Рачунари и образовање

Спрега рачунарске технике и телекомуникација је направила револуцију налик на индустријску. Та револуција је информатичка. Она је драстично повећала способности човечанства да размењује и обрађује информације.

Први начин за пренос информација кроз простор и кроз време била је књига. Мисли Еуклида из Александрије су преносили „Елементи“ који су били основни уџбеник геометрије током 2200 година. Књига је форму мењала, али је суштина донедавно била иста: то је био материјални објекат који је садржао писмом кодиране речи, говор, а неке књиге су имале и слике.

Раздвајање материјалног и нематеријалног

Развој рачунарске технике је кроз сваку примену рачунара давао аргументе Платону у раздвајању материјалног и нематеријалног. Прилично рано је постало јасно да је применом рачунара могуће раздвојити садржај књиге од материјалног носиоца у форми увезаних листова папира. Када из даљине погледате роковник, мислите да је то књига. Када га отворите, видите да није, да нема садржаја. Када на рачунару видите фајл, знате да су то неке информације. Да ли садрже програм, слику или књигу видећете када отворите фајл и видите коју информацију вам пружа. Књига је информација, слика је информација, програм је информација. Рачунари су све ове информације свели на низ бинарних цифара, на исту форму.

И шта је данас књига? Увезани листови папира или садржај фајла? И једна и друга форма могу да садрже исту информацију. Давне 1971. године настао је Пројект Гутенберг, са идејом да се књиге за које је истекао копирајт дигитализују и учине јавно доступним корисницима рачунара. Утицај те идеје у време њеног настанка није могао бити велики. Рачунара је било мало, а јако ретко су били међусобно повезани.

Технички развој је временом дао пуну подршку идејама Пројекта Гутенберг: данас је сваки паметни телефон (smartphone) рачунар који има могућност комуникације. Рачунара има много, а скоро сви су повезани на интернет. Сада Еуклидове Елементе на http://www.gutenberg.org/ebooks/21076 може да чита сваки корисник паметног телефона. Књиге су постале информација без трајног материјалног носиоца. То је садржај меморије који се може и мењати и брисати. У меморији је час књига, час слика, час филм, час музика, час програм. А фајл се може и копирати, лако.

Пројекат Гутенберг (ПГ) представља добровољни напор за дигитализацију и архивирање културних дела, као и за „подстицање стварања и дистрибуције е-књига". Основао га је 1971. амерички писац Мајкл С. Харт (Michael Stern Hart 1947 – 2011.) и најстарија је дигитални библиотека. На дан 20. маја 2020. Пројекат Гутенберг достигао је 62.108 предмета у својој колекцији бесплатних е-књига, извор en.wikipedia.org

Својина

Једна од основних операција коју рачунари могу да изведу је копирање фајла. Када је књига постала фајл, ова промена је угрозила пословне моделе индустрије књига. Исто се догодило са индустријом филмова, индустријом музике, индустријом свега што се може свести на информацију. За умножавање књига је некада било потребно поседовати штампарију, запослити графичке раднике, организовати дистрибуцију и продају.

Умножавање информација се свело на једну команду оперативног система, на копирање фајла. То може да уради свако ко има рачунар. Да би дуго утемељени пословни модели опстали, ваљало је рачунарима укинути могућност слободног копирања фајлова и размене копија. То је могуће извести само уз примену техника за ограничавање основних могућности рачунара и/или великог угрожавања приватности њихових власника кроз стално праћење коришћења рачунара које поседују. Огроман број корисника рачунара је постало потребно контролисати - да ли неовлашћено копирају неки садржај, неке информације. Команда за копирање је за неке фајлове легална, за неке није. Нагло је почео да се користи термин „ауторска права“. Пословни модели засновани на материјалном носиоцу информације су угрожени када је информација добила универзалног материјалног носиоца: меморију рачунара.

Платон опет уноси поделе

Рачунари су, опет у Платоновом духу, раздвојили и појам ауторских права. Један део тог појма су морална права ауторства. У том делу, аутор који је неко дело направио жели да се зна да је он аутор тог дела. Други део тог појма су материјалне последице које из ауторских права проистичу и која се штите кроз право копирања, копирајт.

Људи који крше ауторска права ретко се упуштају у илегалну активност да би на књигу ставили своје име уместо имена оригиналног аутора, мада има и таквих примера. Мотив за кршење су скоро увек материјалне последице права које проистичу из ауторства. А та права су аутори најчешће пренели на издаваче у замену за део профита који се најчешће своди на скромну допуну кућног буџета. Због материјалних последица права ауторства, пренетих на издаваче, издавачи су нагло почели да брину за ауторе. Чије име стоји код наслова књиге, издавачима је најчешће свеједно, изузетак су маркетиншки вредни аутори. Ауторима није свеједно: дело је њихово.

