Teška reč: Đilas je Rus i ukrajinski ekstremista

Neprijatno za gledati, još gore za slušati. Novinari (zapravo nije ustanovljen novi termin koji bi opisao to zanimanje) Petar Luković i Dragan Vučićević u ulozi autora. Vučić i, “s Marsa pali”, Nebojša Krstić, bivši savetnik Borisa Tadića a sada – đavo bi ga znao – u ulozi člana DS (ekstremističke stranke koju su pocepali Tadić i Đilas, valjda za uzvrat Vučiću i Nikoliću za cepanje SRS) i kolateralne štete koja je poslužila da se ona dva novinara (još nemamo tačan naziv za tu profesiju, do kraja teksta se možda i dođe do nekog adekvatnijeg) obruše na Đilasa koji je upropastio Srbiju i trebalo ga je obesiti o neki od ubijenih platana nad kojima je izvršio genocid – što je omiljeno tumačenje Petra Lukovića za svaku nevaljalštinu.

Teškko za gledanje, još teže za slušanje

Gledajući emisiju, mogli smo da zaključimo da su novinari – promoteri birani od strane nekoga s vrlo bizarnim ukusom, da je to zanimanje sramotno, da su kurve poštene žene i da ljudi koji ne umeju ni odelo da nose ni kravatu da vežu, ne bi trebalo da se prikazuju u javnosti, jer izazivaju gađenje.

Pošto je u ovoj emisiji reč o predizbornoj kampanji možemo da zaključimo i da će Vučić biti vladar svega i svakoga, da će Tadić verovatno uskočiti u taj voz, da će možda biti ministar umeća tečnog govora, nošenja odela (ne pet brojeva manjeg) i vezivanja kravate ili možda spoljnih poslova a da će Đilas biti obešen za neki improvizovani platan. Vućićević, njegov dojučerašnji „stoko repata“ novinar otkupljen je zajedno sa ostalim „dobrima“ koja je ovaj čovek stekao i tako mu i treba – ako gajiš čudovište velika je verovatnoća da će ti se isceriti glupom facom ili ti mahati iz zatvora, kao dojučerašnji Mišković s kojim si verovao da možeš da se igraš.

Ne znam zašto, ali sve ovo ne ostavlja tako potresan utisak kao Pera Luković (´ajde onaj Vučićević, taj nije bio ni mestimično duhovit do sada) gde se uparadio - obukavši tuđe odelo, a bar su mogli toliko da investiraju u čoveka, da mu sašiju po meri i nauče ga kako se to nosi – i došao da hvali Vučića i objasni Nebojši Krstiću kako je Đilas ekstremista koji poziva na „ukrajinski scenario“, do čega je došao specijalnim metodom, čitanjem desničarskih i fašističkih portala koje plaćaju neki iz SPC i naravno Rusi.

Da pokaže dobru volju prema slabijem, Vučić ga je strpljivo puštao da skamliče, obraća mu se, napadno,”na ti” i sve gleda u njega kao da pita „je'sam ovo dobro reko´, nisam nešto zeznuo“. Vučićeviću, koga zaista nije za komentarisati, za to vreme cakle se okice i smeška se onako budalasto-zlokobno kako to samo neki bulgakovljevski lik iz romana može. Krstić, kojeg takođe nije za komentarisati ali iz drugih razloga – ponašao se normalno a normalnost nije stvar kojom se ova priča bavi – uglavnom je smireno trpeo dreku ove dvojice koje ne možemo zvati novinarima nego da za ovu priliku taj sramotan posao nazovemo, kako naš narod kaže za nepristojne stvari, ONO.  Baveći se Ukrajinom iz ko zna kojih zaumnih razloga i povezujući je s Đilasom, ONO koje se preziva Luković upozorava na tog militanta, uz dranje i znojenje, hvaleći se kako on ne zna ništa o Ukrajini o kojoj se (pošto mu je, kaže, TO posao) informiše čitajući ekstremističke portale, one gorepomenute, kao i da ne zna „ma koji se uopšte jezik u toj Ukrajini govori“.  

