Upotreba slučaja Ivanović

Da li je neprijatna činjenica s kojom ćemo morati da se suočimo ta da je Srbija zapravo izvršila suicid na Kosovu, učestvovala u etničkom čišćenju (i Srba i Albanaca) i da ćemo tek sada saznati šta se ustvari dešavalo tokom rata na Kosovu?

Udarna vest, Oliveru Ivanoviću određen pritvor od mesec dana zbog optužnice prema kojoj je počinio ratni zločin proterivanja i ubijanja Albanaca na severu Kosova u periodu 1999-2000, izavala je, blago rečeno, paniku u Kosovskoj Mitrovici. Panika se tokom dana prošririla celim Kosovom i svi su izabrani gradonačelnici istupili sa zahtevom da Ivanoviću bude dopušteno da se brani sa slobode. Nakon toga došlo se na ideju o tome da se „Vulinova“ Zajednica srpskih opština rasformira, jer u istoj – nakon ovoga – neće biti Severa.

Napuštanje Zajednice srpskih opština na Kosovu?

Telo koje nazivamo Zajednicom srpskih opština u ustavu Republike Kosova ionako ne postoji. Nije ni zabranjeno ali ima težinu nekakve etničke nevladine organizacije.

Nakon hapšenja Ivanovića, koji je ostao praktično jedini kandidat za Kosovsku Mitrovicu, Ivica Dačič u Briselu (pored izjave da je tim hapšenjem neprijatno iznenađen) predlaže formiranje Kosovskomitrovačkog regiona koji bi sačinjavao 7 opština, uključujući i one koje pripadaju tzv cetnralnom Kosovu (Prilužje, Plemetina itd). Jasno je da Zajednica srpskih opštna tek sada, nakon hapšenja Ivanovića, neće moći da bude formirana a ostaje nejasno samo odakle ova nova formulacija iz usta premijera Srbije – mada je, što se Prištine i Brisela tiče, to sasvim svejedno. 

Optužba protiv Ivanovića, osim notornih pitanja poput onog „zbog čega nije podignuta pre 15 godina“, postavlja još neka pitanja. Među prvim od njih je sledeće: zbog čega je Kancelarija za KiM, a po programu vlade Republike Srbije i na čelu s Vulinom i njegovim čuvenim „crnim vitezovima“, godinu i po dana galopirala Kosovom uterujući sve živo, milom ili silom, u taj tor nazvan „Zajednica srpskih opština“ ako je – a trebalo bi da se zabrinemo i ako nije – znala šta piše u Ustavu Republike Kosova. 

Pravi počinioci na slobodi, „eno ih sede usred Mitrovice“?

Vest je na sever Kosova pala kao bomba i čak su i, do nedavno smireni, provereni i neimenovani izvori počeli da govore stvari poput:

„Ovo nema veze s mozgom, oni koji su to uradili sede u Mitrovici i nema nikakve akcije o kojoj pričaju mediji. Zna se ko je to radio“. Istina, „zna se“, ako tako može da se kaže za onu vrstu podataka koje dobiješ dok si na terenu, od ljudi, od samih počinilaca, u trenutku kada je to smatrano za patriotski čin ili lična tragedija koju ti neko ispriča, onda se povuče, nestane, taj počinilac odjednom postane „ma budala, priča gluposti“ i to je sve što čuješ o njemu od svojih pouzdanih izvora.

„More, pravi se važan“, kažu. Ko se pravi važan pričama kako je ubijao, za ime Boga? Ama, budala, more pusti ga. Neki od pripadnika te formacije kasnije su počeli da se bave „mirom i tolerancijom“, neki su dobijali nagrade usred Bostona, neko je pristao na tu farsu, neki beogradski novinari bili su toliko nezainteresovani da su to načuli, poput poslovnično informisanog Vasića, pa napisali sve to samo pobrkali imena, pa umesto da kažu ime dobitnika nagrade  – a oni nabedili čoveka koji je otvorio Alternativni kulturni centar u Gračanici, nekoliko desetina dalje od Mitrovice i koji je tada, dok se sve dešavalo, bio van zemlje.

