Promena svesti žrtve posle bombardovanja

Prošli vek, kao što je poznato, završio se za Srbiju „Trećim svetskim ratom“ na njenoj teritoriji: savez najjačih zemalja Zapada bombardovao je skoro tri meseca a zatim okupirao i otcepio deo teritorije Srbije sa težnjom da se okupacija širi...

Početak ovog veka protiče u održavanju i učvršćivanju rezultata tog osvajanja. Kako se osećaju osvajači, to manje znamo ali kakve su muke pokorenih i pobeđenih vidimo u životu na tlu Srbije u naprezanju da budemo ono što nismo, da promenimo svest naroda i postanemo spokojne žrtve.

Ko god da je autor ove psihološke drame, veoma je dobro upoznat sa patologijom žrtve koja će na svakom sudu reći da je ona ta koja je krivac.

Pre petnaest godina

Bombardovanje SR Jugoslavije zvanično je počelo 24. marta 1999. godine u 19 časova i 55 minuta. Sledećih dana bombardovani su svi veći gradovi Srbije i Crne Gore. Operacija Noble Anvil (Plemeniti nakovanj) u Srbiji nazvana „Milosrdni anđeo“, trajala je do 10. juna 1999, bez odobrenja Saveta bezbednosti a zbog optužbi da srpske bezbednosne snage vrše etničko čišćenje Albanaca na Kosovu. Neposredan povod za akciju bio je Račak a razlog - odbijanje rukovodstva da potpiše Rambuje.

Umesto Rambujea, Milošević je – pre nego će čestitati građanima mir – potpisao Kumanovski sporazum i taj poraz, koji ćemo kasnije nazivati jedinim dokazom da je Kosovo srpsko, pamtićemo po Rezoluciji 1244, predmetom najčešće i najžučnije sprdnje na račun onih koji su pokušavali da se međunarodnim pravom bore za to da Kosovo ostane u sastavu Srbije, makar de jure.

Petnaest godina kasnije: Omraza na gubitnika i identitetska pitanja (promena svesti)

Kao nesvestan psiholoških mehanizama, narod je podložan manipulaciji. Rukovodeći se nesvesnim, on postaje entitet koji boluje od „stokholmskog sindroma“ ili pojednostavljeno, on se stidi sebe jer je napadnut, slabiji, stidi se jer je žrtva i otmičar postaje njegovo željeno, iako nepostojeće, novo „ja“.

Taj novi identitet, „promena svesti“  (sintagma za zasenjivanje prostote) ogleda se u tužnom pokušaju imitiranja onog koji te je napao, prihvatanju „novih vrednosti“ a koje se plasiraju poraženima od kojih se, suštinski, ne očekuje ništa. Vladari poraženog naroda su namesnici i ne vode politiku tih država. Što su podložniji iluziji vladanja oni će do karikaturalnog podražavati svoje gospodare i mrzeti gubitništvo svojih prethodnika (posle 5. oktobra oni su za bombardovanje krivili Miloševića i Kosovo umesto neuporedivo jačeg, koji je iza sebe ostavio između 1.200 i 2.500 mrtvih, 5.000 ranjenih), oni neće tražiti nadoknadu (neće se čak ni potruditi da izračunaju štetu pa će reći „između 30 i 100 milijardi dolara"); i da ironija bude potpuna – oni će, ako treba postati podvojene ličnosti i zaboraviće da su danas, kada su ponovo na vlasti, upravo oni ti „predhodnici“, ti gubitnici koje treba zaboraviti i kojih se treba stideti.

Beograd, 2005 - Proglašenje sporazuma o izmeni ustavne povelje, kojim se predviđa da se izbori za Skupstinu SCG odrze odvojeno u svakoj drzavi članici: Marović,predsednik SCG i Solana (koji je kao gen. sek. NATO 1999. odobrio bombardovanje Jugoslavije a onda kao komesar EU pomogao da se ona mirnim putem cepa), u pozadini Vujanović, premijer Crne Gore, Tadić, predsednik Srbije, Đukanović,predsednik Crne Gore i Koštunica, premijer Srbije)

Psihološka drama žrtve

Ko god da je autor ove psihološke drame, veoma je dobro upoznat sa patologijom žrtve koja će na svakom sudu reći da je ona ta koja je krivac. Da je samu sebe napala, jer je to nekad jedini način da se preživi poniženje.

Bili smo ponosni ratnici, naziv je novozelandskog filma simljenog sredine devedesetih, i govori o Maorima. Plemenu koje je uništeno kada se na to ostrvo doselio belac i doveo svoje crne robove – koji su se pokazali surovijim od svojih gospodara kada je trebalo primeniti silu nad Maorima. To je priča o nasilju, tačnije o dve vrste nasilja. Plemenskom i porodičnom. Obe priče neodoljivo podsećaju na ono što se desilo sa Srbijom tokom proteklih 15 godina.

Koliko god rat daje smisao postojanja i čovek u opasnosti ne sme i ne može da pati od manjka samopoštovanja, to je kao da se plivač davi i veruje da je sam kriv, potpuno kontra instinktu ne pokušava da se domogne površine i udahne; koliko god da je loš, taj rat budi inat (neophodan instinktu za opstanak), koliko god taj instinkt koji liči na inat može da izgleda suludo, kao ruganje avionima koji ti ruše zemlju – toliko poniženje nakon priznanja poraza i preuzimanja krivice (krivica je ontološko pitanje – ako pričamo o kolektivu; u praktičnom životu pojedinca koji ovde regresira na nivo plemena, trebalo bi da  postoji samo odgovornost) rasteruju i taj inat, ruganje se okreće protiv sebe - poniženog, bezvoljnost i ravnodušje oduzimaju volju za životom, čovek se pretvara u nezainteresovano stvorenje voljno samo da nekako preživi. A i to mlitavo, jer bez pravog razloga. To je ono što se zove smisao.

