PRODAJA TELEKOMA

Prodaja Telekoma je sasvim logičan u seriji pogrešnih poteza koji se povlače od „srpske oktobarske revolucije“ kada se srpska vlast opredelila za pogrešan model ekonomske politike kojom se reformisala srpska privreda. Tek posle promene vlasti u Srbiji (2000. godine) pristupilo se suštinskoj ekonomskoj tranziciji, što je kašnjenje od jedne decenije u odnosu na druge postsocijalističke države. Takvo vremensko kašnjenje bio je ogroman nedostatak, ali je to – u isto vreme – bila i velika šansa da se izbegnu greške, zablude i lutanja kroz koje su prolazile druge privrede u tranziciji.

Ekonomski kolonijalizam u ineteresu svetske oligarhije

Nažalost, umesto da se posvete izgradnji adekvatne institucionalne infrastrukture za tržišnu privredu, uspostavljanju vladavina prava i stvaranju optimalnih uslova za konkurenciju i dugoročno održiv dinamičan privredni rast, naši „reformatori“ su se (posle 2000. godine) opredelile za jedan univerzalan, već gotov neoliberalni program ekonomskih reformi – baziranih na tzv. Vašingtonskom dogovoru razrađenom od strane MMF-a, Svetske banke, Ministarstva finansija SAD i USAID-a.

Ovakva politika se, u poslednjoj deceniji XX veka pokazala izuzetno neuspešnom u svim državama gde je primenjivana (evropske postsocijalističke i zemlje Latinske Amerike). Vašingtonski dogovor suštinski je jedan „lepo upakovani“ kodifikovani program ekonomskog kolonijalizma koji se realizuje u interesu svetske oligarhije i krupnog kapitala, te uskog kompradorskog sloja koji se formira u zemlji.

Osnovni elementi na kojima se temelji Vašingtonski dogovor su: stabilizacija, liberalizacija i privatizacija. Naši reformatori su stabilizaciju, uglavnom, sveli na stabilan kurs dinara, tačnije politiku precenjenog kursa dinara, koja "poskupljuje" domaću robu na inostranom tržištu i destimuliše izvoz, a podstiče uvoz pošto strana roba postaje "jeftinija". U takvoj situaciji skoro da bilo kakav izvoz postaje nerentabilan, a uvoz ekonomski veoma atraktivan, što dovodi do rasta spoljnotrgovinskog deficita i "gušenja" domaće proizvodnje.

Precenjeni dinar guši domaću proizvodnju

Pošto na ovoj tribini ima mnogo onih kojima ekonomija nije profesija, ilustrovaću to jednim jednostavnim primerom. Pretpostavimo da naše preduzeće proizvodi ovakve stole za kojim sedim i izvozi ih u SAD za 100 dolara po komadu. Krajem 2000. godine ukupni troškovi oko proizvodnje i izvoza stola, pretpostavimo, da su iznosili 6.000 dinara. Pošto je tada kurs dolara bio 66 dinara, naše preduzeće je za izvezeni sto dobijalo 6.600 dinara i dobro je poslovalo. Šta se dogodilo u međuvremenu? Za ovih deset godina (prema podacima Republičkog zavoda za statistiku) cene su više nego učetvorostručene, te ukupni troškovi proizvodnje i izvoza istog ovog stola sada iznose 24.000 dinara, a za 100 dolara koliko se ostvaruje izvozom dobija se sada oko 7.800 dinara (trenutni kurs dolara je 77-78 dinara). Očigledno da je samo zbog precenjenog kursa dinara proizvodnja morala da bude već odavno obustavljena.

Radikalna liberalizacija, koja je sprovedena odmah na početku DOS-ove vlasti, doprinela je dodatnom "gušenju" domaće proizvodnje pošto je prosečna uvozna carinska stopa svedena na jednocifrenu (u kratkom roku smanjene su na trećinu), a ukinuta su i gotovo sva vancarinska ograničenja. Istina, i razvijene zemlje imaju jednocifrene carinske stope ali one , u isto vreme, imaju i mnogobrojna i vancarinska ograničenja (dozvole, kvote, atesti, sertifikati, posebne dažbine i takse, uverenja, itd) koja su često efikasnija u zaštiti domaćih preduzeća od klasičnih carina.

Privid boljeg života

Stabilizacija i liberalizacija doveli su do "gušenja" domaće proizvodnje i obaranja vrednost naših preduzeća koja, u uslovima masovne privatizacije, prelaze u ruke novih vlasnika po izuzetno niskim cenama pa su, dobrim delom, u pravu oni koji govore o rasprodaji državne imovine. Pored toga, naši reformatori su se opredelili za model privatizacije prodajom, u kome se ostvareni prihodi, uglavnom, ne koriste za privredni razvoj nego za tekuću budžetsku potrošnju.