Још последица нове технологије

Рачунари су направили још једну малу револуцију: стоно издаваштво (desktop publishing). Некада су постојале дактилографкиње, постојали су и словослагачи. Са појавом стоних рачунара, постало је једноставније да сами аутори укуцају текст. Данас су скоро сви аутори осим језичке писмености и рачунарски описмењени. Нестале су дактилографкиње и словослагачи. Тихо су се преквалификовали јер нису имали избора, нису имали утицаја. Издавачима су остали аутори и штампарије да их организују. И то штампарије, само ако неко жели да има књигу и у папирној форми. А увек ће неко то желети, књиге су лепе.

Аутори данас могу и да заобиђу издаваче, да буду сами себи издавачи. Постоји и низ нових медија, низ нових издавача и низ нових пословних модела које издавачи користе, а сви они могу да пренесу информацију. Ипак, моћни издавачи су отпорнији на еволуцију од других. Успешније се боре против промена средине.

Ауторима су рачунари омогућили да оно што желе кажу, напишу, уобличе и пошаљу пријатељима и познаницима. Могу да оду и корак даље, да своје дело поделе са целим светом. Много је начина за то, од тога да аутор своје дело објави на свом сајту, до тога да га постави на неки јавни репозиторијум. На пример, Зенодо (https://zenodo.org/) омогућава ауторима да за своје дело добију и DOI (Digital Object Identifier) бесплатно. Бесплатна меморија, бесплатан проток, бесплатан DOI, сервис је јавно доступан. Зенодо је издавач, јавним фондовима подржан. Објавити код тог издавача аутора не кошта ништа, али му ни не доноси зараду. Ипак, ауторима је дата могућност да њихово дело дође до читалаца. Има још таквих издавача, а има и доста аутора који их користе. Међу иновативним издавачима је и  ArXiv, али и YouTube је издавач, уз то утицајан.

Аутори, мотиви и права

Наведене могућности нам опет враћају Платона, поделу на материјално и на оно што није материјално, овај пут у мотивима аутора. Аутори често кажу да им је једини мотив да допру до читалаца. Данас то могу. Напишу што имају, објаве на интернету, доступно је. Ако аутори желе то, онда проблема нема, нема препреке попут класичног издавача који можда неће да им објави дело.

Ако желе да зараде, онда је то други случај. Иако је и то могуће без класичног издавача, згодно је имати маркетиншку, комерцијалну и правну подршку неког издавача, посебно ако је дело уџбеник.

Шта је циљ аутора: да допру до читалаца, да зараде, или оба? Сваки аутор мора да донесе своју одлуку и свака је легитимна: дело је његово. Само су сада мотиви раздвојени, омогућили су рачунари да се то види.

Копилефт: Где ја стадох, ти ћеш поћи

Аутор је уживалац права која проистичу из његовог дела, а по Бернској конвенцији из 1886. године аутор добија права аутоматски, без формалног регистровања. Уговором или лиценцом нека права може да пренесе на друге. Овакав правни оквир се односи и на софтвер, а софтвер је специфичан производ: може да се дограђује. Зато је у склопу жеље за развој слободног софтвера измишљена техника названа копилефт (copyleft) по којој су корисницима пренета многа права, али ако корисник модификује програм и одлучи да га публикује мора да га изда под лиценцом која иста права даје корисницима модификованог програма као и лиценца оригиналног програма од кога је почео.

Како је дигитална технологија омогућила комбиновање и модификацију и других дела, не само програма, идеологија слободног софтвера је генерализована и прилагођена на друге области стваралаштва кроз Creative Commons лиценце. Тако, на пример, лиценца CCBY-SA (Creative Commons Attribution-ShareAlike) допушта и комерцијалну употребу дела: ако сте издали дигиталну књигу под том лиценцом ко год жели може да је штампа и продаје. Легално је чак и модификовати књигу, при чему делови нове књиге који су преузети из оригиналног дела остају ауторство оригиналног аутора. Ако је, на пример, неко написао буквар и издао га под CC BY-SA лиценцом, тај буквар може да штампа ко год хоће и да га продаје. Ово је нека врста слободног тржишта, односи се на штампање. Ако развој језика укаже да у језик треба увести још неко слово, онда неки нови аутор то може да уради легално, да унапреди дело свог претходника. И Еуклидови елементи су украшени илустрацијама у боји, урадио је то Оливер Бирн 1847. године. Због SA ознаке у лиценци, нови допуњени буквар би морао да буде издат под истом лиценцом. Аутори имају морално право ауторства, материјалног дела су се одрекли  избором ове лиценце. Нови буквар би и даље могао да штампа и да продаје било ко. Да ли је ово либерализација тржишта? За штампарије јесте.

