Uranjanje u autocenzuru

Ima jedan esej nobelovca Dž. M. Kucija (John Maxwell Coetzee) zove se "Izranjanje iz cenzure" i tu se ovaj ozbiljan književnik (matematičar, slavista i filozof) bavi cenzurom u književnosti, književnicima koji su bili progonjeni i cenzurisani, bavi se – zatim – autocenzurom. Daleko od priče o novinarstvu on se bavi cenzurom u Južnoafričkoj Republici i Sovjetskom Savezu, zatim polemiše sa Ljosom koji se, „s marloovskih visina“, ograđuje od politike i govori da je književnost njena konkurentkinja a ne delatnost koja uopšte treba da se povinuje i spušta na nivo politike.

U Srbiji pisana reč odavno nije subverzivna, a ako to i jeste onda je subverzivna na jedan infantilan, imitatorski način, u Hrvatskoj je situacija nešto bolja kao i u Bosni. Ali, i ovde i u ostatku regiona, ta „subverzivnost“ u startu poriče samu sebe onog časa kada poželi da pripadne nekoj od „strana“, ma koliko izabrana strana bila nepopularna,  jer su zvezde oni autori koji idu uz politike koje vode ove naše male i smešne države. Ne izdižu se, ni jedni ni drugi.

Kuci na dodeli Nobelove nagrade za 2003. godinu

Paranoidna i sirotinjska autocenzura

Margina gubi smisao jer nema publiku, ili ima publiku koja hoće marginu koja će to i ostati, dakle neće marginu koja se menja i razvija – tada je smatra izdajničkom i više je ne podržava. Tzv mejn strim  (smešno je malo ovo govorno područje da bismo toliko ozbiljno shvatali promenljivu popularnost čas podobnih čas nepodobnih) bi možda mogao da se izdigne, nema protiv čega da se bori, priznat je i ovenčan nagradama ali je nezainteresovan. Naša (ona koja pretenduje da bude ozbiljna) književnost drži se politike, prati je, zavisi od nje i zato počinje da liči na proširena novinska izdanja.  

Ova vrsta autocenzure je - prema Kucijevom tumačenju Kiša, kojeg veoma poštuje, poznaje njegov život i njegovo delo i uzima ga kao svetao primer - ipak paranoidna. Jednako kao i cenzura.

Autocenzura koja se ne ogleda samo u političkom stavu nego u strahu da se od njega odstupi, da se ne piše o aktuelnim temama, o popularnim temama, autocenzura ljudi koji žive od jednog posla koji je neizvestan i koji im ne nudi ništa, dok od njih traži sve. Mnogi su proćerdali dar, dovijajući se da ostanu (politički) zanimljivi i to je sirotinjska autocenzura, štelovanje radnje, izmišljanje neprijatelja ili problema, nasilno stavljanje svake božje priče u politički kontekst.

Pored, dakle, paranoidne autocenzure – koja se plaši da ne ispadne politički pogrešna i da se ne zameri kome ne treba, postoji autocenzura u samoj temi, autor cenzuriše svoju radoznalost naspram života, pokušavajući da bude aktuelan, po svaku cenu. Da ne ispadne iz koraka. Da ima od čega da živi.

Dakle, pisci su nam društveno-politički radnici, slikari (koliko je u njihovoj moći) takođe, čak i muzičari koji se bave zabavnom muzikom. Svi moraju da budu opredeljeni i opredeljuju se samoinicijativno, ne lupaju im ljudi u kožnim mantilima na vrata, ne razvaljuju cokulama, ne odvode na informativne razgovore... Nema potrebe za tolikim guranjem u politiku kao što nema mesta specijalno subverzivnim projektima, sve je viđeno, potrošeno je, dosadno. Ostalo je ono što je trebalo da bude početak. Sadržaj, svrha. Zašto neko ne može a da ne piše ono što piše. Bez toga „ne moći a da ne“ nema pravog razloga, što spada u jedno od pravila drame (od kad se zna za dramu, od Eshila naovamo), junak čini ono što „ne može a da ne učini“. Jer mu je takav karakter. Takav mu usud, takva kob, nužno je da to uradi.

Država služi da bi vlada pokazivala kakva je

Kada se priča preseli na tužno  novinarstvo, nepravedno okarekterisano kao profesija nižeg ranga, pisanije prostaka i nedolično ponašanje nekakvih voditelja koji su izgovor da se cela jedna branša ponizi kao, ne samo ulizička, sirotinjska i navijačka – nego i potpuno nepotrebna. Ako novinarstvo ne govori o događajima, ako ih ne objašnjava, ako nema radoznalost za uzrok i posledicu tog događaja, ako je korisnija informacija pozornika (tu i tu se desio sudar, zastoj je, to vam je potrebna informacija jer ste možda hteli da krenete tim putem) onda dobijemo ovu tužnu sliku koju imamo danas – da jedan urednik bude smenjen zbog iznošenja ličnog stava u nekoj TV i da se o tome priča ali se ništa ne preduzima. To je tužna slika onog koji ga je smenio, možda unapred uplašenog (dakle paranoidnog), slika vlade koja se ponaša kao da je država (a ne servis) i koja takvu paranoju pobuđuje i slika javnosti koja je fascinirana – negativno, ali i dalje samo fascinirana, i koja se neće time baviti. Javnost se ne bavi pojedincima, pojedinci se ne bave jedni drugima, država služi da bi vlada pokazivala kakva je i to je jedina tema u Srbiji.

