KAKO RAZREŠITI DILEMU – PRIVATIZACIJA ILI LIBERALIZACIJA

Dogma o neefikasnosti državnih preduzeća je dugo bila neupitna. Nama, koji smo odrasli u periodu “samoupravnog socijalizma”, to je bilo nešto što se podrazumeva – ako hoćeš da nešto bude urađeno kvalitetno, brzo, makar i skuplje, onda to završavaš kod “privatnika”, jer u “državnoj” firmi će to biti lošije, uz obavezno kašnjenje, makar i jeftinije……

To je bilo vreme u kome su se neki monopoli podrazumevali kao “prirodni”. To su bili proizvodnja i distribucija električne energije, sve vrste komunalnih usluga, ali i telekomunikacije. Da ne bude zabune, tezu o “prirodnom monopolu u telekomunikacijama” nije prvi izneo Lenjin (a ni Kardelj), već Teodor Veil[1], 1907. dok je bio predsednik A,T & T. Zahvaljujući višedecenijskoj uspešnoj implementaciji Veilovog aksioma, nikada nećemo saznati da li su se telekomunikacije u svetu brže razvijale zato što su u svakoj zemlji u dugom periodu bile “priorodni monopol”, ili bi se možda oblast telekomunikacija mnogo brže razvijala da je od početka bila podvrgnuta tržišnoj proveri.

U Srbiji monopol Telekoma Srbija a.d. u oblasti fiksne telefonije zvanično (i formalno) ne postoji od juna 2005. Kako stvari faktički stoje, skoro pet godina kasnije, možete da proverite sami – pokušajte da dobijete uslugu javne fiksne telekomunikacione mreže kod nekog drugog operatora. Isto važi i za ADSL uslugu. Pre nego što kažete da barem tu imamo razvijeno tržište (228 registrovanih preduzeća za pružanje usluga Interneta) pokušajte da rešite tehnički problem na vašoj ADSL konekciji u petak popodne! Stvari se neće pomeriti sa mrtve tačke (uz svu ljubaznost službe podrške vašeg provajdera) do ponedeljka. Sve ADSL linije svih Internet provajdera još uvek završavaju kod jednog jedinog operatora – Telekom Srbija a.d. To što ste se za vašeg provajdera odlučili zato što ima 24x7 podršku, ne znači da ćete rešiti vaš problem zaista u bilo koje doba dana ili noći, jer i vaš provajder zavisi od radnog vremena jedinog nadprovajdera za ADSL uslugu, a poznato je da je lanac onoliko jak koliko je jaka najslabija karika, a ne najjača.