Могућности примене у образовању

Какве везе револуција у технологији издаваштва, која је суштински укинула скоро све професије осим аутора, има у образовању? Значајну улогу у образовању су од његовог настанка имали уџбеници. Еуклидови „Елементи“ су били значајан уџбеник бар 2200 година. Прешли су пут од ролне папируса до дигиталне верзије допуњене бојеним цртежима Оливера Бирна на https://www.math.uci.edu/~ndonalds/Elements-I-VI.pdf. Дело је преведено, дограђено и дигитализовано, али је Еуклид остао основни аутор, морално право ауторства је остало његово. За разлику од копирајта, морално право ауторства не истиче. Оно припада Платоновом свету идеја.

Основно образовање је обавезно, а образовна делатност је од јавног интереса. Држава гради школе, опрема их, одржава их, сноси трошкове за струју, воду и грејање у школама. Држава доноси наставне планове и програме. Држава плаћа армију наставника да држе наставу. И у свим тим трошковима - нема простора за материјални део права ауторства за уџбенике? Толико су скупи аутори? Чак и на отвореном тржишту аутора? Да ли држава може да обезбеди садржај уџбеника доступан у дигиталној форми на сајту министарства, а да само штампање препусти слободном тржишту, па ко понуди најбоље услове оствариће успех? Наравно, ни државу нико не спречава да организује штампање. Ово је слободно тржиште за штампарије.

Ако је описани модел монопол на садржај уџбеника, онда може да се допусти и да било ко напише уџбеник који би по одобравању, у складу са јасним критеријумима у јавном поступку, у дигиталној форми постао доступан бесплатно на сајту министарства, а аутор и/или издавач би задржао ексклузивно право штампања? Има ли и других начина који би омогућили другим ауторима да понуде бољи садржај уџбеника? Можда да се распише јавни конкурс за ауторе уџбеника са унапред понуђеним хонораром у виду једнократне исплате, независне од каснијег штампања? Уосталом, једном написан уџбеник не оптерећује аутора никаквим послом приликом штампања нових примерака.

Можда постоји добра воља неких аутора да уступе материјални део права из ауторства уз назнаку да су их уступили без накнаде? То могу да ураде ако своје дело објаве под неком од CC BY лиценци које не спречавају комерцијалну употребу дела. Неко је био трговац и стекао довољно богатство да остави задужбину. Неко је цео свој радни век држао наставу, сигурно није стекао никакво материјално богатство, али жели да искуство које је стекао остави генерацијама које долазе, као што је знање преносио својим ученицима, да се не баци када оде у пензију. Данас је ово технички могуће. Да ли је друштвено корисно? Одговор зависи од тога кога питате, али и од његових личних интереса и од способности да лични интерес представи као јавни.

Нове могућности примене у образовању: постуџбеници

Ипак, ово је само део утицаја рачунара на образовање. Уџбеници су ту мањи део могућности, скромни почетак. Већ почетком овог миленијума је било јасно да предавања могу да буду снимљена и доступна преко интернета. Била би то помоћ ученицима који из ма ког разлога неког дана нису похађали наставу, као и наставницима у припреми предавања. Временом би уз снимљена предавања били додавани снимци експеримената, експоната, предела и слични видео садржаји који би их обогатили. Крајњи резултат би били видео уџбеници, нешто налик на некадашњи Школски програм, али организовано по јединицама програма наставе, доступно на интернету за прегледање када и коме за тим постоји потреба, не само у фиксно време за све гледаоце. Нема потребе да се то ради сваке године и одједном, база снимљених предавања може да се гради мало по мало и стално да расте. Ипак, да би се изградила, мора да се са градњом почне. Почето већ јесте, сигурно, емитована је настава због епидемиолошких мера. Архивирано и доступно?

Утицај рачунара на образовање не завршава се са доступним уџбеницима и снимљеним предавањима. Могућности нове технологије ширења знања почео је да користи MIT (Massachusetts Institute of Technology), прво кроз отворен приступ наставним материјалима преко MIT OpenCourseWare (https://ocw.mit.edu/index.htm) који је настао пре 20 година, 4. априла 2001. Након отварања наставних материјала настао је MOOC (Massive Open Online Course), где су комбиновани снимци предавања, пропратни материјали у форми текста, као и тестови где слушаоци могу да провере шта су разумели и запамтили. Један пример је https://www.edx.org/, а има и много других, попут https://www.khanacademy.org/. Ако се инвестира у зграде школа, опрему, воду, струју, грејање, у наставнике, можда може да се мало инвестира и у то да сваки предмет временом добије и подршку у форми отворене наставе, као допуну, не као алтернативу? Овде је питање инвестиција квантитативно, не квалитативно. Колико би један промил буџета за образовање за годину дана предмета отвореном наставом подржао? А да можда сами наставници волонтерским радом почну да реализују такву визију? Неки то већ раде, на својим личним сајтовима. Још увек их нико у томе није спречио.