Kao rezultat takve ekonomske politike industrijska proizvodnja u Srbiji je u 2009. godini bila za 15,4% manja nego u 1998. godini – godini kada smo bili već šest godina pod međunarodnim ekonomskim sankcijama, a broj zaposlenih je u 2009. godini (godišnji prosek) bio manji od 1,9 miliona, mada je u 2001. godini u Srbiji bilo više od 2,1 miliona zaposlenih lica. Takav „rezultat“ je postignut i pored činjenice da je Srbija u poslednjih deset godina ostvarila devizni priliv od oko 35 milijardi dolara samo po osnovu prihoda od privatizacije i novih zaduženja u inostranstvu (procenjuje sa da je isti toliki devizni priliv ostvaren i od doznaka građana iz inostranstva). I pored toga, u Srbiji je u poslednjoj deceniji malo šta izgrađeno i sva ta ogromna sredstva, uglavnom, su usmerena u tekuću potrošnju, čime se stvarao privid uspešnosti ekonomskih reformi koje se sprovode u Srbiji i ostvarivanje obećanog „boljeg života“.

Pogrešna ekonomska politika

I pored tolikih deviznih priliva, Predsednik Srbije pre nekoliko dana reče da je srpska ekonomija slaba i da država nema novca i zato ne plaća svoje komunalije, odgovarajući na pitanje novinara zbog čega državne institucije Srbije (Vlada, Skupština, Predsedništvo) ne plaćaju račune za komunalne usluge (neizmireni dug za struju, grejanje i vodu iznosi stotine miliona dinara).

U svim godinama od 2001. potrošnja je u Srbiji bila veća od bruto domaćeg proizvoda (u nekim godinama čak za 35%) ili jednostavno rečeno više smo trošili nego što smo stvarali. Država se godinama ponašala kao seoski bećar koji ništa ozbiljno nije radio osim što je rasprodavao očevinu (privatizacija) i zaduživao se kod komšija (inokrediti) i sve to odmah „protraćio za bolji život“ (tekuću budžetsku potrošnju). Bilo je jasno da „bećarska ekonomija“ (prodaj, pozajmi i potroši) – kako sam je nazvao još 2003. godine – neće moći dugo da traje.

Najveći deo imovine smo prodali (uglavnom je ostalo još nešto od „porodičnog srebra“ (pre svega, EPS i Telekom) što svaka ozbiljna država zadržava pod svojom strateškom kontrolom), a već smo prezaduženi (spoljni dug za poslednjih 10 godina je od 6 porastao na preko 30 milijardi dolara) da teško možemo više da se značajnije zadužujemo i to je neminovno dovelo do kolapsa srpske privrede. Naši reformatori sada za ekonomski sunovrat Srbije okrivljuju globalnu krizu. Međutim, istina svetska ekonomska kriza doprinela je da se mi brže suočimo sa neminovnim tužnim krajem „bećarskog“ života, ali se fundamentalni uzroci kolapsa srpske privrede kriju, prevashodno, u pogrešnoj ekonomskoj politici, a svetska ekonomska kriza ih je samo pokazala u jasnijem svetlu.

Srpska i slovenačka tranzicija

Naši reformatori su odmah posle „srpske oktobarske revolucije“ pristupili izradi novog zakona o privatizaciji. Osnovna ideja koja je zahtevala donošenje novog zakona, prema predlagačima zakonskog teksta, jeste da se, umesto dotadašnje besplatne podele (i prodaje sa popustom) akcija zaposlenim, ide isključivo na prodaju, te da se kroz (transparentan – kako su tada voleli da govore) proces privatizacije dođe do kvalitetnih strateških partnera za većinu naših preduzeća, koji će od loših društvenih/državnih stvoriti dobra privatizovana preduzeća. Tako bi, po zamisli autora ovog zakona, naša preduzeća dobila ne samo kvalitetne strateške partnere nego bi i država (kroz prodaju) dobila značajna finansijska sredstva. Najviši predstavnici izvršne vlasti tvrdili su da će do kraja 2002. godine na naše prostore, kroz privatizaciju, doći najmanje 10 od prvih 100 najvećih svetskih kompanija koje će da uvedu svetske principe poslovanja, ulože značajna sredstva u investicije novokupljenih preduzeća i učestvuju u troškovima tranzicije.

