Zao čas

„Mala hora“ („Zao čas“), knjiga G. G. Markesa pisana je početkom šezdesetih godina, dve godine pre gerilskog rata u Kolumbiji. Pisana je posle kultne knjige o pukovniku kome nema ko da piše a pre „Sto godina samoće“ i tu se prvi put pominje selo-država Makondo. 

Nikakva vest, nipošto osvrt na delo, ni u ludilu književna kritika. Ovo je priča o novinaru Markesu koji je imao nešto manje od četrdeset godina, boravio u Parizu i pisao knjigu o svojoj državi u kojoj nije vladala cenzura nego policijski čas. Događaji (odlazak viđenijih ljudi u gerilski rat) usledili su nakon što je novinar Markes završio svoju knjigu „nedovršenom rečenicom“ ili rečenicom koja se završava podatkom da se jedna sporednja junakinja, gotovo statista, zakikotala ne dovršivši rečenicu.

Jedno od prvih izdanja Markesove knjige "Zao čas"

Sve počinje pričom, s početka nezainteresovanom, o lecima koji se pojavljuju u selu-državi a koji otkrivaju uglavnom svima poznate besmislice o privatnim životima nekih ljudi, sve se svodi na to ko je koga varao, ko je čije dete, ko je krao i niko ne obraća pažnju na to. Vrućina je, pada kiša, jedan osećaj beskonačnosti i ponavljanja neke nepodnošljive a opet ravnodušne situacije koja sluti na zlo, svi su zlovoljni. Na početku knjige u zatvoru je jedan čovek. Na kraju, zatvori su puni ljudi koji volšebno nestaju. Leci s besmislicama postaju razlog policijskog časa, gradonačelnik  se usput bogati ali ni na jednom mestu se ne vidi da ga bogatstvo stečeno ucenama čini srećnijim ili po bilo čemu drugačijim od ostalih lica ove drame. Jedina razlika između njih, s početka lenjo a kako se radnja odvija sve ažurnije, podiže se kao zid u vidu njegovih naoružanih policajaca, njegovog zatvora, njegove nemogućnosti da shvati ko su zaverenici – jer su zaverenici i svi i niko.

Zanimljiva je, takođe, jedna slika – kasnije zaboravljena kao i sve druge – gde poplava uništava sirotinjske kuće, gradonačelnik im zida naselje pored groblja, međutim oni nisu zahvalni i upozoravaju ga da će im ta blizina grobova onih koji su poubijani da bi on došao na vlast, osvežiti pamćenje na mržnju prema njemu. Ne osvrćući se na to, gradonačelnik (najevši se u jednoj od izbegličkih kuća) odmahuje rukom, mrmljajući nešto o tome kako su se vremena promenila. Neće više biti ubijanja, obećava, ne očekujući da mu neko poveruje, zapravo nezainteresovan za to. Slika je tipična, mogao je da je opiše mnogi novinar koji je video neki izbeglički kamp, logor, enklavu, neko ko je izveštavao o dobročinstvima političatra o prirodnim nepogodama i tragedijama, slika je – hoću da kažem – toliko prepoznatljiva da bismo je mogli preseliti gde god poželimo.

Markesov potpis na posveti knjige "Zao čas"

Naravno, nikada neće biti da svaki novinar bude Markes ili Hemingvej ali uvek će biti da se novinar – što je više informisan i što je bliži vlasti i svesniji gde živi – autocenzuriše i piše u skladu s onim što veruje da se od njega očekuje. Novinarstvo je grozno, tužno je, novinari su ljudi koji su egzistencijalno ucenjeni, nisam upoznala nijednog koji nije zažalio što nije bio pametniji pa našao normalniji posao, novinari zavise od političara koji podsećaju na Markesovog gradonačelnika i na, verovatno, sve moguće „gradonačelnike“ osim retkih koji su brzo i uglavnom na svoju inicijativu napuštali to kormilo. 

Nema, može se reći, tužnijeg prizora od inteligentnog novinara (da, zaista ima takvih) koji oprezno bira reči dok u nekoj TV emisiji pokušava da odbrani neodbranjivo ponašanje onih od kojih mu život zavisi. I na čelu mu piše da se oseća kao na sudu.

