Socijalno-policijski front

Veselin Nikolić kaže da je ovo  prvi put otkad postoje sindikati policije u Srbiji da su se svi, sem jedog, ujedinili i da su im pristupili i vatrogasci a sve da bi odgovorili na napade ministara policije. Namera četiri sindikata (dva reprezentativna i dva nereprezentativna) jeste da se zaštite prava svih zaposlenih u MUP-u. Sindikati obuhvataju preko 70% svih policajaca, što je više od 30.000 članova.

Prepričavanja i fame o poreklu ovog sindikata

Postoji priča kako je u organizaciji sindikata učestvovao Vanja Vukotić, Dačićev čovek. Priču poriču predstavnici sindikata. Oni govore o tome kako nemaju ni adekvatne uniforme, da su premalo plaćeni, da oni jesu za reforme ali nikako ne mogu da prihvate ideju ministra Stefanovića da se radi o pokušaju državnog udara. Podsećaju da se ovde ne radi o „nekolicini ljudi koji pokušavaju da izazovu državni udar“ nego o gotovo svim zaposlenim u MUP-u, koji hoće da se izbore za bolje uslove za rad i da se odbrane od napada ministra a da je priča o državnom udaru van svake pameti.

Glišo Vidović želi da poruči građanima da je policija u službi naroda i sistema, a ne da ruši sistem kako su neki mediji to predstavili. Poslat je dopis, objašnjava on, ministru Stefanoviću gde se navodi da su ljudi nezadovoljni komunikacijom sa njegovim saradicima. Da su ista pitanja pokušali da reše i sa Dačićem.

Prisutni na konferenciji za novinare 20. juna, policijskih sindikata ujedinjenih u Socijalno-policijski front

Loši uslovi za rad, samoubistva, nepostojanje opisa radnog mesta, a  o proceni rizika i psohološkoj službi se i ne priča

Pominju se pocepane uniforme, pominje se gubitak dostojanstva, pominje se bahatost i nenamensko trošenje nekih čelnika. Priča se o hiljadu ljudi koji su ostali bez posla, rečeno im je da idu u penziju - do čega nije došlo, nego su ljudi dobili socijalnu pomoć. MUP je dužan a posledice trpe radnici MUP-a. Pominje se i nepostojanje akta o proceni rizika, opisa radnih mesta, ljudi dižu ruku na sebe  - oko 150 radnika MUP-a je izvršilo samoubistvo tokom proteklih godina, što se pripisuje nepostojanju prave  psihološke službe koja je neophodna, ako znamo da smo bili u ratu i da imamo ljude sa postraumanstkim sindromima. Ne postoji sistem koji štiti policajca na dužnosti od kriminalaca i ljudi ne smeju da se zameraju, nezaštićeni su.

Neka deca – nezainteresovani sagovornici, uvreda za policajce

Dijana Hrkalović, koja je umesto zauzetog Stefanovića, primila policajce, inače bliska  saradnica  ministra (1986. godište) okarakterisana je, od strane predstavnika sindikata, kao arogantna, što su oni  shvatili kao odnos države prema policiji koji je omalovažavajući i neozbiljan.

Braneći se od napada na temu „rušenje države“, „puč“ itd, braneći se i od nekih drugih sindikata koji su pohitali da se ograde od ovog problematičnog udruženja sindikata i saopšte da je u redu da neko prima 10.000 dinara a da je dovoljno i 7.000 – žalili su se predstavnici ovog, problematičnog, sindikata na neke svoje kolege.

Prosečna plata policajca je oko 45.000 dinara. Neko to smatra bahatim a neko opasnim po bezbednost građana, jer policija ne samo da nije motivisana i ni sama se ne oseća bezbedno, nego je i napadnuta da „izaziva haotično stanje u državi“. Podseća ih se, preko medija i vlasti, na slično stanje u državi kada je bio ubijen Đinđić, tačnije na pobunu Crvenih beretki.

Suzama „nezavisnih sindikata“ niko ne veruje

Suzama „nezavisnih sindikata“ niko ne veruje, da se razumemo. Nije ni čudo. Kako se neki pobune - čovek se pita „čiji li je“. Policajci kukaju kako privatno obezbeđenje izgleda kao policajac a pravi policajac ne liči ni na šta...

Ni suzama policije niko ne veruje. Kada se traži da se formira komisija za ispitivanje zlouptreba pojedinaca u MUP-u - neko je iz Pančeva poslao u Novi Pazar pomoćnika direktora koji nas košta 50 miliona (a nema nijedan rešen slučaj) i to izazove bes građana na neradnike u policiji - žrtve su deca tih policajaca koji ukazuju na zloupotrebe.