U ovakvoj konstelaciji na tržištu telekomunikacionih usluga da li je uopšte za krajnjeg korisnika bitno kakva je struktura vlasništva Telekom Srbija a.d.? To akcionarsko društvo, osnovano 1997., je do sada nekoliko puta menjalo strukturu vlasnika – PTT. Preduzeće za Telekomunikacije "Telekom Srbija" je 09.juna 1997. konstituisano kao mešovito akcionarsko društvo u kome JP PTT "Srbija" kontroliše 51 posto kapitala, "STET" (Italija), 29 posto i OTE (Grčka) 20 posto kapitala. Onda je 28. decemba 2002. JP PTT saobraćaja "Srbija", dogovorom postignutim u Rimu, otkupilo od "Telekoma Italija" deo od 29 odsto akcija koje je ova firma imala u "Telekomu Srbija", čime je Pošta Srbije postala vlasnik ukupno 80 odsto deonica Telekoma. Pored ovih promena u strukturi vlasništva, i vlasnicima se menjala struktura vlasništva. Tako je Deutsche Telekom u maju 2008. kupio 25% OTE-a[2], a zatim je u junu 2009. svoj udeo povećao na 30%[3]. Najnovija vest, iz marta 2010[4], je da grčka vlada razmišlja o prodaji još 10% udela u OTE svom nemačkom partneru koji je prošle godine imao 2 milijarde prihoda od OTE-a. Da ponovimo još jednom, DT je u maju 2008. platio 3,2 milijarde eura za 25% OTE, da bi već u 2009. imao od svog ulaganja prihod od 2 milijarde eura. Nema se šta zameriti vlasnicima i rukovodstvu DT, oni se trude da poboljšaju svoje poslovanje, a profitabilna ulaganja su jedan od načina. Pitanje se pre može postaviti onima koji prodaju svoj udeo u nekoj telekomunikacionoj kompaniji – zašto vi niste u stanju da iz postojeće firme izvučete toliki prihod i profit? Zašto bi menadžerski tim u državnom ili javnom preduzeću (a Telekom Srbija a.d. nije ni čisto državno, a pogotovu ne javno preduzeće) bio inherentno nesposobniji da efikasno vodi kompaniju? Skorašnja izjava aktuelne ministarke za telekomunikacije i informaciono društvo vrlo jasno govori o tome gde je tajna efikasnog upravljanja:
"Sa druge strane, Jasna Matić podseća da je politika svih vlada od 2000. naovamo da državna preduzeća treba privatizovati jer nisu efikasna. "Kada pogledate poslovne knjige Telekoma vidite da efikasnost postoji samo u delu gde postoji konkurencija, odnosno u delu mobilne telefonije, gde je Telekom morao da investira da bi održao korak", kazala je Matićeva."[5]

Znači nije problem u strukturi vlasništva, već u (ne)postojanju tržišnog okruženja. Deo Telekoma Srbija a.d. koji je izložen tržišnoj utakmici (mobilni operator mt:s), u kojoj svakodnevno mora da parira izazovima dva druga operatora mobilne telefonije (Telenor i VIP Mobile) je efikasniji zato što korisnike može da pridobije jedino dobrim odnosom kvaliteta i cene pružene usluge.

Drugi razlog za neefikasno poslovanje možemo da vidimo u izjavi Aleksandra Vlahovića, bivšeg ministra za privatizaciju:

“Gostujući u Utisku nedelje bivši ministar za privatizaciju i poslanik DS-a u Skupštini Srbije Aleksandar Vlahović izjavio je da je jedan od razloga što bi '"Telekom" trebalo privatizovati i to što će na taj način biti sprečeno da se tom kompanijom partijski upravlja. Ne postoji jedna jasna strategija razvoja jer se strategija menja sa svakom novom vlašću, konstatovao je Vlahović”.[6]

Izjava g. Vlahovića ima dodatnu težinu jer je iznosi čovek koji je u jednom periodu bio u vrhu političkih struktura i to baš u delu koji se bavio privatizacijom. Ako vlast nije u stanju da radi u opštedruštvenom interesu, onda je bolje da neki drugi vlasnik preuzme preduzeće, jer se nadamo da će strana firma upravljati racionalnije.

Ali, možda postoji i drugo rešenje. Umesto da dovedemo stranog vlasnika, zašto ne bi smo doveli strani menadžment, pa umesto da prodajemo firmu strancima, kupimo nekoliko vrhunskih stranih menadžera, platimo ih koliko vrede na međunarodnom tržištu (ma koliko to bila gorka pilula našim nasleđenim simpatijama ka jednakosti u neradu, nekada zvanom “uravnilovka”), odredimo strateški okvir u kome će da rade i konkretne ciljeve koje moraju da postignu, a onda odrešene ruke da sami oforme menadžerske i stručne timove. U XIII veku despot Đurđe je dovodio Saske rudare, koji su uticali ne samo na uspešno i efikasno poslovanje srpskih rudnika, nego su doneli i neke druge navike i običaje (kao što je npr. gradski život[7]). Danas, umesto Sasa, beogradska firma “Kontago” dovodi rudare iz Makedonije da rade u rudniku olova, cinka i srebra kod Gornjeg Milanovca[8]. A o udelu stranih igrača i trenera u našim sportskim klubovima ne treba mnogo trošiti reči.