Nemaju svi dara da sve ono što ne mogu da kažu o državi u kojoj žive, smeste u neko selo gde vreme stoji osim kada ljudi uzmu oružje i odu u brda. Nemaju ni hrabrosti da izmišljaju priče kako bi rekli šta se zaista dešava, proglasiće ih ludim. Književnici ih duboko preziru, ne shvatajući da je posao sličan samo neuporedivo teži i da ta piskarala svakodnevno hodaju po žici, kao ekvilibristi, trudeći se da, prvo prežive a onda nešto i kažu. Za njih se javnost zainteresuje samo u ekstremnim slučajevima, ako ih neko ubije, ako postanu estradne ličnosti ili portparoli nekih stranaka i tajkuna, kontroverzne ličnosti, bahati manijaci koji između dara i preživljavanja izaberu ovo drugo.

Čitajući Markesove kolumne mogu mirne duše da kažem da ih ovdašnja javnost ne bi primetila da na koricama ne piše njegovo ime. Ne jer su loše, naprotiv, one su fenomenalne. Samo nisu bučne, pompezne, ne mrze, ništa ne dokazuju i imaju retku i sve manje cenjenu, čak prezrenu, osobinu a to je radoznalost. Ono što je trebalo da bude početak, prvi, elemetarni razlog pisanja o nekim ljudima, gradovima, događajima, ono koje prethodi odgovoru i koje je čak važnije od odgovora, a koje se u ovom društvu nadmenih sveznalica smatra slabošću, i zove se – pitanje.

Vi sada možete da pročitate naslov i ime autora, ne morate ni anrtfile da pogledate i – ako ste već pali u tu napast da pratite ko šta piše – znaćete i zašto je tekst pisan i šta je lid i nećete imati nijedan jedini razlog da stvar pročitate do kraja.

Kolumne ovog novinara, koji više nije „in“ pisac kod nas (prevaziđen je), na prvom su mestu naizgled jednostavne. Sada se vraćam onom ekvilibristi s početka. Gledajući akrobate kako pobeđuju zakon gravitacije, imate osećaj kako je to veoma lako. Gledajući glumca koji zna da radi svoj posao, mislite – ma to bih i ja mogao. Umeće i jeste u tome, konzument ne bi trebalo da oseti da se izvođač trudio, da je mislio, da je vrlo verovatno uložio veći deo života u taj proizvod koji upravo tom naizglednom jednostavnošću svedoči o pravom znanju.

U Srbiji koja je jedna nadmena sredina, sredina koja i dalje veruje da je intelektualac onaj kojeg ne može svako da razume, što bi značilo da je intelektualac onaj koji ne ume da se jasno izrazi – jednostavnost je verovatno najpotcenjenija veština. Jasnoća, radoznalost, postavljanje pitanja, ostavljanje pitanja otvorenim, nedovršena rečenica – to su stvari koje u srpskim intelektualnim krugovima, unapred formiranih „mišljenja“ (do kojih se nije došlo razmišljanjem, dakle postavljanjem pitanja), mogu da budu tretirane samo kao nedostatak stava.

Srpski intelektualac (a novinar bi trebalo da bude intelektualac, iako postoji jaka struja koja smatra da je najbolji izveštač zapravo pozornik koji ti saopšti šta se desilo, gde se desilo i kome se desilo – dok ne dođe do zida gde ne sme to da kaže, onda zaćuti) je zapravo posednik stava. Stav je njegovo imanje, to je ono što donosi u miraz redakciji, izdavaču, političaru, eventualnoj publici. Pošto se u takvoj sredini ne može ni pitati ni misliti ni pisati, nesrećnicima koji žive od tog posla ostaje samo da se – ako su gadljivi – čuvaju jasnog izražavanja svojih (boga pitaj kako) stečenih stavova ili da se priklone većini i urlaju što glasnije, što bezumnije, što sumanutije, čime će na kratko privući pažnju na sebe („ko je ovaj ludak?“), možda i zaraditi koji dinar a onda zajedno sa svojom ciljnom grupom (to nije publika, to su političari) potonuti u blato. Ništa strašno i nije sramota biti blatnjav.

Ipak nas je sve zadesio onaj zao čas iz naslova a od toga nema boljeg trenutka za procvat svake vrste prostitucije na koju niko neće gledati s osudom. Poneko možda s malo sažaljenja, neko čak sa zavišću što se on nije setio da bude malo atraktivniji, vuče mušterije za rukav, bude vulgarniji... Ako neko misli da se vulgarnost odnosi na tzv žutu štampu, ne. Po mom mišljenju, ničeg vulgarnijeg od pseudointelektualnih dokazivača nedokazivog, koji se, kad požele da budu duhoviti, služe eufemizmima.

Markes

Htedoh da kažem, od svega što se može naći u, recimo, današnjim novinama – aktuelnija je ova knjiga koju sam jutros pročitala a koja je prvo izdanje ugledala još 1961. godine, ako se ne varam.  Eto, i tamo se pominju već neki  izbori, između ostalog.