Kakva je vlada. Estradna, zauzima previše medijskog prostora, misteriozna (niko ne sme da priča otvoreno o njoj a opet svi samo o njoj pričaju), postala je pojava koja raste i postaje nezgrapno velika, veća od stvarnosti, važnija od svih tema (pa i od same sebe), nepriodna i sve nadrealnija u svojim manifestacijama.

Ne smeju ni da ćute o gadnim stvarima

I sada bih se vratila Kuciju i jednoj tezi u njegovoj, raznih teza punoj  knjizi „Dnevnik loše godine“ gde književnik Kuci upoređuje demokratiju sa Kurosavinim filmom „Sedam samuraja“ – samo bez srećnog kraja, gde (kod Kurosave) samuraji koji su oslobodili selo od lopova da bi počeli sami da ga oporezuju – na kraju, na molbu, seljana odlaze -  u demokratiji oslobodioci ne odlaze. I, reći ću svojim rečima, stvar izgleda tako kao da birate čas razbojnike čas one koji vas reketiraju, braneći vas od razbojnika.

Najveća  prevara na koju naseda paranoidna pamet jeste priča o dužnosti, građanskoj ili nacionalnoj, da se učestvuje. Ako se ne učestvuje onda nemaš pravo da kažeš da ti se ne sviđa. Dalje, nemaš pravo ni da radiš – jer ko si ti da ne učestvuješ a hoćeš da radiš nešto i da ti država „daje“ mogućnost da se izraziš.

Ta snishodljivost koja, zbog očuvanja iluzije o čistoj savesti, mora nešto da kaže (kao u slučaju smene urednika Večernjih novosti) a zapravo ne sme ništa da kaže i onda kaže tako da bi bolje bilo i za nju i za čoveka koji je ostao bez posla – da je ćutala. To je snihodljivost koja ima svest o tome da bi trebalo, da je sramota ako ne kaže baš ništa i koja je suviše paranoidna da bi to što ima rekla jasno.

U prirodi paranoje je da subjekat sebe smatra važnijim nego što je, uglavnom, slučaj a u prirodi sirotinjskog duha da svoj posao, egzistenciju, status, šta god misli da ima ili želi da ima, smatra važnijim od svega što se dešava „sa strane“. Dok govori, taj duh razmišlja o posledicama – dakle, bolje da ne govori ništa.

Muk je jedan od načina da se bude mnogo gromoglasniji od nemuštih i punih eufemizama pokušaja objašnjenja nečega za šta nema opravdanja. Čovek je smenjen za dan,  jer je rekao šta misli o Vladi Republike Srbije. Bio je duhovit i nije rekao ništa skandalozno. Šta se desilo u glavi njegovog šefa ili onoga koji je hteo da se dodvori vlasti i „ukaže na problematičnog subjekta“, to možda zaista nema nikakve veze sa željom vlasti da se predstavi kao takva vlast o kojoj ni reč ne sme da se kaže. Vlast ima i svoju cenzuru cenzure, dakle, vrlo je verovatno da će za primer „visiti“ neki cenzor ili tužibaba. Jednako su nebitni i oni koji tu i tamo nešto kažu kao i oni koji gledaju da se dokažu tako što će sprečiti te pričalice. Utisak, koji kao takav uvek preti da bude varljiv, da su bitni - čini ih uplašenim. Da ne bi nestali sa scene (što je opet onaj primarni strah za svoj posao) nemaju hrabrosti ni za taj muk, dakle oni ne smeju ni da ćute o gadnim stvarima.

Kao što ono koje sebe, u nedostatku prave, naziva književnom kritikom, vodi političke ratove i uspeva da u dnevnopolitički brlog nasilno ubaci i ono malo slobodnih ljudi koji su „samo“ daroviti (kao recimo dramaturg i pesnikinja Milena Marković) i imaju nekakav stav koji nije dovoljno agresivan i bukvalan da bi se uklopio – tako se sudi svemu i o svemu. Mora da se zauzme stav, stav mora da bude žustar i već nekako podoban ili makar preuveličan u svojoj „ neukrotivoj nepokolebljivosti“ – koja je karikaturalna, niko je ne shvata ozbiljno, ni na šta ne ukazuje osim što podseća na prazninu koju živimo, uplašeni i mali, tačno po meri države u kojoj smo, svi isti i samo sebi bitni.

Cenzura tu nema mnogo posla. Jedini zadatak joj je da samu sebe zauzdava, da se autocenzuriše. Ostalo su obavili skoro pa svi koji zauzimaju medijski prostor, makar ono čime se bave nazivali i umetnošću.