Nabeđeni od strane nekih drugih sindikalaca kako primaju i po 150.000 dinara plate, podsećaju da je 21 vek, da je sve proverljivo i da plata policajca iznosi 43.000 dinara kao i da se prima od MUP-a a ne sidikata. To jest, koliko je moguće razumeti ovu konferenciju, većina prima platu oko 43.000 a postoje i neki (ne zna se koji, to nije rečeno) koji dobijaju i tih 150 ili ko zna koliko hiljada od već nekih sindikata ili drugih struktura?  

Zašto se Vulin (ponovo) bavi policijom?

Dalje, Vulin je počeo da se žali na policiju koja „narušava sistem“. Kao ministar rada a čovek impresioniran policijom, istina ne regularnom i profesionalnom nego onom koju nazivamo „milicija“ - dakle ne baš najlegalnija formacija, sačinjena od bivših, suspendovanih policajaca i ljudi poznatih organima gonjenja, bivših zatvorenika i korisnih kriminalaca – sa čim smo se sreli tokom njegovog marširanja Kosovom i primoravanjem ljudi da glasaju za njegovu Jedinstvenu listu. Tražili su izveštaj. Nisu ga dobili. Tražili su kolektivni ugovor kao nereprezentativni sindikat jednom reprezentivnom, nisu dobili. Odgovor je bio da se čeka novi zakon o radu.

Pominju se dva velika sidnikata i njihova pljačka koja je obavljena između njih i političara. Ne navodi se koji su političari niti prestavnici sindikata. Osim Vulina. Izuzetno ih (policajce) nervira što se Vulin bavi bezbednošću, nakon onoga što je na Kosovu pokazao sjajnu sposobnost, u vreme dok je bio zadužen za Kosovo, i uspeo da bar hiljadu policijskih službenika ostavi bez ičega, zajedno sa porodicama. Isto, kažu predstavnici, mogu da očekuju i oni u Srbiji da nakon anonimnih pretnji, prijava, ispitivanja budu eventualno likvidirani.

Zbog pretnji i anonimnih prijava žaliće se (policajci) svim ambasadama, Savetu Evrope i NVO, boje se likvidacija kao devdesetih godina

Vidović najavljuje da će se obratiti (nastavi li se ovo ovako) Rusiji, Americi, drugim ambasadama i nevladninim organizacijama Savetu Evrope, jer – ponavlja Vidović – nakon tih anonimnih prijava, pretnji - oni očekuju da će neko kao devedesetih da izvrši likvidaciju njih i njihovih porodica. Podvlači da se radi o ozbiljnim pretnjama i saopštava da mu je žao što nije umro dan pre nego je čuo izjavu ministra Stefanovića.

Samo tri novinara pitaju nešto nakon konferencije

Da li Sindikalni front (kako se grupa sindikata nazvala) ima nešto protiv ministra, nekih lobija, da li će štrajkovati i tome slično. Da li uzburkavaju javnost? Zašto i novinari (nego samo ministarstvo) nisu dobili sopštenje o ovom slučaju?  

Kako Moskva suzama ne veruje a sindikati su antipatični građaninu još iz pravremena i taj animozitet traje do danas, te kako je i policija sumnjiva i nije teško poverovati da se radi o kriminalcima koji su se sada udružili da se brane – makar, usput, izvršili i puč i makar se odmetnuli u hajduke kao Crvene beretke, ubili Đinđića ili već nekoga –  vlada sa ovakvim medijima neće imati velikih problema da obajsni građanima kako tim sumnjivim tipovima ne treba ni reč verovati. Uostalom, cela priča zaista nije najjasnije prestavlljena ni od strane Ministarstva ni od strane Sindikalnog fronta iako možda, naoko, front zvuči ubedljivije. Bar ne priča (non stop) o nesrećnoj 2003.

Zašto ludi mediji i vlast prizivaju 2003. i to svaki čas? Kakav je to ritual u toku a da nismo obavešteni?

I šta uopšte prizivaju ovi ludi mediji sa sve ingenioznim savetnicima poput Bebe Popovića svako malo nekoga plašeći 2003. godinom te aluzijama na atentat premijera Đinđića. Kome prete? Građanima Srbije? Ne verujem. Prete objektu ovih poređenja i prete svakom ozbiljnijem subjektu koji se odvaži da na račun objekta poređenja kaže nešto. Građane, ne bih da vređam, odavno ne zanima „ko živ ko mrtav“ u Srbiji.