Средњошколци данас по аутобусима, док путују до школе, врло често гледају у своје телефоне. Читају ли то своје електронске уџбенике да се припреме за школу и у последњем тренутку унапреде своје знање? Вероватно не, званичне уџбенике сигурно не, а могли би. Када већ стално гледају у телефоне, можда би било добро да то време макар делом проведу корисно? Гледаће у оно што им је доступно.

Либерализација и/или ослобађање

Ако је образовање финансирано из јавних фондова, могу ли информациони садржаји који подржавају наставу да буду јавно подржани и доступни, садржаји који се употребом не троше и у које се инвестира само једном? Ако је циљ да се информација пренесе, да уџбеници буду што више и што лакше доступни ученицима, данас је њихов садржај у нематеријалној форми информације могуће пренети бесплатно.

Да раздвојимо мотиве у Платоновом духу: да ли је мотив да уџбеници буду доступни или да се на њима заради? Треба ли уџбеници за јавно школство да буду профитна категорија? Ако не треба да буду, да ли је могуће да не буду? Није могуће да уџбеници буду доступни због ауторских права? Чак и у случају да се аутор одрекао материјалног дела својих права? Економски мотиви придружених делатности и пореза на додату вредност штите аутора чак и када он ту заштиту изричито неће.

Све наведено су лепе жеље које не могу да се реализују у условима где је тржиште велико и материјални интереси значајни, а можда има и мало интереса за утицај на садржај уџбеника. Ако је тржиште мало, нико се не отима за њега. Ако је наставни садржај из области природних наука или математике, нико утицајан се за њега не брине. Ако је очекивана зарада од писања уџбеника непостојећа или јако мала, аутори нису у дилеми да ли да испоље алтруизам. Када се споје ове околности, услови за настанак отворених уџбеника су повољни. На пример, на Електротехничком факултету Универзитета у Београду већ низ година постоје „Електронски уџбеници“, https://www.etf.bg.ac.rs/sr/studiranje/elektronski-udzbenici#gsc.tab=0. Постоји и уџбеник из вештачке интелигенције на Математичком факултету, на http://poincare.matf.bg.ac.rs/~janicic/courses/vi.pdf, издат под једном од Creative Commons лиценци. Има још примера. Нико не тера ауторе да тако објављују уџбенике, нико их чак ни не стимулише, али они ипак објављују. Како време протиче, број електронских уџбеника расте, ниједан се није потрошио због преузимања са сајта. Они постају конкуренција уџбеницима издатим под власничким лиценцама, постепено их маргинализују. За разлику од материјалних објеката, идеје се употребом не троше. То нарушава уобичајене пословне моделе информационих индустрија који су се ослањали на материјални носилац информације и ексклузивност његове производње. Платон је опет добио за право: материјално и нематеријално се битно разликују.

Да ли је могуће оно што постоји? Питање, парадоксално, нема једноставан одговор. Слободан универзитетски уџбеник вероватно може да постоји, основ за такво веровање даје чињеница да неки већ постоје. Слободан буквар је мало вероватан, јер економских интереса има. Што је више економских интереса утицајних и повезаних актера да се нова технологија не примени, то је тежа њена примена. Ово посебно важи где је јавност слаба. Предложена решења су повољна за јавно финансирање, као што се јавно школство и финансира, уз необичан изузетак садржаја уџбеника. Јавно финансирање није блиско либерализацији, а осим тога сели садржај уџбеника са приходне стране државног буџета на расходну. Да ли је либерализација штампања уџбеника, где неко други обезбеди садржај, коју неке лиценце допуштају, довољна либерализација? Са друге стране, изгледа да либерализација јесте да неко други одлучи шта ви морате да купите. Знате ли ко је то и чиме образлаже своју одлуку? То је податак од јавног значаја? Ипак, за утеху вам остаје слобода да изаберете хоћете ли да платите картицом или у готовини, неће вам се нико мешати у суверену одлуку. Некада су ослобађање и либерализација били синоними, али је развој језика довео до тога да постану антоними.

Изгледа да је за систем данас много штетније да вам неко нешто да, него да вам нешто узме. Информације се могу добити бесплатно. Потребан је само један човек који жели да вам информацију да. Данас се информације лако преносе. Само један аутор буквара који се одрекне материјалног дела ауторских права може да поремети цело тржиште буквара. Наравно, ако се купци буквара питају, али се ту сукобљавају слобода избора и пракса либерализације.

Равнотежа

Рачунарска техника и телекомуникације су урадиле своје, дале су могућност. Правне науке су створиле Creative Commons лиценце, јавно су доступне. Пружена техничка могућност и разрађен правни оквир се већ сада користе, нису ствар будућности. Друштво треба да одлучи хоће ли ове могућности да примени у образовању.