Ovu grešku ne pominjem da bih istakla nameru nego upravo njen nedostatak, kao i nedostatak svesti o tome da nije svejedno koje ćeš ime izabrati pa i ako se radi o nekom tamo nebitniku s Kosova. Sve smo znali ali smo se frljali imenima zločinaca bez mnogo zanimanja i za zločin i za razlog i za njih same. Kao i za podatak da bez te užasne formacije, koje sam se i sama grozila,  Srba na Severu ne bi bilo, nakon što se povukla JNA a Sloba „pobedio Nato“, a Albanci krenuli u odmazdu za sve ono što je ta JNA sa sve srpskom policijom radila dole – ratujući protiv UČK čijem je formiranju sama pomogla.

Neverovatno otkriće, postojale su neke „Mostadžije“

Dakle, nije tajna da su postojali neki branioci mosta ili takozvane Mostadžije na severu Kosova. Nije neka tajna ni da je ova formacija bila pomognuta od strane francuskog KFOR-a i srpskih službi. Logika kaže, nije svakako neko sam jednog dana ustao i rekao: „E  danas ću da napravim jednu paravojnu formaciju i ima da isteram sve Šiptare sa Severa“. 

Činjenica je da na Severu baš i nema Albanaca. Sve stoji. I stoji već deceniju i po. I stoji još nešto. Sever Kosova je jedina jaka srpska sredina, enklava kojoj tepaju da je teritorija koju čine neke četiri, za svet, nebitne opštinice, geto koji je svakome ko dođe delovao kao mesto koje je neko izmislio, posle smaka sveta, i na njemu ostavio –  kao eksperimenta radi – neke ljude da žive dok se, eto tako je delovalo, među sobom ne poubijaju ko pacovi u kavezu. 

Jeste, mnogo je surovo. I još gore od toga. Sve je to gledao neko iz Beograda, neko iz Brisela, neko iz Prištine. I čekao.

Najave ove „akcije“ hvatanja zločinaca

Na leto 2011. prištevski list Zeri objavio je dosijee i pominjao nekakvu akciju. Među licima s ove nepodignute poternice bilo je i lice Olivera Ivanovića. Preuranjeno, jer akcija je trebalo da sačeka bolji trenutak. A to je ovaj sada. Akciju je nekoliko godina kasnije, na Božić 2014, neposredno, najavio i prvi potpredsednik vlade Srbije, na Božić u Gračanici kada je, olako pominjući kako zna ko nije počinio zločin nad dečacima u Peći, rekao i to da će Srbija morati da se suoči sa još nekim neprijatnim istinama.

Posle toga, ljudi u Goraždevcu (tamo žive Srbi koji su proterani iz Peći) počeli su da govore i pišu kako više neće moći da idu u Peć. Od sramote, pošto ih se država ne samo odrekla nego ih proglašava samoubicama. Naravno, prvi potpredsednik vlade nije rekao da zna ko je ubio šestoricu mladića. Samo je rekao da to nije ni MI6 (kako je pisao Kurir koji dan ranije) a ni Albanci. Ukoliko nije mislio na Mosad, vanzemaljce  ili možda na  one Kozake koje je njegova prethodna stranka (i njeni satelitčići)  simpatisala, a Srbi s Kosova ih se plašili više nego Albanaca iz UČK  -  biće da je računao na svedočenje nekoga ko će potvrditi da su to uradili Srbi iz već neke od kriminogenih formacija koje su išle u pohode na Kosovo tih dana.

Zaključak: Republika Srbija učestvovala u proterivanju Srba s Kosova, tokom ratova a i kasnije

Dve su stvari u svemu ovome koje zbunjuju svojom suludošću. Ako smo potpisali sve što smo potpisali (a i ne znamo šta je to sve tačno) u vezi tog Kosova i đavo će ga znati čega još, ako smo i de fakto i de jure priznali tu državu i najzad možemo da budemo zadovoljni - da li je sada potrebno dokazati da su Srbi sami izvršili etničko čišćenje nad svojim sunarodnicima, da je država Srbija slala ljude na Kosovo da proteruju Srbe i svedu ih na neznatan broj preostalih, da je zapravo reč o jednom suicidu – na šta sve ovo liči – a ne „samo“ o izgubljenom ratu, onda su stvari s kojima treba da se suočimo mnogo ozbiljnije i strašnije po nas od optužbe da je Oliver Ivanović  ratni zločinac.