Upozorenja (istina retka) domaćih ekonomsta da odabrani način reformisanja srpske privrede i izabrani model privatizacije nije dobro rešenje, nisu uzimana u obzir. Nije se obaziralo ni na iskustva drugih država u tranziciji. Tako na primer, na savetovanju o privatizaciji koje je održano na Ekonomskom fakultetu u Beogradu u aprilu 2001. godine (neposredno pre donošenja Zakona o privatizaciji) gost iz Slovenije prof. dr Janez Prašnikar je između ostalog rekao "želim da uspete i nisam došao ovde da vam solim pamet, ali nisam siguran da ste izabrali dobar put" i preneo njihova iskustva. Istakao je da slovenačka ekonomska i politička elita, posle dugotrajne rasprave početkom 90-ih godina prošlog veka, dolazi do zaključka da treba odustati od ideje prodaje neprivatizovanih preduzeća, jer će malo ko biti spreman da investira na područje koji graniči sa regionom (Balkan) koji je veoma nestabilan. Procenili su da je malo verovatno da će u zemlju stići solidni strateški partneri, te da se može očekivati dolazak spekulativnog kapitala od koga bi bilo više štete nego koristi. Slovenija se odlučila za insajderski tip privatizacije, tako da su u oko 90% slovenačkih preduzeća radnici postali većinski vlasnici, a država je zadržala u svome vlasništvu preduzeća iz strateških oblasti kao što su bankarstvo, energetika i telekomunikacije.

„Oprali“ novac, „očerupali“ preduzeća a radnike „izbacili“ na ulicu

Nešto kasnije na opasku novinara dnevnog lista Politika da su slovenački ekonomisti oterali Džefri Saksa (svojevremenu megazvezdu tranzicije) iz Slovenije prof. dr Janez Prašnikar odgovara: "Nismo ga baš oterali. On je uvek rado viđen gost. Ali slovenački ekonomisti su jasno rekli da imaju svoje stanovište koje je drugačije od njegovog. On je došao u Sloveniju kao što je išao i u razna druga područja. Održao je govor u Slovenačkom parlamentu, a mi smo posle otvoreno u javnosti rekli da nije dobar takav tranzicioni put. Javnost je prihvatila naš stav. Saks je imao stav koji je mogao da sprovodi u Mongoliji, ali ne i u Sloveniji."

Danas vidimo da smo kroz privatizaciju – umesto najavljivanih najvećih svetskih kompanija koje će da uvedu svetske principe poslovanja, ulože značajna sredstva u investicije i finansiranje socijalnih programa – dobili uglavnom domaće „kontraverzne biznismene“ (među kojima i svetski značajne narkobosove i švercere cigareta) i belosvetske spekulante koji su kroz privatizaciju „oprali“ novac, „očerupali“ preduzeća, a radnike „izbacili“ na ulicu.

O transparentnosti samog procesa privatizacije više se i ne govori, a mnoge privatizacije prate, za sada samo medijske, priče o korupciji – prodaja šećerana (bivšem visokom funkcioneru Demokratske stranke) za po 3 evra; prodaja željezare u Smederevu za 23 miliona dolara (u vreme vanrednog stanja, direktnom pogodbom, gde je dugove železare od 1,7 milijardi dolara na sebe preuzela država Srbija – za 23 miliona dolara US Steel je dobio ne samo železaru bez dugova nego još "pride" i Luku Smederevo, FK Sartid i još ponešto, da bi ubrzo javno objavio prodaju fudbalskog stadiona FK Sartid po početnoj ceni od 36 miliona dolara); prodaja tri cementare (Beočin, Novi Popovac i Kosjerić) po ceni manjoj od one koju je isti inostrani kupac cementare u Beočinu bio spreman da plati samo za tu (jednu) cementaru u vreme starog režima, kada je Srbija bila pod ekonomskom blokadom, itd.

O „transparentnosti“ privatizacije cementara najbolje govori izjava mr Mlađana Dinkića (intervju NIN-u) iz avgusta 2003. godine, koju je dao posle milionskog dolarskog transfera novca sa Sejšelskih ostrva na privatne račune, Zorana Janjuševića – savetnika za bezbednost premijera Srbije Zorana Đinđića, Nemanje Kolesara – šefa kabineta premijera Srbije, te gospodina Jakovljevića – angažovanog u švajcarskoj firmi Holcim.

Gospodin Dinkić ovo plaćanje povezuje sa provizijom isplaćenom za "usluge" izvršene oko privatizacije cementara u Srbiji. Istina o cementari u Beočinu - ništa ne govori, ali za privatizaciju preostale dve cementare – Novi Popovac i Kosjerić – kaže: "Dokumenta koja su stigla tenderskoj komisiji i završna procedura zaista su izgledali potpuno čisto. Problem je što je tender očito namešten pre toga, u neformalnim kontaktima. Jer ako je Kolesar kao predsednik Upravnog odbora cementare Novi Popovac preko Jakovljevića saznao koliko je švajcarski Holcim bio spreman da plati, onda je tom istom Kolesaru koji je ujedno bio i šef kabineta premijera, ostalo da grčki Titan prijateljski ubedi da oni idu sa nešto nižom cenom kako bi za uzvrat dobili drugu cementaru u Kosjeriću, onda to svakako nije čist posao." A kada to kaže „insajder“ mr Mlađan Dinkić u to ne treba sumnjati jer on sigurno dobro zna kako se to radi.

