Izborno proleće

Ana Radmilović

Jadni građani Srbije biće samo uznemiravani preko medija i zastrašivani činjenicom da iza ovoga neće ostati kamen na kamenu, mada u tom sveopštem rušilaštvu ima nečeg rasterećujućeg
(prizor sa izbora 2014, foto http://www.aleksinac.net/)

Izbori, kojima je vladar, svestan svoje sve manje moći da kontroliše stvari, rešio da odloži pad, kao tužni vašar, ofucani cirkus zaglavljen u blatu nekog sela bez imena, glumci ne mogu da beže a ne mogu svi ni da se naguraju u kočiju pa neki ispadaju, ostajući na milost seljanima koji su, sreća, toliko bezvoljni da ih neće pretući motkama a da se stvar desila nešto ranije, nesrećnici ispali iz kočije bi pogubili glave.

Eto, to je slika Srbije i njene svečarske, predizborne atmosfere gde euforiju ne oseća ama baš niko, ni u naznakama, ni glumljenu, ni nadu da će vladar izgubiti, ni zadovoljstvo što će ipak kako-tako ostati. Pa ni glavni akteri više ne mogu da se prave, da ulože minimum napora i zaigraju svoje večite uloge. Ništa.

novine-izbori-s

Naslovne strane dnevnih novina posle prethodnih izbora

Odlučiće mali postatak malog postotka

Mediji, sa svoje strane, daju sve od sebe ali zalud novinari pišu o nekom Pajtiću (kakav sad pa Pajtić, misli gledalac i menja kanal), govore o nekim rejtinzima, koga briga za rejtinge? Zalud vladar gostuje svuda – pa šta, on je ionako stalno gostovao svuda i popeo se na glavu i najdoslednijima, zalud sve. Ljude ne zanima. Od onog malog postotka koji će uopšte glasati, mali postotak će glasati za stranke za koje je nekad čuo (DS, SPS, SNS…), poneko od prijatelja i rodbine za one male i „nove mlade snage“ koje se nisu iskazale ni u čemu, pa čak ni to što su mladi ne znaju da koriste kao prednost nego im dođe ko hendikep, i o sudbini Srbije – to jest vladara Srbije – odlučiće mali postatak malog postotka onih koje neće mrzeti da izađu iz kuća u neku nedelju i gube vreme na nekim biralištima… 

Vladar će potrošiti silne novce, ali nema ni to veze, on ionako stalno troši neke novce, e da bi ostao još četiri  godine + dve koje već ima ukoliko se nešto ne desi, i to radi u trenutku kada sve više gubi podršku stranaca, biračima je odavno svejedno, mediji simuliraju da postoji nekakva opozicija ali to su, izgleda, samo neki novinari.

Prave opozicije nema na pomolu i jedina opozicija vladaru je onaj do njega, Ivica Dačić, kog bi tako rado strpao u zatvor, poslao u neku sibirsku vražju mater, potopio na dno nekog mora… Ivica ima iskustva s tim što padaju, rušeći sve pred sobom i zna Ivica kako sa uspaničenima, kako sa ne mnogo razumnima, kako s ovima što nemaju podršku a kako s onima koji je, pak, imaju. Zna kako s ozbiljnima zna kako s blesavima. Ivica nije od juče i takođe zna da neće biti prva violina, što mu izgleda i nije bio cilj. Zna svoje domete, još bolje zna domete svojih saboraca koji mu drže nekad prazan a nekad vala i pun pištolj prislonjen na čelo.

Drugi članovi svite oko vladara ne znaju, uglavnom, ništa. Ni da se brane od napada medija. Ni da pobede strah od vladara. Poneki incident, kao Saša Mirković, čovek koji se obratio vladaru bez dužnog poštovanja i ne persirajući mu jer mu vladar „dođe“ neke račune, neizmirene, a Saša je čovek biznismen i nema mnogo nerava za kojekakve smicalice, mesto vlasnika Zaječara, koje mu je vladar dao, dojadilo mu je, dojadila mu i stalna dreka bivšeg gradonačelnika, dosadnog naroda i ostalih, a dosadili mu i eskadroni privatne policije koju je pomenuo (to je ono koje se zove parapolicija i nije baš legalno a vladar je doveo da pali i žari po potrebi i tako… dosta glupo igranje s kriminalcima, ali strast je strast) i – eto – pored njega, od odmenutih tu i tamo kaže koju Radulović, pričajući o tome kako je bolje imati veliku nego malu penziju. I to bi bilo sve.

Tužna uteha

Nije potrebno analizirati, vidljivo je i to previše za želudac običnog posmatrača koji ima nesreću da nema rezervnu državu – neki će leteti iz novog sastava vlade, retki koji će izleteti će biti opasni po vladara jer nemaju kapaciteta ni za šta, tačnije nisu ni za šta – slično kao opozicija, samo gore jer su na njih svežija sećanja a njihova nesposobnost deluje gore od pokvarenosti, alavosti, bešćudnosti i svinjarija koje je napravila opozicija dok je bila vlast. Mada nisu zaboravili nijednima.

Jadni građani Srbije biće samo uznemiravani preko medija, zastrašivani činjenicom da će ovo vladati ko zna koliko – verovatno, ako je za utehu, ne do kraja svih željenih mandata. Takođe zastrašeni činjenicom da iza ovoga neće ostati kamen na kamenu, mada u tom sveopštem rušilaštvu ima nečeg rasterećujućeg – građanin Srbije zna da nije kriv za svoje životne neuspehe, to ga abolira odgovornosti i može slobodno da ne radi ništa, da glasa, ne glasa, ima posao, nema, svejedno… misli se on, kako to obično misle ljudi kad je neka elementarna nepogoda u toku, dok traju ratovi ili vas bombarduju. Ne samo da niste krivi nego ste savršeni, snalažljivi, evo šta ste sve preživeli a neko bi odavno crk’o na mestu. 

Tužna uteha, nije da u njoj nema istine ali svejedno tužna. To je uteha koja kaže, ne moraš ni o čemu da misliš jer ionako ništa ne zavisi od tebe. I koga briga za odgovornost, nego je reč o jednom obesmišljenju svakog napora da se išta ikada promeni. Nestaće vladar, doći će već neki… neko gori, možda luđi, možda… možda je već odavno nevažno kakav. Ostaje nam jedna neprijatnost s kojom se suočavamo sumnjivo lako – nemamo državu. I svejedno je, u tom smislu zaista svejedno, ko vlada nečim što nije država. U XXI veku.

 


Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...