Dizajn moderne srpske državne politike

Da nije važno samo ono što građanin čuje nego i ono što vidi, prvi je shvatio politički i modni inovator Aleksandar Vulin. Poruka koju pošaljete svojim izgledom i stajlingom dublje se urezuje u nesvesno  građanina, on ne postizava da stvar racionalizuje, reaguje na sliku (jer je detinjast) i pojma nema šta ste rekli a o onome šta ste uradili i ne pokušava da misli.

Pa se ti smej...

Umoran od moći, slave i dosadnih medija nije se odazvao na pozive iz Beograda, s mobilnih i fiksnih telefona, ali ni na pozive s Kosova, iz Španije a bogami ni iz Sjedinjenih Država. Time je pokazao da ga ni Amerikanac ne plaši i da je njegova moć daleko veća nego što se to nama ovde čini. Kako je to postigao? Odelcima i uniformicama, normalno.

Kada je bio zadužen za Kosmet, marširao je sa svojom formacijom, svi su imali crna odelca, kasnije je došlo na ideju da se šiju uniformice koje su neke podsećale na šalu na račun uniformi SS divizija, smejali su se kao ludi na brašno, i? Šta je onda bilo? Eto ti, građanine, Jedinstvena srpska lista da upropasti ono malo što je ostalo na Kosmetu da misli i diše – pa se ti smej.

Od njega se sada, kao od ministra za rad i socijalna pitanja, očekuje dakako mnogo više. Zbog toga je sašio novo odelce. Radničko! Opet se neozbiljni građanin smeje, neke podseća na junaka nekog stripa (to je ono o tome koliko je građanin detinjasto stvorenje), a šta će biti, šta će kostimirani Vulin sledeće da izmisli, šta on nama poručuje svojim odelcima, to samo nebo i psihijatrija mogu da dokuče. Nebo i psihijatrija ćute kao zaliveni.

Zvali smo i ministra spoljnjeg, Ivicu Dačića. Stvar je od nacionalnog značaja, pitanje je državnog karaktera, zanimalo nas je kakve su to nove tendencije s dizajniranjem srpskih političara, da li svet to vidi, šta se priča, jesu li impresionirani ili smešljivi kao ovi ovde, možda ćoravi ili, ko će znati, nezainteresovani? Ne odaziva se.

Jedini podatak koji smo dobili jeste taj da naša vlast više neće ni sa kim da razgovara a, evo otkrićemo čitaocima, zvali smo ljude koji su se ranije odazivali i na nepoznate i na poznate i na brojeve svih vera i meridijana.

Park na mostu

Nego, ne smemo zapostaviti Kosmet. U smislu dizajna, ovaj put. Kako dizajnirati Kosmet a da ni Srbin ni Albanac ne primete da smo ga ponovo osvojili ali da nećemo nikome da kažemo, nego to radi dizajnerski tim u strogoj tajnosti a krijući se iza, naizgled, budalastih izjava nekakvog gradonačelnika Kosovske Mitrovice koji je, navodno, došao na ideju da nasred mosta na Ibar vodi (a po sklanjanju barikada s njega) napravi jedan lep park koji ćemo nazvati Park mira.

Park je osvanuo istog časa, kao neko kosovsko priviđenje, istina ne nasred mosta (što je šteta jer bi jedna takva instalacija privukla mnogog turistu, arhitektu, investitora na kraju krajeva... baš kao Beograd na vodi i ono koje prostaci nazivaju Vučićeva „frojdovska kula“) nego ispred. Pojavile su se žardinjere i osvanule tuje, lepe kao upisane. Građani su oduševljeni. Albanci su ponovo pristali da budu manjina u Srbiji i baš jedan Mitrovčanin, Nusret, kaže da je u redu da takav park ima spomenik i da spomenik bude Vučićev. Izvesna Ivana je predložila da se umesto tuja zasadi kanabis kako bi svi lepo zarađivali (ovo bi moglo da zanima Vulina) a jedan Mustafa se složio s predlogom jednog Ivana da se spomenik Vučiću stavi u svaki stan na Kosmetu. Ovu ideju zdušno podržavamo, ali ne iz te kosovske neozbiljnosti nego iz bezbednosnih razloga. Spomenk  da bude u svakoj kuhinji i spavaćoj sobi (bar bronza mada ne treba štedeti kad je država u pitanju, trebalo bi da bude srebro pa pozlaćeno ili čak zlato, dvajes' četri karata – koji pokuša da proda, seče se ruka, posle glava). Dakle, spomenik u spavaćoj sobi i kuhinji, pa ti spavaj majčin sine ako smeš i jedi ako možeš. Narod treba držati u konstatnom stanju jedne nelagode i neodređenog straha, koji je – kao takav, neodređen – naravno najgori.