"Reforma reformi" i nastavak rasprodaje

Interesantno da, pored male medijske „prašine“ doskora nije bilo ozbiljnijeg šireg javnog protivljenja privatizacijama u Srbiji. Postojali su pojedinačni protesti radnika preduzeća koja se privatizuju ali širi javni rezonans do sada je imala samo privatizacija NIS-a, gde su najveći kritičati bili predstavnici tzv. Druge Srbije (ili kako reče naš pesnik, predstavnici EUropske Srbije). Međutim, njima nije smetalo to što država prodaje jedno od strateških preduzeća iz oblasti energetike, nego su bili protiv toga što se kao kupac pojavljuje ruska kompanija.

Prodaja Telekom-a imala je poslednjih meseci dosta širok javni odjek (istina, samo po internet sajtovima i u retkim sredstvima masovnog informisanja koja nisu pod kontrolom vlasti). Radi se, naime, o prodaji prirodnog nacionalnog resursa koji donosi zagarantovane prihode. Telekom je najprofitabilnije srpsko preduzeće koje je i u javnosti sinonim za uspešno poslovanje, solidnu brigu o zaposlenim, te zavidnu odgovornost za društveni boljitak. Telekom uspešno posluje i dobro se bori na tržištu i pored konkurencije u mobilnoj (Telenor, VIP) i fiksnoj (Telenor). U javnu raspravu uključili su se i argumente protiv ove privatizacije iznose i najkompetentniji stručnjaci telekomunikacija i elektrotehnike iz zemlje i dijaspore. O tim argumentima, pre mene na ovoj tribini, detaljno je govorila koleginica Aleksandra Smiljanić, bivši ministar za telekomunikacije Vlade Srbije u periodu 2007-2008. godine, i profesor Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu (poznatog i priznatog Fakulteta svuda u svetu). Ja ću se kratko osvrnuti na argumente za prodaju Telekom-a koje možemo da čujemo od kreatora (svetske oligarhije, na čelu sa MMF), realizatora (političke i ekonomske elite na vlasti) i propagatora – ubeđivača (eksponiranih medijskih ekonomista) za Srbiju pogubne ekonomske politike.

Sada kada je srpska privreda doživela kolaps kreatori, realizatori i propagatori – ekonomske politike koja se u Srbiji vodi već deset godina, napokon nam saopštavaju da je „iscrpljen dosadašnji model razvoja“, te da su neophodne korenite promene u ekonomskoj politici („reforma reformi“) i oni se sada nude kao spasioci koji će bitno drugačijom ekonomskom politikom – od one koju su kreirali, sprovodili i propovedali u poslednjoj deceniji – građanima obezbediti toliko obećavani „bolji život“. Kako će izgledati jedna celovita i konzistentna nova – bitno izmenjena – ekonomska politika nismo mogli da saznamo od njenih kreatora, realizatora i propagatora – ubeđivača, ali se jasno vidi da naši reformatori nastavljaju sa (ras)prodajom „porodičnog srebra“ i prvi konkretni primeri, te nove politike, jeste prodaja Telekom-a.

Koji su njihovi argumenti za prodaju Telekom-a videćemo na bazi izjava po jednog od istaknutih predstavnika kreatora, realizatora i propagatora – ubeđivača ovakvog ekonomskog kursa.

Kreatori

Šef delegacije Evropske unije u Srbiji izjavio je nedavno (Tanjug, 11.11.2010) da je dobro što će Telekom Srbije biti prodat i dodao da bi trebalo privatizovati i Elektroprivredu Srbije i druge državne firme. Država Srbija i dalje kontroliše više od 40% društvenih preduzeća, dok je taj procenat u novim članicama EU (Rumunija, Bugarska…) bio upola manji u momentu njihovog prijema. On nam to saopšti, ali nam ne reče zašto to nije dobro i za njegovu zemlju gde država ima stratešku kontrolu u oblasti telekomunikacije i energetike. I kako to da nam kao primer za ugled navodi nove a ne stare članice EU, a kod novih ne najuspešnije (Sloveniju) nego upravo Rumuniju i Bugarsku.

Razvijene zemlje ostalim zemljama naturaju nesputano delovanje tržišta i povlačenje države iz privredne sfere, a kod sebe rade drugačije. Njihov princip, do what we say, not what we do – radi onako kako mi kažemo, a ne onako kako mi radimo – oni sprovode sa neverovatnom upornošću i licemerjem. Iznenađuje kako je mnogo zemalja koje to prihvataju, te u njima veliki broj onih koji to sa oduševljenjem propagiraju i revnosno realizuju.