Što bi se čovek interesovao o toj nebitnoj državi koja ima samo 45 miliona stanovnika i koja upravo ulazi u malo ozbiljniji rat, čime se trenutno, iz minuta u minut, bavi cela planeta – do čega tužni Luković očigledno ne može više da dobaci. On bi da tu ogromnu državu nekako smanji i prilagodi za potrebe odbrane Vučića od bandita i agresivnih retrograda u vidu DS, tačnije Đilasa. Ili već nekog Tadića, mada ne mnogo od njega, jer postoje te nesrećne indicije da će Nova demokratska stranka, sa LSV i još nekima ući u vladu koju će formirati SNS - sve mu se, pocrvenelom u licu, pobrkalo, a kako i ne bi? Zna on, valjda bar to zna, ko mu je gazda i da nije za šaliti se.

Zna i Vučić, iako ne mora da se bavi tim tričarijama, pa mu se smeška, blagonaklono čak. Vučić je, dakle, prema Peri Lukoviću koji samo što nije doživeo infarkt, valjda zbog pretesnog odela koje su mu dali (a i ko zna koliki je bio pokojnik koji ga je nosio pre njega), pokazivao izvesno čojstvo. Da ga je jednom mrko pogledao, ubio bi ga na mestu. Znaju obojica, a i publika vidi. Užasno je mučno. Krstić mu se smeška sažaljivo, Vućićević, sladostrasno, već po svojstvenom senzibilitetu i rafirmanu jednog... nema veze, nećemo valjda pisati kao Luković ili daleko bilo Vučićević.

Luković i Vučićević

Ovo je - jer zašto bismo se inače bavili jednom bizarnom emisijom koja u poslednje vreme, zapravo, ima samo jednog gosta i „clap hands“ loše plaćenu ali vrlo ažurnu publiku - poučna i tužna priča o profesiji koja se bavi ONIM. O odsustvu svesti da te narod gleda i da je još veća sramota - od toga što te nisu naučili ni da se obućeš (koliko god platio, u slučaju Vučićevića) - to što si zaboravio (u slučaju Lukovića) čak i da govoriš. Nerazgovetno se dereš, tužni si pajac, gledaš Vučića ozdola, zaboravio si i koliko si urlao o ratovima, šta si sve pisao o predmetu naprasnog obožavanja, koliko je brutalnih i vulgarnih uvreda na račun ljudi i njihovih privatnih života napisano u elektronskim novinama od kojih si napravio đubre gde poluinteligenti lupetaju (recimo) o tome kako je pesnik i dramaturg Milena Marković četnik a Muharem Bazdulj valjda simpatizer četništva, koliko  gadosti o ženama novinarima i njihovom (van)bračnim statusima i izgledu; a sad sediš, izmučen odelom mršavijeg od sebe, dobro privezan kravatom i sve klimaš glavom, slažući se do kretenizma kako je to što sam radiš jako ružno. Gazda je rekao da je ružno, niko te nije zvao u emisiju da mu protivrečiš. I jeste ružno. Ne znaš drugačije, to te muči, pa su ti – iako ti je rečeno da je ružno – opet puna usta genocida, ratnog huškaštva i budalaština (da te iko ozbiljno shvata pomislio bi da Đilas ovog časa sprema neku diviziju četnika da ratuju u Ukraijini, za ruske interese a da će posle svi oni doći i biće rat u Srbiji – ako se ne poklonimo novom gospodaru); i za pred kraj kampanje dovedu tebe, kao tužnu ilustraciju potpune pobede, kao dokaz da sve za šta ste se borili nema veze s mozgom, kako ste samo, ma licemerje je blaga reč, moralni imbecili.

Moralna imbecilnost, kao kovanica jednog lingviste, nije promena mišljenja – promena mišljenja je dokaz da neko uopšte misli. Moralna imbecilnost jeste pisati neopevane i često netačne gadosti o nekome kome ćeš sutra lizati cipele, ako bude toliko velikodušan da ti to dozvoli.