I sada prelazimo na glavnog čoveka za Balkan i Jugoistočnu Evropu, Evroaziju i onog koji će pomiriti Nemca i Rusa (poznato je da Nemac i Rus nikada nisu umeli da se snađu bez mudrih posrednika), dakle, stanje nelagode i neodređenog straha i Aleksandar Vučić.

Kao svaki ozbiljan vladar on, što smo nagovestili na početku, mora da ima ludu koja zamajava smešljiv narod i odvlači mu pažnju, stavljajući klovnovsku kapicu na glavu. Daleko od toga da je mudri Vulin luda, mi samo prepričavamo šta narod govori i upoznajemo čitaoca s podatkom o tome koliko je taj narod blesav.

Pokušali smo, istina, da konsultujemo i kreatore ovog novog pravca u srpskoj politici ali, iz nekih razloga, kao što smo rekli – oni neće da razgovaraju, ne samo s nama nego ni sa Kosmetom, Španijom i Amerikom. To nas ispunjava ponosom. To je ono što je Vučić lepo rekao da njemu ne treba ni OEBS ni niko na svetu, da on zna ko se urotio protiv njega i koje mu, moćne, strane ambasade rade o glavi. To je integritet.

Mala digresija, čim je Vučić malo povisio ton, ljubomrni i podanički Hrvati, Bosanci i ostali bašibozluk iz regiona počeo je da piše (recimo, zna se kakav, Jutarnji list) kako je srpski premijer „van kontrole“ i tome slično, kao da hoće da kažu da je poblesavio. Zavidnim podanicima Zapada se nećemo baviti, samo smo hteli da ukažemo na to da je naša nepokolebljivost ponovo primećena i da ne brinemo što nailazi na otpor, koji se nekad preodeva u podsmeh, a zapravo se radi o strahu od uvek i još uvek i zauvek superiornog Srbina koji kad vikne, nema tu...

Nego, stajling, nove tendencije, držanje građana u permanentnom a neodređenom strahu uz mala opuštanja u vidu maskarade čoveka od vladarevog poverenja koji vrlo dobro zna šta radi. To se vidi i kad govori. Nikad ne gubi kontrolu i uvek, svuda i u svakoj situaciji zauzme nepokolebljiv ali pravičan stav. Operativan je toliko da smo srećni što nam betonska tabla ne padne na površinu Srbije sa sve Kosovom (koje evo hoće da se vrati u sastav, otkad je dobilo Park mira i oduševilo se kad je čulo da će svaki građanin imati svog Vučića u stanu).

Vučić, normalno, ne oblači odelca za rad, za Kosmet, za spasavanje unesrećenih – on uvek izgleda normalno. Mislim, ne presvlači se svaki čas i ako recimo ode da gleda balet (zašto čovek ne bi išao?) nećete ga videti u suknjici i u baletankama kako izvodi piruete. To radi njegov  Sančo Pansa, ali za dobro građana a ne jer je blesav.