Realizatori

Sa najvišeg (formalno prvog) mesta u državi smo mogli da čujemo (intervju za dnevni list Press, 03.04.2010) „da država prodaje deo akcija Telekom-a zato što država ne treba da upravlja privredom. Kada Vlada ne bi prodavala državne kompanije, Srbija bi bila komunistička, a ne moderna zemlja sa tržišnom ekonomijom."

Ako je sve to tako, kako objasniti činjenicu da su dominantni telekomunikacioni operatori državni u mnogim evropskim modernim zemljama sa tržišnom ekonomijom (Norveška, Italija, Švedska, Finska, Švajcerska, Danska, Luksemburg Slovenija…) ili država, kao ubedljivo najveći akcionar, nad njima ima stratešku kontrolu (Nemačka, Francuska …). Zatim, objasniti da poslednjih nekoliko decenija, kao i u vreme aktuelne ekonomske krize, upravo „komunistička“ Kina beleži ogromne ekonomske uspehe, sa kojima ne mogu da se uporede „moderne zemlje sa tržišnim ekonomijama“.

Nadalje, u intervju čitamo: "Ekonomska nauka je kao aksiom stavila da je privatna svojina efikasnija od državne. Prodaja Telekom-a u suštini znači da jedno preduzeće iz manje efikasnog oblika svojine prebacujemo u efikasniji svojinski oblik.“

Ranije, kada je privatni (po pravilu, 100%) vlasnik bio i menadžer, privatna svojina je bila efikasnija od državne i tada je to mogao da bude „aksiom“. Danas, kada imamo ogromnu disperziju vlasništva velikih kompanija (najveći privatni akcionari raspolažu samo sa nekoliko procenata vlasništva) došlo je do razdvajanja vlasništva i upravljanja. Upravljanje je (i kod privatnih i kod državnih kompanija) uvek posao profesionalnih menadžera, ali državno vlasništvo obezbeđuje stratešku kontrolu nad onim kompanijama čija važnost prevazilazi puki komercijalni interes (kao što su na primer, telekomunikacija i energetika, bankarstvo, vodosnadbevanje…).

Zbog toga privatizacija ne garantuje da „preduzeće iz manje efikasnog oblika svojine prebacujemo u efikasniji svojinski oblik“. Uostalom država je ranije prodala Mobtel norveškoj državnoj kompaniji Telenor, koja (mada državna) spada u red svetski najuspešnih kompanija u ovoj oblasti. Tako smo kroz privatizaciju našu državnu kompaniju, u jednoj od najprofitabilnijih oblasti ekonomije, prepustili u ruke državne kompanije druge zemlje. Teško je i ovde (sa stanovišta interesa Srbije i ogromne većine njenih građana) videti bilo kakvu ekonomsku racionalnost i elementarnu, zdravu logiku ?

U istom intervju možemo da pročitamo tvrdnju da ćemo posle privatizacije srpskih državnih kompanija dobiti nove vlasnike – velike multinacionalne kompanije, a što će „pozitivno uticati na korporativno upravljanje“. Međutim, i ovde se postavlja pitanje koliko će od toga koristi imati Srbija i njeni građani. Verovatno će kupljena firma, ulazeći u sastav nove velike kompanije, postati efikasnija ali kao karika u transnacionalnoj kompaniji koja i ubire koristi te povećane efikasnosti (robno-novčanim transakcijama unutar transnacionalnih kompanije profit ostvaren u našoj zemlji lako se prebacuje u inostranstvo i u značajnom iznosu izbegava plaćanje poreza u budžet Srbije). Od državnih činovnika se očekuje da preduzimaju mere koje će pozitivno uticati na Srbiju i njene građane, a ne da to čine transnacionalne kompanije i njihove centrale u inostranstvu.

Iskustva drugih privreda u tranziciji koje su inostranim operatorima prodale telekomunikacije pokazuju da su, u većini slučajeva, novi vlasnicima kao prve mere preduzeli smanjenje broja zaposlenih i povećanje cena telekomunikacionih usluga. To pokazuju primeri i naših suseda (Hrvatska, Makedonija, Crna Gora i Mađarska) koji su prodali svoje dominantne operatore Dojče Telekomu, a Dojče Telekom će biti najverovatniji kupac i Telekom-a Srbije (na to upućuje i činjenica da je Vlada Srbije izabrala kao privatizacionog savetnika za prodaju Telekoma Sitigrupu koja je istovremeno korporativni broker Dojče Telekoma, pa će tako Sitigrupa savetovati i prodavca i najverovatnijeg kupca).