Ta pojava nije ni za osudu nego za duboko žaljenje jedne tragične ličnosti. Ne, jer je elektronski medij tragične ličnosti (ovde Lukovića) iko normalan uzimao za ozbiljno. Tužan je prizor urednika i vlasnika ovog medija (koji, doduše, nije vlasnik ni svog života), koji s ponosom ističe kako njega objektivnost ne zanima – nesvestan činjenice da nije pozvan na filozofsku raspravu gde bi ovakav pristup bio shvaćen kao jedna istina, objektivnost uistinu ne postoji, ali postoje činjenice. Kao što je tužna činjnica da se jedan profesionalac u ONOME koje sebe eufemistički naziva novinarstvom -  o ukrajinskoj krizi informiše čitajući sajtove koje, kako sam kaže, prezire. To je podatak, nema veze s tlapnjama o objektivnom – subjektivnom.

Teška reč: Ne radi se o profesiji novinar koja je, verovatno zauvek, nestala s tržišta

Podatak kaže sledeće – posle onoliko užickanih para i studijskih putovanja i putovanja na račun bendova dok je još bio rok kritičar i posle – i to je činjenica – toliko seminara na kojima je sam predavao - nije uspeo čak ni da nauči da se o ozbiljnoj krizi, kao ukrajinska, ne informiše na sajtovima neistomišljenika (dakle, nekih fašista i ko zna kako prevedenih Rusa) i da nije uspeo čak ni da nauči neki strani jezik, te da informacije potraži na drugom mestu koje ne zaslužuje njegov prezir. Ili novinar Luković ne smatra da je važno informisati se o bilo čemu, jer za njega i njegovo majmunisanje pred Vladarem, svakako nije važna ni cela planeta. Analičar političke situacije čije se analize završavaju tamo gde i počinju – na Đilasu - ponosno govori da uopšte ne prati vesti, ali da se ozbiljno bavi kampanjom. Fenomen? Ne, moralna imbecilnost. Može li bednije? Uvek može.

Vučićević, takođe, nije za komentarisati. Nit´ je šta pametno pisao nego one originalnosti oko neke „stoke bezrepe“. Kada gostuje s estradnim zvezdama u zabavnim emisijama, zvezde spram njega deluju ko´ gospoda, oni su svoje pare bar zaradili a poneko zna i da peva; o njegovoj autorskoj emisiji „Teška reč“ dobro mišljenje ima možda samo  vlasnik.

Luković i Vučić

Ukratko, Vučić nije mogao da napravi pametniji izbor „diskutanata“, da se okruži mizernijim medijskim pregalnicima i ispadne skoro pa pristojan, čak i odmeren a prema publici human. Bar prestanu da se deru kad on počne da govori, čime spasi bubne opne mnogog gledaoca. Odelo, mora mu se priznati (kao i Krstiću uostalom, ali on je u ovoj priči kolateralna šteta  –   samo je smireno reagovao na larmu) ume da nosi, ne pokušava da se udavi kravatom, čak i ćuti dok mu ona dva nesrećnika ničice padaju na kolena.

Nije da sam njegov duboko razočarani fan, ali ovo gledanje Lukovića izazvalo je iskreno sažaljenje (i ne samo moje) i bez trunke cinizma mogu da kažem da ne pamtim da sam videla nešto grotesknije i tužnije od tog čoveka koji je pokazao da je pravi, ma nije čak ni korisni, idiot, on se sveo na patetičnu karikaturu.

Po starinski, ali to sebi ne može da dozvoli neko ko se bavi ONIM, ovakvi se transferi dogovaraju u četiri oka. Primer za to bi mogao da bude Nenad Čanak. Istina, nije novinar ali novinar nije ni nesrećni Čeda Jovanović koji skače (trebalo je na onoj Akademiji da makar nešto nauči o scenskom pokretu iako nije glumac nego dramaturg, to jest baš zato što je valjda dramaturg) i skiči mašući „Vučiću, vidi i mene, evo i ja sam za tebe!“.

Dakle, ne radi se o profesiji novinar koja je, verovatno zauvek, nestala s tržišta, radi se o nekom poznavanju reda i upućenosti u to kako se da živeti i s dugovima, a opet ne biti izložen kao karikatura, posut katranom i perjem i služiti kao primer za onu staru: ne zadužuj se od zelenaša ako nisi pametniji od njih, ne igraj se s kriminalcima ako te ne cene, ne traži preko leba pogaču, ne širi se preko gubera i ostale narodne poslovice.

Evaluacija: naziv profesije novinar bi trebalo promeniti i naći odgovarajuću reč za ONO što se danas radi pod tim nazivom.