Kad kreneš đonom na policiju, ili je opet u toku neka predstava teatra apsurda..

Ako kreneš đonom na policiju, a inače si ministar policije – što doduše niko ne može da shvati ozbiljno nego kaže „ma dete“  – i ako, kao ministar jednog takvog resora uspeš da se posvađaš s tom policijom i to nakon tek nekoliko meseci ministrovanja, i nabediš je da je kriminogena, podmićena, nesposobna i da sprema puč u državi, ti si u malom problemu. Danas sutra, daleko bilo, ko će ti braniti tu tvrđavicu od lego kockica koju si napravio od jedne od najvažnijih institucija jedne države? Vojsku nemaš, pripadaš generaciji koja ne zna ni šta to znači, umesto obučenih ljudi ti u poplavljene gradove šalješ sluđene dobrovoljce a onda se dereš na građane što ne veruju nestručnim spasiocima, zatim ti je kriva policija što je onemogućavaš da radi, što je činio i tvoj prethodnik samo je malo iskusniji pa je nije napadao niti se zamerao toj (jeste, nemaju najnovije cipele), ipak, sili.

Možda su policajci i instruirani politikanti, ali zvuče suvislije od paranoidnih vlasti i medija

Možda je Front koji smo opisali zaista ili navodno nevešt. Možda je i politčki savetovan, ali ne ozbiljno – detalji koji se pominju u vidu loših duhovitosti više liče na amatersko politikanstvo ljudi koje niko nije ozbiljno instruirao. Ono što se dalo videti i čuti, a taj utisak je najozbiljniji, jeste jedno „dosta“, kao reakcija na napade iz medija a koji dolaze s vrha vlasti. Zanimljivo je i da je Front prepoznao dva čoveka kao problem. Vulina i Stefanovića. Možda baš i nije da nije instruiran ili smo navikli da potcenjujemo inteligenciju pozornika koji, valja podvući, ume da saopšti vest bolje od 99% srpskih novinara, sve poštujući  one čuvene „W“ (fajv dablju – ili kad, gde, ko, kako i – eventualno – zašto).

Ne znamo pravu pozadinu pobune ovih modernijih  „crvenih beretki“, kako ih je okarakterisala vlast koja ili jeste ili se pravi paranoidna. Kao ni da li se iza tužne priče o bušnim cipelama krije namera da se vrati 2003. Znamo samo da nikako nije pametno „kačiti se“ na ovako brutalan način i medijski linčovati celu jednu struku kakva je policija, samo jer si se pokazao, poput Stefanovića, kao nesposoban u kriznoj situaciji ili, u slučaju Vulina, u svakoj situaciji.

Možda je tetatar apsurda i može je razumevanje predstave rezervisano za one koji karte dobijaju džabe i sede u prvim redovima. Možda je i ozbiljno a da mi ne znamo zašto, jer odavno ni policiju ni onu vojsku (koju i nemamo) ne shvatamo kao bitnu i kao nešto što ima veze s nama. Možda to sve i nije tako loše, apsurd kao forma jeste grub ali on nema za cilj da ti objasni da je sve na svetu besmisleno nego da ti pokaže prstom na ono koje jeste besmisleno, to je jedna –  bar po svom načelu – istinotražiteljska forma koja svodi laži na ogoljen oblik, a to je čista besmislica i sumanutost. Za cilj ima rasterećenje publike i oslobađanje besmislenih od strahova, smejanje besmislenim ljudima i uopšte, rušenje lažnih autoriteta smehom. Zanimljiva pojava kod nas je što je to počela da radi sama vlast. Dakle, niko joj se bolje ne ruga do ona samoj sebi.

Policije i ostalih sindikata će biti, uvek će biti nejasni kao sada i to nije važno. Važno je što je čitava stvar počela da dobija potpuno jasne oblike groteske, infantilna razigranost vlasti da podseća na junake drame apsurda, njihova ozbiljnost kao ono kada deca imitiraju odrasle a sad... koja će služba, lice ili organizacija usput biti kolateralna šteta ove žurke? Bojim se da građani neće mnogo plakati, oni su sami uveliko „štete“, gledaoci predstave koja predugo traje i mislim da se najbolje zabavljaju na pauzi – to je ono kad izađeš i zapališ cigaretu i razmišljaš kako bi radije seo negde da popiješ nešto nego se vratio u onu dosadnu salu.