Propagatori – ubeđivači

Još neverovatnija objašnjenja u vezi prodaje Telekoma možemo da čujemo od brojnih istaknuti propagatora pogrešne ekonomske politike. Tako, na primer pre nekoliko dana (28.10.2010) ekonomski komentator nedeljnika Vreme piše: "Kad je reč o ekonomskoj nužnosti da se sada proda Telekom Srbija, Vlada i vodeći političari su na najvećoj muci, jer oni iz svojih razloga nisu dovoljno objasnili građanima Srbije u koliko krupnim ekonomskim problemima se nalazi zemlja. .. U javnost je ubačena jedna u suštini besmislena tema – da se novac koji će se dobiti prodajom Telekoma neće koristiti za pokriće hronično rastućeg budžetskog deficita, to jest da će novac od prodaje biti stavljen "u razvojnu funkciju"... A naravno da će on, u suštini i pre svega, pokrivati očekivane neizdržive budžetske deficite Srbije u narednim godinama. I u tome načelno nema ništa pogrešnog. Da li one opozicione stranke koje su se već izjasnile protiv prodaje Telekoma doista smatraju da Srbija treba da dođe u situaciju da nema novca da isplati državne činovnike, policajce i vojnike, učitelje i doktore, sirotinju i penzionere i da zbog toga treba nadalje da smanjuje budžet koji je već apsolutno dva puta manji od hrvatskog, a relativno četiri puta manji od slovenačkog?"

Neverovatna „bećarska“ logika – naših ekonomista neoliberala – koja nam se nudi kao politika „boljeg života“, pa čak i kao „ekonomija zdravog razuma“. Neosporno je da se prodajom većinskog paketa akcija Telekom-a mogu obezbediti sredstava koja će omogućiti nastavak „bećarskog života“ još godinu-dve (toliko je trajala i finansijska injekcija dobijena prodajom manjinskog paketa Telekom-a 90-ih godina XX veka), a posle će na red da dođe Elektroprivreda Srbije i još ponešto (Srbijašume, Srbijavode…) što je preostalo za prodaju. Međutim, od kreatora, realizatora i propagatora ovakve ekonomske politike u Srbiji nikako da dobijemo odgovor na tako jednostavno pitanje: a šta posle kada sve rasprodamo?

Odgovor je više nego očigledan. Dovoljno je samo pogledati iskustvo zemalja čijim nas „utabanim stazama“ vode naši „reformatori“, evo već punu jednu deceniju. Vašingtonski dogovor razrađen je krajem 80-ih godina XX veka i prvo je primenjivan u zemljama Latinske Amerike gde je uništio mnoge zemlje. Neke države (Brazil i Argentina, u prvom redu) uspele su da napuste „utabane staze“ ekonomskog neoliberalizma, a neke to još uvek ne uspevaju, kao na primer Meksiko koji je, sprovodeći neoliberalni program reformi, doveden u stanje velike spoljne zaduženosti (dužničko ropstvo), a zatim je bio prisiljen, kako bi dobio kredite od MMF-a i SAD, da američkim kompanijama garantuje izuzetno povoljne uslove investiranja. Inostrane investicije usmeravaju su u takozvane "makiladore" (maquiladoras), odnosno lanac američkih preduzeća izgrađenih duž granice sa SAD. Ta preduzeća su eksteritorijalna, oslobođena su plaćanja poreza u meksički budžet, radnici rade u ropskim uslovima za mizerne nadnice i u ovim preduzećima nije dozvoljeno nikakvo sindikalno organizovanje. Šteta koju Meksiko ima od "makiladora" procenjuje se na oko 15 milijardi dolara godišnje a ogromna masa stanovništva živi u uslovima bede i obespravljenosti koja nije zabeležena u Meksiku ni u vreme diktature Diasa (krajem XIX i početkom XX veka).

Do kakvog je stanja dovedena ova zemlja mogli smo da vidimo ovih dana kada je vlast krenula u obračun sa narkobiznisom (koji je dostigao ogromne razmere). Ta akcija je izazvala masovne narodne nemire i žestoke sukobe (dobro opremljene) policije i (osiromašenog i očajnog) naroda. Narod je doveden u takvo stanje da i narkobosove doživljava kao manje zlo od predstavnika vlasti sopstvene države.

Gde smo sada i šta treba da radimo ?

Neposredno posle „srpske oktobarske revolucije“ nastupio je trijumfalizam DOS-a kada na javnoj sceni nije bilo mesta bilo kakvim disonantnim tonovima koji bi mogli da poremete opštu slavljeničku atmosferu. Ipak uspeo sam tada da ubedim urednika dnevnog lista Danas da objavi moje tekstove (“Recept za kolonijalne zemlje”, 30.10.2000, te “Da li su nam potrebne radikalne ekonomske reforme?”, 8.11.2000.), kritički intonirane prema ekonomskom programu DOS-a: „Program radikalnih ekonomskih reformi u SRJ“ koji su uradili ekonomsti G 17. Urednik mi je tada rekao da moje tekstove objavljuje pošto zna da sam na prvim višestranačkim izborima u Srbiji 1990. godine bio (kao nestranačka ličnost) kandidat za republičke parlamentarne izbore na listi Demokratske stranke, ali da i dalje smatra preterivanjem moju tvrdnju da ćemo se (ukoliko se bude realizovao ekonomski program koji predlaže G 17) kroz deset godina pitati „da li je za Srbiju bila pogubnija poslednja decenija XX ili prva decenija XXI veka“.