On više koristi metod glume rabljen sredinom prošlog veka a za potrebe horor filma. To je stvar žanra, da se odmah ogradim. Vučić nije vampir, frankenštajnovo ono čudo, nije ni Hičkokova ptica, daleko od toga. Ali, treba učiti od majstora žanra i nije ovde slučajno pomenut Hičkok. Setite se „zapleta“ i uopšte radnji scenarija ovog genijalog komediografa. Šta je strašno u, recimo, pomenutom filmu „Ptice“, kad bolje razmislite? Apsolutno ništa. Priča je idiotska, čak i ne imitira ozbiljnost. Ali je shvaćena i veruje se da se radi o horor filmu a ne igrariji jednog duhovitog genija. „Zastrašujuća“ je dinamika, atmosfera, način na koji kamera švenkuje... dakle, dizajn. I on je smešan kad malo bolje pogledate i saberete se da se nećete valjda plašiti što okolo jure neke pobesnele ptičurine, u nekom filmu. Dakle, komediograf Hičkok pomogao je da se stvori jedan metod zaplašivanja potpuno sumanitim idejama koje bi vas, da nisu tako dizajnirane, zasmejale i bili biste svesni da ne gledate nikakav horor nego samo malo ozbiljnije napravljenu šalu na račun neracionalih strahova. To može da se nazove i zamajavanjem publike, ako smo neprijateljski raspoloženi prema ovom reditelju.

Utisak i učinak

Nego, Vučić. Šta on radi? Ništa. On se ponaša. Kako se ponaša? Nikako. Njegov insistirajući, napadni mir koji deluje neprirodno hoće da izazove nelagodu kod gledaoca. Pošto ne krije, čak potencira, svoju sklonost ka raznim vrstama policija i bezbednosnih struktura stvar počne da plaši i ozbiljnije – one koji se, recimo, ne boje filma „Ptice“ nego su shvatili da se onaj malo zezao i igrao žanrovima. Kako svoju sklonost ka policijama ne samo što gaji i ne krije nego može i da je realizuje, to izaziva pozornost i kod onih koji uopšte nisu skloni maniji gonjenja i ne padaju u sumanute namisli da „svi“ vide šta oni pišu po nekim mrežama ili „sve se sluša“, pa oprezno pričaju telefonom.

Kako je svestan da ga se malo stariji (od 25 godina, što je valjda prosek uzrasta sastava vlade) sećaju u nekim drugim ulogama, on kao pametan čovek, ovo pamćenje preobraća u svoju korist a ne manu. Svestan verovatno i toga da sam sastav vlade (s prosekom od oko 25 godina) kao i opozicija koja ćuti kao zalivena – kod građana izazivaju onu, već pominjanu, neodređenu nelagodu. Opozicija, to zna on bolje nego mi, ćuti jer neće ni na kakav način, niti jednim gestom, da pomaže njegovom padu niti da ga uznemirava dok ne obavi ono zbog čega je tu. Vladu čine deca bez iksustva, što je dizajnerski nepogrešiva poruka. Prvo, glupo ti da pišeš o nekom klincu, drugo klinac te malo i plaši jer deluje ko – božemeprosti – zombi, nije ti poznat model, ne znaš gde se to regrutuje, odakle je to, kako se pravi itd.

I da poentiramo optmističkom porukom. Živimo u sjajnom trenutku, imamo redak luksuz da gledamo predstavu o vladaru i njegovom ratu za sve i uprkos svemu i protiv svega i nije više ni važno, o njegovom vernom Sanču Pansi, neko skloniji Šekspriru nego veselim Španicima može da kaže i „dvorska luda“, što nije važno – učinak je važan. Utisak, braćo, utisak – a ne dela i učinak!

Učinak je, pokazalo se na nedavnom kosmetsko-mostovskom problemu, maestralan. Park mira jeste udružio Srbe i Albance iz Kosovske Mitrovice, preveo Albance žedne preko vode i dok se oni smeju ko blesavi – mi imamo zabeleženih bar 100 izjava, sa sve imenima i prezimenima, gde se izjašnjavaju kako – ako je slučaj takav, da se na mostovima prave parkovi a u svakoj kući da stoje bar dva spomenika i po pet šest bisti Vučića – pristaju da opet budu manjina u srpskoj državi.

Ukratko, Kosovo će (batalite sad ono o promeni ustava i te tričarije) veoma brzo svojevoljno i trčeći ponovo ući u sastav Republike Srbije a dušmani iz regiona koji nam zavide i pišu gluposti o Vučiću, nek se izjedu od muke.