo razvod, bilo bolest, bilo nezgoda i pad.

Jednako nepotrebni deluju i politički komentari, sem retkih koji prikažu neke druge uvide, imaju smisla za humor ili nešto znaju pa to vredi pročitati. Ostalo su pseudoanalize sveta koji se menja a tu promenu retko shvataju i oni koji o njoj pišu i oni koji to čitaju, to su stranice i stranice nečijih političkih stavova. Publiku više i ne zanima informacija nego ko bolje navija za ili protiv nekoga.

Ne verujem da se radi o podilaženju lošem ukusu širokih narodnih masa a zarad većih tiraža. Sklonija sam da mislim da je reč o nametanju tih sadržaja ali da se, opet, ne radi ni o kakvoj zaveri, gde bi novinari trebalo da namerno zaglupljuju javnost, nego da je stvar mnogo jednostavnija. Da se radi o nedostatku hrabrosti da se ne učestvuje u tome, o nedostatku znanja da sve to bude bogatije i kvalitetnije, zasićenju, lenjosti kojoj je najlakše da prepisuje gadosti i kiti ih novim bizarnostima… Sve to liči na pisanje za listove kao Treće oko i tome slično, gde su se autori silno zabavljali izmišljajući vidovite babe, uvampirene prikaze na autoputevima, leteće mačke i tome slične priče – jednako korisne kao i ovo što sam recimo danas pročitala u dnevnim listovima, pokušavajući da shvatim kome se zapravo obraća ta štampa.

Nije svet tako gadno mesto

Ne mislim da je elitistički zapitati se zašto - pored bizarnosti ili tekstova gde se novinari sve češće bave sobom, to jest kolegama koje ne valjaju, pa se prepucavaju opozicioni sa valjda pozicionim - više gotovo da ne postoje ni putopisi, skoro da nema prikaza knjiga ukoliko nisu reklame, retko gde može da se pročita o moru novih filmova, turskih, rumunskih, ruskih, o novim trendovima HBO produkcije gde junaci, posle nekih deset godina, ponovo puše – eto, otkud odjednom usred antipušačke histerije - Holivud opet puši? I tako dalje, i tako dalje.

Ni daška nekog vetra i napisa koji bi potakli čitaoca da se, baš jer živi u malo gadnijim vremenima, izmesti, zainteresuje za nešto što je u vezi sa životom, otvara neke prozore i upućuje na nešto važnije od toga ko je kome odbrusio sa sve velikim boldovanim slovima i deset uzvičnika, detaljnih opisa pogibija sa sve slikama i da se ne ponavljam.

Nisu ti novinari i tekstopisci toliko isprazni da bi svi tako lako postali gomila ostrašćenih manijaka, nisu ni tolike neznalice da se bave više ne ni samo privatnim životom javnih ličnosti nego i uzrocima smrti, pojednostima lečenja, sahranama. Nisu ni čitaoci poludela masa gladna krvi i svađa. Niti je svet tako gadno mesto, u šta bi čovek bio uveren da se o njemu informiše samo iz štampe.

Nisam sigurna da shvatam kako je došlo do ovoga. Pretpostavljam da bi mnogi ljudi rado priložili žalbe Savetu za štampu, a zbog svakodnevnog maltretiranja pričama koje ničemu ne služe.

 


Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...