Strategije televizijskih emisija radi veće rentabilnosti i zarade

Emisije na francuskoj televiziji, sve češće, posežu za arsenalom svojstvenim televizijskim rijaliti spektaklima, preobučenim u pseudo-novinarstvo. Uobičajeno je da se čitava tema svede na jedan aspekt, često marginalan, a potom se izvrši pojednostavljivanje u pristupu. Debata se uvede u polarizaciju, u kojoj nema ni malo mesta za bilo kakvu razumnu diskusiju, pa čak ni za verbalni duel. Ovakav način diskutovanja je sačinjen od neprekidnog upadanja u reč sagovorniku, neprekidnog kontriraranja, polemičkog tona i pretvaranje činjenica u hlorovodoničnu kiselinu.

Kristin Ango, spisateljica i kolumnista specijalizovana za provokaciju i brutalnost

Brutalno, radikalno - rentabilno

Kristin Ango, francuska spisateljica koja je ime stvorila više polemičkim stavom, nego kvalitetom svojeg stvaralaštva, angažovana je kao jedna od kolumnista televizijske emisije "Nismo legli" (France 2). Jednom nedeljno Loran Rukije, voditelj emisije, poziva goste sa raznih strana, iz sveta estrade, umetnosti, biznisa, politike, te sa njima razgovora o različitim temama. Angažovanjem Kristin Ango, Rukije je pokazao želju da se uvede element radikalne politike i skandala. Spisateljica u ulozi voditeljice i kolumniste, trudi se da bude što brutalnija i radikalnija u razgovorima sa gostima emisije

Politički novinar Erik Zemur (Paris premiere, RTL, France 5) svojim radikalnim stavovima o francuskom društvu, posebno vezanim za islam, etnije i imigraciju, vrlo često izaziva polemike koje traju mnogu duže nego sâma emisija, a neke se nastavljaju na sudovima.

"Ne diraj moj televizor" (C8, France 4), emisija koja komentariše medije i koju vodi Siril Anuna, uz pomoć desetak kolumnista, daje analize i komentare koji su često homofobni, seksistički i uvredljivi u odnosu na određene grupe građana.

Pored navedenih slučajeva, francuska televizija obiluje emisijama koje se maskiraju u forume za javnu diskusiju, a krajnji cilj im je zarada. Pseudo-novinarski spektakl ovih emisija ima vrlo prostu strategiju – učesnici se provociraju ne bi li se na taj način dobilo što pristrasnije stanovište i tako izazvala skandalozna reakcija. Cilj je spektakl, veća gledanost i veća zarada. U novije vreme, veća zarada više nije dovoljna, nego se traži i veća rentabilnost.

Erik Zemur (levo), politički novinar čiji su domeni provokacija i polemika

Strategija tržišne komunikacije

Pokušavajući da pridobije što veći broj publike zasićene medijima, ovakve emisije povlašćuju samo kulturu polemike i novotarije. Tako se u programme dovode "stručnjaci" koji ne poznaju osnovna pravila novinarstva. Njihov jedini cilj je da se što duže zadrže na ekranima. Da bi uspeli u tome, oni često nude energičnost, ratobornost i preterivanje. Televizija koristi te elemente i, pod okriljem tretiranja gorućih pitanja, oni prave, po meri, veštačke debate kojima je cilj da zabave gledaoce, da ih zadrže pred ekranima i tako da ostvare što veću ekonomsku rentabilnost.

Pseudo-novinarski spektakl ove vrste nametnuli su stručnjaci za tržišnu komunikaciju, načinivši od toga afrodizijak u nalaženju rentabilnosti. Takva vrsta diskusije ne košta mnogo, kada se uporedi sa troškovima prave reportaže. Na taj način, nova polimedijska kultura, u kojoj se mešaju diskusije na televiziji, radiju, veb sajtovima i forumima, dovela je do novog načina, ne u pronalaženju informacija, nego u objavljivanju informacija.

Ovakva vrsta novih medijskih foruma ne širi javno debatno polje. Naprotiv, televizija, radio i internet, usmeravaju se na izuzetno mali broj tema, za koje su sigurni da će postići rentabilnost. Tako ulazimo u paradoks da mediji, danas, upotrebljavaju sve složeniju tehnologiju da bi tretirali sve manji broj tema.

Zbog toga je sve veći broj važnih tema zaboravljen ili su one ostavljene manje važnim medijima koji imaju malobrojnu, ali zahtevniju publiku. Tako većina pitanja, koja sebi postavlja čitava zajednica, hotimično nisu tretirana kroz najvažnije masmedije. Rezultat ovog pristupa (da li je to cilj?) jeste potpuna nezainteresovanost nacije da se okupi oko jednog velikog projekta.

Siril Anuna, voditelj emisije o televiziji u koju se redovno ubacuju seksistička, homofobna i uvredljiva mišljenja

Obaveštavanje ili zabava?

Demokratija je zasnovana na kompromisu između većine i manjine, ali taj kompromis je nemoguć kada je svaka tema dobila emotivni naboj, kada je pojednostavljena da bi ušla u kalup stereotipa ili kada je prikazana tako da šokira.

Novinarstvo bi trebalo da podstakne ljude na razmišljanje i delanje, ali na inteligentan način, okrenut ka progresiji i pozitivnom zaključku. Umesto ulične tuče zarad zabavljanja publike i ostvarivanje najrentabilnijeg rezultata, novinarstvo bi trebalo da odslikava najdublje preokupacije društva, ali i da stavlja u pitanje vrednosti i predrasude tog istog društva. Međutim, biti istovremeno odskočna daska i skretničar u društvenoj akciji, nije lak zadatak, pogotovo danas, kada je internet, kroz trenutno reagovanje, omogućio da se svako pitanje tretira kao privatni razgovor.

Ako mediji koji prikupljaju i objavljuju informacije ne žele da proveravanju informacija i pravljenju sinteze posvete ni vreme, ni novac, oni nemaju samo ciničan stav u odnosu na publiku, nego i manipulativan stav. Ako diskusije više nisu zasnovane na činjenicama i na kontekstu, pitanja građana će ostati samo u domenu retorike. Debata će izgubiti svoj edukativni značaj, ojačaće predrasude, a publika neće biti u stanju da učestvuje u rešavanju problema. Javna rasprava više neće bogatiti naše znanje, a halabuka će udaljiti veći deo građana. Javne rasprave trebale bi da prate sve principe novinarstva, ali i da nastoje da se nađe kompromisno rešenje na kome počiva svaka demokratija.