Guranje kao zločin

Prvi znak da se oni koji su trenutno na vlasti ne osećaju sigurnim jeste početak progona političkih neistomišljenika. Vlastodršci to čine u nadi da će egzemplarnim kažnjavanjem onih koji ih javno kritikuju i osporavaju bar za neko vreme usporiti, a možda i osujetiti svoj pad sa vlasti. Da bi se to postiglo, moraju se primeniti odgovarajuće mere zastrašivanja.

Prva koja se najčešće primenjuje jeste izbacivanje sa posla, na ulicu, i lišavanje sredstava za život. Toj meri su među prvima bili podvrgnuti Ivan Ivanović, predsednik udruženja „Naši“ i direktor Gradske biblioteke u Aranđelovcu, i Predrag Golubović, doskorašnji savetnik za radne odnose u Narodnoj banci Srbije, jedini doktor nauka u njenoj pravnoj službi. Njih dvojica su 15. februara 2013. godine na Sretenje, na zboru na Vračaru, ispred spomenika Voždu Karađorđu nadahnuto govorili o Kosovu i osudili tadašnje glavare što su naše građane i sunarodnike na Kosovu i Metohiji ostavili na cedilu. Još veći utisak ostavio je televizijski snimak sledećih lažljivih reči Tomislava Nikolića u severnom delu Kosovske Mitrovice, a uoči parlamentarnih izbora 2012. godine: „U ime svih građana Srbije obećava, tako mi Boga, neću se smiriti dok Kosovo i Metohija ne budu pod kontrolom Srbije.“

Jedva da treba reći da su ovo izbacivanje sa posla svojih političkih neistomišljenika izveli naprednjaci. A kada se tim putem krene, onda se, po pravilu, ne može zastati. Sledeća žrtva ovog političkog progona bio je Srđan Tešin, direktor Kulturnog centra Kikinde. Početkom 2014. godine njega su naprednjaci u opštinskoj vlasti Kikinde uklonili sa položaja direktora i postavili za domara, što je on kao poniženje, sa ogorčenjem odbio. Srđan Tešin je inače poznati književnik koji je za svoje zavidno delo dobio i dve ugledne nagrade: „Borislav Pekić“ za 2004. godinu i nagradu Društva književnika Vojvodine za 2010. godinu. Uz to su njegova dela prevođena na engleski, francuski, nemački i još sedam drugih jezika. I takvog uglednog i zaslužnog književnika, vladajući naprednjaci ne samo što su lišili posla nego su hteli i da ga ponize ponudom da bude domar. To je moglo pasti na um samo poslednjoj provincijskoj ništariji.

Ubrzo se, međutim, pokazalo da sve to nije dovoljno. Za to je bilo više razloga. Najpre, svi politički neistomišljenici nisu zaposleni u javnim službama da bi ih republički ili lokalni vlastodršci mogli otpustiti sa posla i izbaciti na ulicu kad god im to padne na pamet, pošto ima i onih koji rade u privatnim preduzećima ili su, nažalost, bez posla. Drugi razlog je znatno ozbiljniji, pošto se pokazalo da puko lišenje zaposlenja i izbacivanje na ulicu nije dovoljno delotvorno. Jer, ako se neki politički neistomišljenik, koji po sudu državnih zvaničnika ugrožava njihovu vlast, izbaci iz javne službe i ostavi bez sredstava za život, to će zastrašiti samo stotine opozicionara i drugih kritičara režima, što u ovom trenutku očigledno nije dovoljno. Da bi se zaplašile hiljade, pa i desetine hiljada političkih neistomišljenika treba pribeći delotvornijim sredstvima, kao što su krivični progon, hapšenje i utamničenje.

Posle dužeg promišljanja već ustoličeni diktator Aleksandar Vučić zaključio je da upravo tako mora postupiti ako hoće da ostane na vlasti, a da njegovom strmoglavom usponu ne sledi i strmoglavi pad. A kada je to zaključio trebalo je da proceni ko će u neposrednoj budućnosti, možda već na sledećim izborima, ako ne i ranije, najpre i najžešće ugroziti njegovu vlast. I mora se odmah reći da u tome nije pogrešio: procenio je da njegovu neprikosnovenu vlast najdelotvornije mogu da naruše i ospore Dveri, danas najčvršći i najdosledniji opozicioni pokret.