Počišćen, nedavno, srušeni prilaz i zamaskirana oštećena zgrada A Generalštaba 

Jedna slika: Generalštab

Zdanje je projektovao arhitekta Nikola Dobrović, koji je avgusta 1952. za to delo dobio Oktobarsku nagradu grada Beograda. Zgrade tadašnjeg Državnog sekretarijata narodne odbrane zidane su od 1955. do 1965. Zgrada A ima 12.654 a zgrada B 36.581 kvadratnih metara. Fasada je rađena od kamena mrkocrvene boje iz okoline Kosjerića i belih mermernih ploča sa ostrva Brač. Po strukturi to je primer posleratne progresivne arhitekture po ugledu na zdanja SSSR. Nakon intervencije 1999. gledali smo ruševinu u Kneza Miloša sve dok neko nije odlučio da se ovaj kameni svedok ukloni, da se nešto posadi i da se tekstopisci u novinama raduju zainteresovanim investitorima. Emirati (to jest šeik – čiju titulu počinju da pišu velikim slovom) bi od ovog spomenika napravili hotel. Za sada tamo stoji plakat koji reklamira Vojnu akademiju.

Zgrada B Generalštaba, razorena raketama NATO 1999. godine

Devet godina kasnije

Kosovo proglašava nezavisnost. Niko od Srba na Severu ne pristaje na ulogu žrtve, osim manipulanata ali ovo nije priča o njima. Ponosni su, čak bahati, ne boje se i ne mogu da veruju da se neko odavno pomirio sa sudbinom, njihovom, u njihovo ime, da su priče o njihovoj borbi odavno ne samo nezanimljive nego da ih neko sluša s gnušanjem, nekome sve to zvuči patetično, uveliko ih se stidimo ali ne smemo da priznamo. Mi, kolektiv nad kojim je izvršen uspešan eksperiment.

Nekoliko godina nakon samoproglašenja kosovske nezavisnosti, hitamo da se pridružimo onima koji ih gledaju kao mi, možda s malo više velikodušnosti. Najgori su čuvari logora, u ovom slučaju mi i naša „promenjena svest“. More ih dve stvari, nečista savest koju potiskuju surovošću i udvorištvom jačem, potreba da dokažu da nisu oni koji su bili pre, da više nikad neće biti, da ih je neko prevario. U žurbi i nemoći, neka visi slabiji. On je kriv. Nisu nas tlačili jer su tlačitelji nego jer su krivi ovi s Kosova.

I koliko to može da traje?

Upravo smo stekli jednu sliku „o svetu“ a svet se nađavola menja i vreme ide a taj zakon ne može da izmeni čak ni naš svestan ulazak u ludilo poricanja stvarnosti. Ali nije svet ono što će uticati na novu „promenu svesti“. Uticaće atavizam, jači od projektanata našeg mišljenja, to je onaj nesvesni deo koji uvek nadvlada kada se u zraku oseti dolazak nevremena. Naše nesvesno ga priželjkuje, kao što je uvek priželjkivao čovek, još od primitivnog doba, onu silu koja će kao Bog iz mašine uzeti pištolj, staviti ga u ruku već nekog Principa, onda će zapucati u bure baruta i sve ovo koje ne valja će odleteti u vazduh.

Kako je naše kolektivno nesvesno opstajalo na pričama o nekim herojima – ubicama (heroj je uvek ubica; „...na istom mestu čudovišta i heroji rastu“ S. DŽ. Pers) koji su imali po tri metra i nisu napadali slabije a uvek su bili spremni da izađu na megdan, pentraju se Goleč planinom ili brane već neki Skadar, ako to nije samo srpski ekskluzivitet nego zapis u genu svakog čoveka, bilo kog naroda, onda je velika verovatnoća da ovo umiranje u poniženju (poniženje je obesmišljenje svega, pa i samog života) može da traje do prve prilike kada će dunuti neki vetar da najavi ono nevreme.

Jedno sećanje

Novi Sad, zgrada Spensa – tog popodneva ličio je na klaustrofobični lavirint; jedan prijatelj i ja u radnji - čuli smo sirenu i znali kao i svi ostali. Odvezla sam ga do Kamenice, onda smo on, njegova verenica i ja gledali šta nam se dešava na hrvatskoj TV, koja je tada (uz navijanje) davala neke informacije, za razliku od naših stanica. Odmah se pričalo o mostovima. Nemam pojma koliko puta sam ih prešla sivom Tojotom, sama, s nekim, do Beograda, nazad, svaki čas. Nisam nijednom videla sklonište. Nemam pojma kada sam poslednji put prešla - nisam ga često ni prelazila - onaj lepi, petrovaradinski. Sećam se da sam iz nekog razloga potpuno pobesnela kad je srušen. Bila sam ljuta, imala sam 25 godina, išla sam u teretanu (za inat), uvek nalazila gorivo (za inat), sunčala se na terasi za vreme uzbune (za inat), vozila bicikl praznim noćnim ulicama, iznajmila stan s najlepšim pogledom na požar.

Novi Sad, 1999.: trenutak rušenja Železničko-drumskog mosta

15 godina kasnije: posledice koje se ogledaju u ubijenom inatu, pomirenosti s besmislom, nezainteresovanost. Tada me je cinizam sintagme "kolateralna šteta" užasavao kao najveća uvreda za nečiji (svačiji, evo moj recimo) život. Sad sam ravnodušna iako sam svesna da sam i sama kolateralna šteta. Onda sam bila previše ponosna da bih pristala da budem bilo čija žrtva. Sad sam savršeno ravnodušna spram činjenice da jesam žrtva. Inače ovako, naizgled, nisam se mnogo promenila.