Plašite li se klovnova? E, pa trebalo bi

Da ova dva cirkuzanta (predsednik i premijer Srbije) služe da zasmejavaju i plaše narod, dokaz su njihovi istupi u javnosti. Smešno hoće da bude i strašno, to zna svako ko je malo zavirio u horor ili, još strašniju, grotesku.

Da su potpuno van kontrole dokaz je što su im takvi istupi dozvoljeni. Kakav zajebant zapravo vlada Srbijom, ne želite ni da znate a i da želite nećete saznati. Stvar izlazi iz okvira razumu pojmljivog.

Da je narod jedna beznadežno luda, amorfna masa, dokaz je postojanje ova dva subjekta na sceni a njihova gluma da su na vlasti, zaista treba da nas zabrine.

Strogo kontrolisana anarhija

Premijer Srbije piše tekstove u Blicu, gde zabrinuto dokazuje relativnost vremena: dakle, budućnost može i da „ne dođe“ ukoliko građani Srbije to ne žele. Ukratko, ovde se bavimo pitanjem: šta je budućnost?

Ako je to sinonim za neki svet u kom premijer Srbije želi da živi a pretnja toj „budućnosti“ su „oni“ - kako ovaj kolumnista naziva svoje sabesednike kojima krležijanski „odgovara“ - onda je budućnost zapravo premijerov san o tom željenom svetu.

Ako je „budućnost“ pretpostavka da će, recimo, ova rečenica, u neko dogledno vreme, biti jedan tekst – onda je premijer u pravu, budućnost može i ne mora da „se desi“. Prestanem da pišem i nema budućnosti.

Da se premijer ovim pitanjem (zašavši u četvrtu dimenziju) bavio pre nekih stotinjak godina, završio bi u zatvoru ili ludnici kao mistik i okultist. Međutim, on svoja znanja crpi iz naučnih izvora. Recimo, ruski  astrofizičar (to je verovatno najsumnjivije zanimanje od kad je sveta), s početka prošlog veka Kozirjev, koji je uspomoć svojih poznanja nama neznanih sila preživeo Gulag (on je tvrdio da je počeo da veruje u Boga, međutim, kad su ga pustili postao je još bogohulniji spram ondašnje nauke). Taj je doveo u pitanje brzinu svetlosti (to je ono na osnovu čega smo smatrali da je budućnost izvesna i da se da izračunati kada će, recimo, danas postati sutra) i omogućio Vučiću da se bavi ovim pitanjima. A ne bude spaljen kao veštica.

I dok, parafrazirajući ili pominjući svetske pisce, Vučić šalje svoje poruke žiteljima Srbije – potpuno zasenivši Miru Marković i njene školske sastave – počinje da se nazire sistem u tom ludilu. 

To znači sledeće: u budućnosti, tačnije 21 marta ove godine (ukoliko bude 21 marta) reakcionari – to su oni koji neće u budućnost – planiraju protest. To su: Zaječarci 9. marta, predvođenbi verovatno Boškom  Ničićem - sjajan glumac; građani koji se sećaju 17. marta 2004 – izaći će na beogradske ulice 17. marta; i najzad 21. marta na scenu stupaju -  čuvene Dveri i srodne grupe, koji će poslužiti Vučiću kao „unutrašnji neprijatelj“ , odnosno povod i opravdanje za ozbiljnije mere protiv rušitelja naše budućnosti. Kada dođe do nekih nereda, što nije teško s obzirom na to da i rečene organizacije i parapolicija, zadužena za te stvari, rade za jednu „ideju“ (a to je filozof, književnik i fizičar Vučić), može da dođe do vanrednog stanja. Nećemo ga primetiti pošto već živimo blaži policijski čas.

Jedina opasnost je realna mogućnost da naivni građani poveruju da su ovi protesti stvarni i priključe se. U tom slučaju može da dođe do haosa ali za budućnost ne treba brinuti. Haos je prirodno stanje – iz haosa je sve nastalo, naučnik Vučičć to zna, i haos je sistem u kom najbolje funkcioniše. To se zove strogo kontrolisana anarhija gde nećete znati da li policija hapsi izazivače haosa ili pripadnici parapolicije hapse one koji i dalje veruju da su radnici državnog tela tzv MUP-a Srbije, ne znajući da to telo ne postoji. Sistem koji vlast može da uspostavi, u slučaju da budućnost krene po planu, zapravo je idealan sistem za život.

Sada, kad smo otkrili ko su ti „oni“ koji „neće u budućnost“ možemo i da je predvidimo.

Zastrašivanje ili zaluđivanje

Istom metodom možemo bolje da razumemo nedavnu prošlost, gde je Internetom kružio zapanjujući snimak komunalne policije kako hapsi i brutalno stavlja lisice (malo neuverljivo) histeričnoj građanki, koja nije platila kartu za gradski prevoz. Zastrašivanje? Može i tako da se kaže.  Zaluđivanje bi možda više odgovaralo.

I kad smo kod zaluđivanja, to nas vraća na Nikolića i izjavu koja kruži Internetom (u tog se đavola, srećom, predsednik ne razume) gde objašnjava naciji kako bi i on rado učestvovao u komentarisanju na društvenim mrežama na tom đavoljem Internetu, međutim – njemu se uvek, volešebno prekine, đavo će ga znati kakva, „veza“.

Neozbiljan narod se smeje umesto da se zapita kako neko, ko ne ume da koristi Internet, odlično pliva u mutnim vodama raznih fondacija, te firmi i, najkomplikovanije, vođenja stranke – dok je glumio Šešeljevog zamenika. Ali, to su nebitne stvari – predsednik samo sledi primer glumaca koji šmirantski igraju seljake – prevarante koji, dugujući vam 10.000 evra, npr, objašnjavaju da bi vam rado vratili ali se ne razumeju u te čudne poslove oko banaka i ne umeju da vam uplate na račun. 

Građani ne treba da obraćaju pažnju na tu lošu seriju nego da, sledeći primer premijera, počnu da konsultuju ozbiljnu literaturu. Predlažem Nečiste sile, Zle duhe i Majstora i Margaritu. I, najvažnije u ovom trenutku,  Pseće srce.

P. S.

Zašto Bulgakovljevo Pseće srce? Zbog toga što književnik, čuvši za eksperimente eugeničara i ostalih satanista, gde ovi pokušavaju da ukrštaju vrste – piše dramu Pseće srce. Kakve to veze ima sa premijerom i predsednikom? Ima, jer premijer optužuje „njih“ (one koji neće u budućnost) da pokušavaju da naprave neko  stvorenje ukrštajući mrtvaca Marksa i mrtvaca cara Lazara. Premijer, kao razuman čovek, predlaže  ukrštanje Lutera i Vebera.

„Pitanje za milion dolara“: čime se bavi premijer Srbije?