HAARP i nerazumevanje

Autori Politikinog temata o sistemu HAARP (25. maj 2014) veoma efikasno su pobili „argumente“ – ako je argumenata uopšte bilo – zagovornika teorije kako je taj antenski sistem uzrokovao enormne padavine nad Srbijom i Bosnom i Hercegovinom, koje su dovele do katastrofalnih poplava. Rečju, dokazi o HAARP-u kao krivcu za potop su tanki, i njima se nećemo na ovom mestu baviti.

Zato će biti zanimljivije razmotriti neke argumente Politikinih autora o nevinosti HAARP-a. Autor uvodnog teksta Harpovanje Srbije kao glavni dokaz da je reč o banalnoj teoriji zavere navodi da je taj sistem, istaliran 1993. pored mesta Gekona na Aljasci, „ugašen još prošle godine“, dok su „poslednje antene (....) skinute ovog meseca“. Nije se pozvao na izvor odakle zna da je taj sistem u vreme poplava bio „nepostojeći“ iako je mogao, budući da se na druga dva mesta u samom Politikinom tematu, uz pozivanje na izvore, kaže da HAARP radi i da će biti ugašen tek ovog leta.

Jedan drugi autor Politike, dva dana pre pomenutog temata, u tekstu Poplava HAARP zavere o poplavama (23. maj 2014) tvrdi da nije reč o nekakvom američkom tajnom oružju, već da je u pitanju „običan sistem za testiranje prostiranja radio-talasa kroz atmosferu“. Njegov dokaz je lični razgovor sa naučnicima sa univerziteta Stenford koji su gradili HAARP. Naravno, da je reč o tajnom oružju, pitanje je da li bi mu učesnici u projektu rekli išta više od onoga što su mu rekli, taman koliko bi mu, recimo, Openhajmer rekao 1943. o projektu Menhetn.

Taj tanušni argument autoru, međutim, nije smetao da izgradi kliničku sliku za 50 hiljada onih koji su u jednoj Fejsbuk grupi poverovali u rušilačku moć HAARP-a, časteći ih dijagnozom „paranoidnog poremećaja ličnosti“, uz napomenu da to „postaje prilično zastrašujuće“. I ostali autori Politikinog temata, umesto jačih argumenata o „nevinosti“ HAARP-a, radije se bave mentalnim stanjem nacije. Jedan od njih – psiholog – čak tvrdi da, govoreći o tome kako su Amerikanci uzrokovali vremenske nepogode na Balkanu, „izgrađujemo ideju veličine i gradimo osećanje samovažnosti“. Konačan zaključak ostavljen je čitaocu: toliko smo nevažni da nas 1999. nisu ni bombardovali, nego je i to jedna od naših teorija zavere.

Naravno, cilj ovog teksta nije da pokaže da je HAARP doneo katastrofalne poplave na Balkan, već da ilustruje kako su podjednako tanki argumenti i onih koji koji im se podsmevaju. I jedni i drugi ne barataju znanjem i informacijama, već uverenjima. Poučeni vitgenštajnovskom logikom, tako zaključujemo da se može govoriti o onome o čemu se može govoriti jasno, a o onome o čemu ne može – o tome se mora ćutati. Pa tako i o HAARP-u.

Rasprava o HAARP-u, međutim, ukazuje na neke druge socijalne i psihološke elemente unutar srpskog društva, ne manje važne od pitanja šta je uzrokovalo skorašnju katastrofu. Naime, nije nikakva tajna da su poplave pokazale svu slabost Srbije i okolnih tranzicionih zemalja, koje su se u ranijim vremenima mnogo efikasnije suprotstavljale izazovima prirodnih katastrofa. Već je bilo govora o tome koliko je za poslednjih 15 godina smanjena sposobnost vojske da se odupre katastrofama iako bi se na sličan način moglo govoriti i o drugim delovima društva. Nema nikakve sumnje da je ta slabost države proizvod tranzicije, i da je sve veći broj onih koji, posebno pod uticajem višegodišnje krize, više ne govore o srpskoj tranziciji iz socijalizma u kapitalizam, nego u kolonijalizam.

Ako postoje elementi koji argumentuju takve tvrdnje, tada se, osim o odgovornosti domaće političke klase i društvenih elita, mora govoriti i o uticaju stranog faktora na veoma teško stanje u kome se našla Srbija. Reč je o stvarima koje su svakako više „zastrašujuće“ od 50 hiljada „harpovaca“ na Fejsbuku. Ali o tom uticaju izostaje racionalna rasprava u javnom prostoru, čak i u najotvorenijim medijima, što zbog toga što je taj uticaj netransparentan i teško uhvatljiv, što zbog oportunizma elita, koje su dužne da ga građanima objasne.

A tamo gde izostaje racionalna rasprava stvara se plodno tle za iracionalnu. Uviđajući da je u odnosu između tog uticaja i građana, stvorena jedna vrsta društvene i državne deregulacije, da ne upotrebljavam teže reči, a ne nalazeći u javnom prostoru o tome dovoljno informacija, koje bi ih odvele u zonu racionalne rasprave, građani posežu za supstitutima. Masovno uverenje o HAARP-u kao krivcu za poplave jeste upravo supstitut u odsustvu društvenog dijaloga o najvažnijim problemima zemlje. Kada društvene elite u takvim pojavama prepoznaju tragove društvene patologije, one ponižavaju građane bežeći od sopstvene odgovornosti za odsustvo društvenog dijaloga o najvažnijim pitanjima zemlje. Istovremeno, stičemo razlog da se pitamo da li se „paranoidni poremećaj ličnosti“ odnosi na uverenje nekih od nas da nam o glavi rade neke antene sa Aljaske ili na uverenje da neki strani uticaji ne čine dobro našim životima.

Naravno, najgore će biti ako rasprava o HAARP-u ostane na nivou ilustracije punog raskoraka između elita i građana. Tada će zaključak o uticaju tog sistema na vremenske prilike kod nas ličiti na jednu staru akademsku raspravu o autorstvu Ilijade i Odiseje. Kada je zaključeno da ta dva epa nije napisao Homer, već jedan drugi pesnik koji se isto tako zvao.