Ko je Oliver Ivanović?

Ako je zločinac, zbog čega su i Čović i Tadić sarađivali s njim, zbog čega i SPS čiji je član i bio u vreme kada su se na Severu dešavali zločini za koje je optužen? Zar je moguće da srpske službe nisu znale do sada ko je Oliver Ivanović? Operativac sa terena, govorilo se, potreban je jer je dobar s Albancima i Srbima. „Ponekad je izdajnik ali je pomalo i ubica Albanaca, tako da može da prođe i kao patriota“. Karatista je, ima crni pojas, govori albanski i kažu da nije plašljiv. Pričalo se da je on bio šef formacije zvane Mostadžije.  

Ko je, ako ne te naše omiljene zatajne službe, na kraju i oformio formaciju kojoj se pripisuje čišćenje Severa od Albanaca? Kako je počelo? Da li se neko seća nestanka Srba koji su bežali preko čuvenog mosta na Ibru, s juga na sever? Da li postoji neko ko nije znao da su neki od njih bili i naoružani dok su bežali? Da li je moguće da JNA i policija nisu znale otkud to oružje, koje smo uzgred prodavali i Albancima?

Pitanja

Ostaju pitanja.  Ako je sve tačno: i da su dečake u Peći ubili Srbi i da je jedini preostali kandidat za gradonačelnika severne Mitrovice ratni zločinac (pošto je jedan nedavno ubijen a bivši Pantić nateran da podnese ostavku, što nije bilo dovoljno jer sada treba da daje razne izjave u policiji o zlodelima nad Srbima na Severu, za koje njegovi šefovi volšebno nisu znali); ako je dakle neki čudan splet okolnosti hteo da se baš sada razotkriju zločini Olivera Ivanovića i da državna televizije počne da, slučajno, bira fotografije gde on baš tako i izgleda; ako je sve to tako – onda nisu bitni ni Ivanović ni ubice dečaka u Peći, nisu bitni ti pojedinci - nego nešto drugo. Zove se Republika Srbija. Ako je, dakle, to ta neprijatna  stvar s kojom moramo da se suočimo 2014. leta gospodnjeg, pred izbore, onda hajde da se suočimo. Da li je Republika Srbija sa svojom vojskom i policijom sudelovala u čišćenju Kosova od Srba i da li ove kolateralne štete, poput Ivanovića i šestorice dečaka iz Peći, služe da nam ukažu da smo i na Kosovu izvršili suicid?

Evaluacija

A onda bi ovo neprijatno suočavanje s istinom moralo da ode i malo unazad. U vreme kada je sadašnja garnitura bila na vlasti, pre petooktobarske farse, i kada su se svi ti zločini koji su vodili u suicid dešavali –  kakva je to surova ironija da nam ih baš oni otkrivaju, preskačući samo jedan mali detalj. Da objasne šta su radili u vreme tih zločina nad Srbima i, kasnije, nad Albancima. Ako imaju valjan alibi i kažu da nisu znali da Republika Srbija izvršava suicid, ako kažu da je neko drugi držao kormilo a oni bili slepi putnici u potpalublju, onda bi trebalo da momentalno siđu s vlasti i, umesto da idu na izbore, budu hospitaluzovani kao opasni jer su nesposobni da uvide zločin u kojem sudeluju.  Ako, kao predsednik u Sarajevu, zatraže pomilovanje – takođe. Ako ne osete potrebu da zatraže pomilovanje – još gore.

Dakle, da li je neprijatna činjenica - s kojom moramo (i koji smo to „mi“?) da se suočimo - ta da je neko u naše ime izvršio ubistvo Republike Srbije na Kosovu? Ko je počinilac? Šta će se s njim desiti? Šta s nama, to samo nebo zna, mada mislim da su to posla onog palog, koji više nema mnogo veze s nebom.