Otuda već i svima znana ujdurma Višeg tužilaštva u Beogradu, koje je pokrenulo krivični postupak protiv šestorice starešina Dveri: Boška Obradovića, Vladan Glišića, Branimira Nešića, Radovana Tvrdišića, Danila Tvrdišića i Ivana Kostića. Pri tom im Tužilaštvo stavlja na teret krivično delo nasilničkog ponašanja na sportskoj priredbi ili javnom skupu, koje se, po nalazu Tužilaštva u slučaju Boška Obradovića, ogleda u:

1. Pozivanju okupljenih na prijavljenom skupu 1. marta 2014. godine ispred zgrade RTS-a da nasilno uđu u tu zgradu;
2. Guranju i podizanju zaštitne ograde;
3. Guranju kordona policije;
4. Guranju radnika obezbeđenja RTS-a;
5. Vučenju za ruku i vređanju policijskih službenika.

Svima ostalima stavilo je na teret guranje i podizanje zaštitne ograde i guranje i probijanje kordona policije. Sve u svemu radnja ovog krivičnog dela ogledala se u guranju 5-6 policajaca, koji čak nisu bili bilo kakav kordon. A za takvo „strašno“ krivično delo počinjeno u grupi predviđena je kazna od jedne od 8 godina, a za kolovođe do 3 do 12 godina zatvora. Upravo je tako teška kvalifikacija navodnog krivičnog dela bila razlog što je Snežana Radojčić, tužilac Višeg javnog tužilaštva, saslušanje osumnjičenih poverila policiji.

Pa da vidimo šta je ovako teškom „krivičnom delu“ prethodilo i šta je dovelo do njega. Po sredi je bilo grubo kršenje Zakona o izboru narodnih poslanika, Pravilnika RRA o izveštavanju na javnom servisu u toku izbora i prava na objektivno informisanje građana. Ovo kršenje izbornog prava potvrdile su i RRA i sama RTS, a dnevne novine su odgovarajućim statističkim podacima i grafikonima obavestile sve građane Srbije koliko je koja stranka tokom izborne kampanje bila zastupljena na RTS-u i kakva je bila ogromna nesrazmera između zastupljenosti Srpske napredne stranke i narodnog pokreta „Dveri“. Po našem sudu, direktor i urednici RTS-a, koji su ovako grubo kršili pomenuti Zakon i Pravilnik, izvršili su krivično delo zloupotrebe službenog položaja, za čije je gonjenje nadležan javni tužilac.

Umesto da odmah pokrene krivični postupak protiv odgovornih lica u RTS-u i izvede ih pred lice pravde, javni tužilac se pravi nevešt, kao da on, policija i njihovi saradnici i doušnici nisu primetili da je tokom predizborne kampanje SNS bila izuzetno povlašćena, dok su skoro sve ostale stranke, a naročito Dveri, bile bestidno diskriminisane. I što je još gore, tužilac izgleda nije ni pomislio da oni koji su diskriminisani imaju pravo da se žale i protestuju, a da su oni koji ih diskriminišu, kao zvaničnici javnog servisa koji se finansira od pretplate svih građana, bar dužni da ih prime na razgovor. Čak je otišao korak dalje, pa one koji su vinovnici pošteđuje, dok one koji su žrtve krivično goni.

Nama jedino preostaje da pokažemo dokle se u ovom progonu neistomišljenika može ići i kakav je njegov neizbežan kraj. Dobar primer koji to potvrđuje jeste iskustvo samog Aleksandra Vučića. Godine 1999, posle okupacije Kosova i Metohije, tada mlađani Aleksandar Vučić, u svojstvu ministra informisanja za vlade Slobodana Miloševića, progurao je kroz Narodnu skupštinu zakon o informisanju kojim su za tzv. novinarske krivice uvedene enormne novčane kazne. Po tom zakonu je bilo čak mogućno da sudija za prekršaje izrekne milionsku novčanu kaznu koja je, imajući na umu srazmeru po kojoj se novčana kazna, u slučaju neplaćanja, zamenjuje kaznom zatvora, bila ravna kazni zatvora na dvadeset godina. Pokazalo se, međutim, da ni ovako drastične kazne nisu spasle Slobodana Miloševića od neizbežnog pada 5. oktobra 2014. godine. Neće, naravno, sačuvati na vlasti ni Aleksandra Vučića, ma koliko pribegavao krivičnom progonu svojih suparnika i neistomišljenika.