Nažalost, pokazalo se da to ipak nije preterivanje. Podsetimo se da je DOS-ovska vlast u reforme ušla posle desetogodišnje, izuzetno neuspešne, politike prethodnog režima u kome je došlo do raspada zemlje, ogromnih izdataka vezanih za građanske ratove vođene u okruženju, dolaska stotine hiljada izbeglica, uništene privrede hiperinflacijom, ekonomskim sankcijama i NATO agresijom, itd. Iako smo 2000. godine "startovali" od niske osnovice, a uz to je došlo do skidanja ekonomskih sankcija, besplatnih donacija i dodatnog zaduživanja u inostranstvu, te prodaje imovine kroz privatizaciju, posle deset godina reformi mi i dalje imamo uništenu privredu i stagnaciju materijalne proizvodnje, zabrinjavajuće veliku i rastuću nezaposlenost, masovno siromaštvo sa razorenim sistemom socijalne zaštite, enormni rast zaduženosti prema inostranstvu i veoma razočarane građane.

Stiče se utisak da mnogi zaboravljaju da je ekonomija društvena, a ne neka apstraktna nauka, te da se i reforme ne sprovede da bi se postigli neki nominalni pokazatelji, toliko dragi našim ekonomistima – neoliberalima, (kao što su: stopa inflacije, stabilan kurs nacionalne valute, stopa liberalizacije privrede, učešće privatnog sektora u društvenom proizvodu, učešće stranog kapitala i slično) nego da bi se reformom obezbedilo blagostanje što većeg broja građana. Sama činjenica da, i posle deset godina, reforme nisu prihvaćene od ogromne većine naših građana je de facto kritika načina na koji su reforme sprovođene ali i najbolja potvrda njihove neuspešnosti.

Svako od nas danas može da uporedi sadašnje, sa stanjem od pre deset godina, i može se zaključiti da je ono danas teže nego 2000. godine, i to ne samo zbog toga što je, u međuvremenu, država (ras)prodala ogromnu imovinu, dodatno se zadužila u inostranstvu i, uglavnom, taj ogroman priliv deviznih sredstva usmerila u tekuću budžetsku potrošnju (bez značajnijeg efekta na privredni rast). Razlog tome nalazi se i u sledećem. Prvo, posle pada jednog neuspešnog režima postojala je velika nada i narodna energija koja se mogla kanalisati ka istinskoj modernizaciji Srbije a koju je teško sprovesti ukoliko se za nju ne može da pridobije veliki deo sopstvenih građana koji će biti ubeđen da se reforme sprovede u njihovom interesu. Drugo, kraj XX i početak XXI veka bio je period dinamične svetske ekonomske konjukture i ekspanzije, a sada se svetska privreda nalazi u ozbiljnoj ekonomskoj krizi, što će se nepovoljno odraziti i na srpsku privredu. I treće, pogrešnom ekonomskom politikom ne samo da je propušteno dragoceno vreme nego su učinjena i ozbiljna pogoršanja u mnogim segmentima privrede.

Gde smo stigli posle deset godina „reformi“ vidljivo je svakome od nas. Za ilustraciju ću da navedem samo tri podatka (koja su mnogo rečitija od mnogih nominalnih ekonomskih pokazatelja toliko dragih našim ekonomistima – neoliberalima), a koji svedoče o ogromnoj egzistencijalnoj ugroženosti, beznađu i bezperspektivnosti velikog broja građana Srbije. Prvi, u drugom gradu po veličini u Srbiji – Nišu od 300.000 stanovnika, zaposleno je samo 43.000 ljudi, a od toga broja čak 38.000 prima platu iz budžeta. Drugi, u Crnoj Travi je u februaru ove godine rođena prva beba u opštini za poslednjih 18 meseci. Treći, prema poslednjoj listi Svetskog ekonomskog foruma Srbija se po odlivu mozgova nalazi na neslavnom pretposlednjem mestu – 132. od 133 rangirane zemlje.