Da li je profitabilnost jedini kriterijum po kome ćemo meriti svrsishodnost dominantnog telekomunikacionog operatora? Do profita se kratkoročno može doći na razne načine, a ne samo ulaganjima. Smanjenje troškova otpuštanjem radnika i smanjenjem ulaganja je oprobani način da se bez kreativnog napora dođe do profita, barem u kratkom vremenskom periodu. Pretpostavka je da novi (strani) vlasnik ima zdrav interes da svoje ulaganje povrati i dugoročno obezbedi, a posledica je da će u svakom slučaju doprineti neophodnom razvoju telekomunikacija u Srbiji, te da će se ponašati racionalno. Ono što je racionalno za jednog od najvećih telekomunikacionih operatora u Evropi, ne mora obavezno da bude racionalno i za naše društvo. Naša percepcija razvoja je posledica naše želje za napretkom i ciljeva koje smo postavili (ili je trebalo da postavimo), ali za jednog od najvećih evropskih telekomunikacionih operatora naše tržište je samo kockica u mozaiku koji on slaže unutar koncepcije sopstvenog razvoja. Naivno je verovati da se te dve koncepcije idealno poklapaju i da će sve ono što novi vlasnik smatra dobrim za sebe, istovremeno biti i na dobrobit našeg društva. Što se tiče pretpostavljene veće racionalnosti privatnog vlasnika umesto državnog – pogledajmo svetsku finansijsku scenu u poslednje dve godine – ko je bio neracionalan (do granice kriminalnog nehata i otvorenog lopovluka) a ko je morao da spašava privatne investitore od propasti za koju se smatralo da bi imala pogubne efekte po društveno tkivo. Mnogi smatraju da je tim “spašavanjem” onih koji su “preveliki da propadnu” naneta veća dugoročna šteta po svetsku ekonomiju i društveno-političke poretke velikog broja zemalja. A što ćemo imati priliku da proverimo (i na sopstvenoj koži) u sledećih par godina.

Kolika je stvarna dugoročna vrednost dominantnog telekomunikacionog operatora najbolje govori izjava supruge norveškog premijera koju nam je prenela Aleksandra Smiljanić, ministarka za telekomunikacije i informatičko društvo u periodu 2007-2008.

Aleksandra Smiljanić smatra da bi telekomunikacione resurse trebalo čuvati za budućnost.
"Meni je jednom prilikom supruga premijera Norveške rekla zašto oni kupuju telekomunikacione operatore drugih zemlja. Zato što oni za sada imaju naftu i gas, ali znaju da će to jednog dana potrošiti i prave zalihe novog prirodnog resursa. Oni na telekomunikacionu infastrukturu gledaju kao na prirodni resurs koji donosi zagarantovane prihode", objašnjava ona.[9]

Prava vrednost dominantnog telekomunikacionog operatora je daleko veća od vrednosti njegovih akcija na tržištu ili profita koji stvara. Uloga koju takav operator, zajedno sa celim telekomunikacionim sektorom, ima na razvoj ekonomije i društva u celini, po ukupnim efektima višestruko nadmašuje tržišnu vrednost svih telekomunikacionih operatora. Izgradnja telekomunikacione infrastrukture je jedan od najvažnijih faktora za ravnomerniji razvoj Srbije, koja se “razvija” tako da je “telo” sve mršavije i iscrpljenije, a “glava” sve veća. U jednom trenutku slabašno “telo” više neće moći da nosi preveliku “glavu” i te opasnosti su svesni i političari i makroekonomski stručnjaci, ali osim konstatacija, kao da niko ne vidi put izlaska iz situacije koja realno preti da sve naše sadašnje diskusije učini potpuno bespredmetnim u sledećih 50 godina (a 50 godina prođe jako brzo, u to sam se lično uverio).