Ali zašto to spominjati kada eksponenti svetske oligarhije bolje od nas znaju kako smo na „dobrom putu“ ka „boljem životu“, te u isto vreme zvanično proglašavaju Srbiju zemljom-liderom u reformama, glavnog srpskog ekonomskog reformatora - najboljim ministrom finansija na svetu, a najrevnosnijeg propagatora (Centar za liberalno-demokratske studije – CLDS) najboljim institutom iz zemalja Zapadnog Balkana i jednim od 10 najboljih u zemljama centralne i istočne Evrope. Takođe smo nedavno mogli da pročitamo i izjavu diplomate iz EU kako je prosleđivanje kandidature Srbije za članstvo u EU Evropskoj komisiji nagrada predsedniku Srbije koji razumno upravlja nerazumnim narodom.

Sprečavanje ozbiljne kritike

Iz provalije u kojoj smo se našli neće biti lako izaći. Ovako pogubna ekonomska politika vodi se u interesu svetske oligarhije i krupnog kapitala koji imaju ogromnu finansijsku moć, te i mogućnost da u siromašnim zemljama oblikuju politički i medijski prostor i usmeravaju ekonomsku politiku prema svojim interesima, te istovremeno onemoguće bilo kakvu ozbiljnu kritiku. To se može videti i na primeru prodaje Telekoma. Političke stranke vladajuće koalicije su donele odluku o prodaji Telekoma, a i najveća opoziciona stranka ništa ne preduzima niti se ozbiljnije suprostavlja tome. U medijima se (sa izuzetkom jednog nedeljnika i nekoliko internet sajtova) ne postavlja pitanje da li Telekom treba prodati strancima ili ne (to se uzima kao već gotova stvar) nego se rasprave vode o tome da li će dobijena sredstva od prodaje biti iskorišćena za „krpljenje“ državnog budžeta, vraćanje inokredita ili izgradnju puteva. Tako ćemo fingirati „ozbiljnu“ javnu raspravu o tome da li ćemo od sredstava dobijenih prodajom Telekoma graditi autoput od Beograda prema Crnoj Gori ili „kružni prsten“ unutar cele Srbije (nismo bili u stanju da u poslednjih deset godina – kada je Srbija imala ogromne devizne prilive - dovršimo ni obilaznicu oko Beograda – koja je dobrim delom bila urađena još 90-ih godina XX veka u vreme ekonomske blokade Srbije), a više je nego jasno da od toga neće biti ništa i da će sredstva otići za „krpljenje“ državnog budžeta.

Očigledno da se i u slučaju prodaje Telekoma (kao i o dugim važnim pitanjima u društvu uopšte – od strane elite na vlasti i njihovih mnogobrojnih propagatora, „nezavisnih“ sredstava informisanja, nevladinih organizacija...) nameću u javnoj raspravi irelevantne teme kako bi se skrenula pažnja sa ključnog problema. Oni koji pokušavaju da ukažu na ključni problem bivaju (na više ili manje lepe načine) marginalizovani. Svedoci smo kako u žiži javnog interesovanja nije pitanje prodaje Telekoma ili pitanje Kosova (gde srpske vlasti -svesno ili nesvesno- upravo u poslednje vreme beleže ozbiljne poraze), nego je kao centralna tema nametnuta tzv. „parada ponosa“.

To lepo ilustruju i nedavne izjave potpredsednika Vlade Srbije mr Božidara Đelića koji (sajt B 92, 21.11.2010) kaže da logika stvari nalaže da treba prvo dozvoliti da se zakonito, transparentno i u interesu građana Srbije i Telekoma sprovede privatizacija (mada je više nego očigledno da ona nije ni zakonita ni transparentna, a najmanje u interesu građana Srbije – primedba JBD), a potom da se o raspodeli sredstava od prodaje raspravlja najpre na nivou vladajuće koalicije i zatim u parlamentu, te da se izbegnu mane javnog života, gde se razgovara o tim temama u medijima.

I pored činjenice da će Telekom biti prodan strancima, bez obzira na argumente koji govore da to ne treba činiti, ova tribine i slične javne debate su od velike koristi jer se povećava kritična masa građana koja shvata čemu to sve vodi. Zbog toga se nadam da će kasnije biti mnogo teže prodati EPS i ostalo malo porodičnog srebra koje još nismo prodali.

Upravo zbog svega toga treba koristiti svaku priliku kako bi se što većem broju građana objasnili suštinski razlozi zbog čega je došlo do ekonomskog (ali i moralnog, te svakog drugog) sunovrata Srbije i zašto smo se našli u ovoj provaliji. Neprestano treba objašnjavati koje su posledice strateških odluka koje se u Srbiji donose da bi i građanima bilo jasno da li one služe da se u provaliju još dublje survamo ili da se iz nje izbavimo. Kada toga bude svestan kritičan broj građana, onda se može očekivati akcija koje će nam omogućiti da se polako i mukotrpno izvučemo iz provalije u kojoj smo se našli.

Ako smo dosadašnjom neodgovornom politikom pojeli svoju, ko nam daje za pravo da to činimo i sa budućnošću narednih generacija – naših potomaka?