Kako razrešiti dilemu – privatizacija ili liberalizacija? Kupac je spreman da plati više ako mu se omogući da i on malo uživa povlašćeni položaj na tržištu. On tada zna da “igra na sigurno”, te da će vrlo brzo povratiti svoje ulaganje, najviše na bazi nasleđenog dominantnog položaja na tržištu. Ako mora da uđe na liberalizovano tržište (ili ono koje se ubrzano liberalizuje) situacija je nepovoljnija za njega, mora da uloži više truda (i para) i zato će platiti mnogo manje za takvu tržišnu ulaznicu. Ako je političarima jedino bitno da naplate što više u jednokratnoj transakciji, potrudiće se da izađu u susret kupcu i daju mu “motiv” da plati više. Ako je političarima stalo da razvijaju tržište telekomunikacija, jer će time podići efikasnost sveukupne ekonomije i kvalitet života svih građana (a što bi valjda trebalo da bude osnovni zadatak političara, ili je to barem naše dobrodušno, pa makar i naivno uverenje), trenutna cena dominantnog operatora sigurno neće biti visoka, ali u tom slučaju se postavlja i pitanje da li uopšte prodavati dominantnog operatora, koji će to biti i u dugom periodu posle potpune liberalizacije tržišta – jer u tržišnu utakmicu ulazi sa prednošću koja se zove 100% postojećeg tržišta.

Istraživanja stručnjaka Svetske trgovinske organizacije pokazuju da nekadašnji monopolista u uslovima liberalizovanog tržišta u stvari povećava promet[10], iako mu se smanjuje relativno učešće na tržištu. Drugim rečima, umesto 100% tržišta koje stagnira monopolista zauzima 85-95% tržišta koje raste. Početna pozicija koju ima nekadašnji monopolista predstavlja ogromnu prednost u odnosu na one koji tek ulaze na tržište i ako je potrebno preduzeti neke zaštitne mere, potrebno je štititi nove operatore jer su oni u početnoj fazi najranjiviji. Iskustvo zemalja koje su prve krenule u liberalizaciju tržišta telekomunikacionih usluga pokazuje da se taj proces odvija veoma sporo. U Velikoj Britaniji je 2006. (15 godina od zvaničnog ukidanja monopola) i dalje 85% tržišta bilo u rukama nekadašnjeg monopoliste (British Telecom). Iskustva razvijenih zemalja pokazuju da je čak i tamo gde postoji snažna politička volja i odgovarajući aparat (razvijena pravna regulativa, odgovarajuće agencije za telekomunikacije sa iskustvom i bogatim resursima) izgradnja tržišta telekomunikacionih usluga dugotrajan proces. Za zemlje kao što je naša to je nedvosmislen pokazatelj u kom pravcu bi trebalo da ide proces izgradnje tržišta telekomunikacija.

Za kraj prenosimo dva zapažanja stručnjaka od kojih je jedan u Velikoj Britaniji bio uključen u proces deregulacije i liberalizacije na najvišem nivou (redakcijski prevod):

1. “Privatizacija je neprijatelj liberalizacije”[11]
- Profesor Majkl Bizli, CBE
(savetnik vlade Velike Britanije za liberalizaciju telekomunikacionog tržišta ‘80-ih godina)
Dobro je poznato da su Vlade u iskušenju da privatizaciju smatraju dragocenim izvorom prihoda i da ugroze proces liberalizacije (održavajući potencijalnu cenu akcija u trenutku privatizacije), sve dok se privatizacija ne završi. To je jednom izazvalo pojavu komentara da je „privatizacija neprijatelj liberalizacije“, koji se pripisuje pokojnom profesoru Majklu Bizliju, savetniku za proces liberalizacije u Velikoj Britaniji osamdesetih godina prošlog veka.

2. “Stvarni neprijatelj liberalizacije je ministarstvo finansija”[12]
- Vilijam B. Gerison, programski direktor za IKT, Institut za privatno preduzetništvo Kenan