Groteska

To je karikatura ali ne baš smešna, više zlokobna i zastrašujuća, ona ne polaže račun ni mogućem ni prihvatljivom niti shvatljivom. Groteska je reč koja najbolje opisuje situaciju (situacija je eufemizam za neprirodnu pojavu, nepogodu) u državi Srbiji.

Nakon hapšenja (najavljenog, kao što je to bio slučaj i sa impresivnom akcijom Grom, kada se narkodilerima javilo putem novina da tog dana ne šetkaju ulicama) osumnjičenih za ubistvo novinara Ćuruvije, imali smo prilike slušati govor gde nam je PPV objasnio da je on sam na svetu i da nije podržan od strane tajkuna i ostalih neprijatelja, mada će nastaviti da se bori protiv  kriminalaca, ubica ali i laži poput one koju je pustio Kurir (da je srpske dečake u Peći pre petnaest godina ubila služba MI6) ili Albanci.

Prizor zločina u kafiću Panda u Peći 1998. godine kada je ubijeno šest mladića srpske nacionalnosti (foto, Tanjug)

Ko to kaže

Možda se gledaocima učinilo, ali delovalo je kao da PPV misli da su dečake ubili, daleko bilo, Srbi i da je to ta strašna stvar s kojom ćemo morati da se suočimo. Možemo da se zgrozimo nad podatkom da je ovu „istinu“ o ubistvima u Peći razotkrio Vuk Drašković. Možemo i da plačemo, zamišljajući kako ovaj „neprocesuirani četnik“ koji je slao decu preko Drine (ne na izlete i ne svoju decu) sada, bez ikakvih dokaza, iznosi tvrdnje na štetu već ionako slabih i za sve krivih Srba kada je Kosovo u pitanju. 

Čovek koji je jedan od svojih romana (Sudija) započeo pričom o boginji pravde čije su oči vezane, sada postaje, cinično, žrtva ove figure. Nije još dobio priliku da za života odgovara za razne mrtve dečake, od onih koje je slao u Zvornik do vređanja ovih pobijenih na Kosovu koje koristi mašući krupnim rečima, a bez dokaza, i to – ovo je još morbidnije – stavlja u ruke onoga s čijom je prvobitnom strankom i započeo svoje politikovanje. Sada se obojica uspešno bore protiv preostalih Srba.

Zašto je grozno što PPV prepričava optužbe na račun Srba a koje donosi ovaj čovek, znaće svako ko se seća ko su bili, šta su ova dvojica govorili, šta činili i ni za šta odgovarali. Oni su paradigma onog Vukovog o boginji pravde vezanih očiju.

Vuk Drašković pored spomen ploče na mestu gde je ubijen Slavko Ćuruvija

Čemu je taj svet lojalan

Vratimo se glavom u Srbiju PePeVeu. Bilo je i skandaloznijih optužbi i izjava bez pokrića, možda PPV nije najgori na svetu ali da se čudno ponaša – čudno se ponaša. Njegovi govori, pa neka su i deo predizborne kampanje, plaše građane. Ako je to cilj, svaka čast PPV ali zašto? Ako je cilj imati svu vlast u Srbiji, dobro, bilo je i većih megalomana a i država kojima su vladali kojekakvi ludaci. Neću da kažem da je takav PPV, hoću da kažem da njegovo ponašanje zbunjuje. On preti plačnim glasom. To plaši jer je groteskno, to jest neprirodno. On se ponaša kao da je sam u svom ratu za bolju Srbiju dok je zapravo vlast u njegovim rukama: od bivših debeovaca koji se poslušno odazivaju na pozive i čekaju hapšenja za ubistva, preko sadašnje parapolicije koja bije ljude tokom izbora po manjim mestima pa do svih medija u Srbiji koji su postali kao jedan veliki medij čija je jedina svrha da prati i hvali poteze PPV.

Plaše izjave, plaše kolumne pune pohvala, plaši tišina, plaši metod koji je upotrebljen da bi se amortizovao svaki eventualni otpor na Kosovu, jer je otpor u ovom trenutku nepoželjan. Ne plaši taj nedostatak otpora jedne umorne šačice ljudi. Plaši metod kojim se PPV i njegovi ljudi služe. Ono što je dobro, ma kako zvučalo, jeste to što je ovaj metod potpuno deideologizovan, što je novost. Ogoljeni metod bez ideološkog opravdanja, metod metoda radi neskriven iza imena bogova i ideja, ostaje da stoji – jeziv ali sam – kao ona groteska s početka, svetu nepripadajuća, preuveličana, grozna, smešna ali koja tera na onaj smeh koji je više histerično lice straha nego što je to smeh koji ima ikakve veze s bezbrižnim. Jeziv ali sam, ovaj metod koji istorija prepoznaje kao pratilju raznih „izama“ sada stoji izložen, vidljiv, tako ogoljen u svoj svojoj ružnoći ali i besmislu. Mašina za proizvodnju straha i jačanje vlasti koja je utoliko providnija koliko je dublje lišena svakog sadržaja kakav je ono pitanje „zašto je za mene dobro da je ovaj čovek na vlasti?“ Može da plaši i očiglednost toga da odgovora na ovo esencijalno pitanje nema. Može da plaši i nesklad gde s jedne strane imate to zastrašujuće nemanje sadržaja a s druge, gomilu poltorona i tapšača i novostečenih obožavalaca ovog ničega.

Plaši i sprdnja s ubijenim čovekom o kojem, dan pre hapšenja, priča Romić kod Marića, znajući da će biti uhapšen, "mrtav hladan" priča kako pojma nema ko je i zašto ubio jednog novinara, ko psa, nasred ulice, a u vreme kada je PPV bio ministar informisanja a dotični ono što jeste. Lojalan i savršeno nezainteresovan, miran spram podatka da se kao pouzdani svedok pojavio takođe lojalni Legija. 

Plaši što ne znamo čemu je taj svet lojalan.

Aleksandar Vučić, prvi potpredsednik Vlade Srbije, demantovao je na preskonferenciji 14. januara da je u ubistvu srpskih mladića u kafiću Panda u Peći 1998. godine učestvovala britanska tajna služba MI6

Kuda plovi ovaj brod

Ta lojalnost gotovo svih činilaca javnog (i tajnoslužbeničkog) života Srbije, a nečemu što je obesmišljenjem svega i svakoga, života i smrti, države i vlasti, dovela je do toga da živ čovek ne može da raspozna gde se taj brod nekad zvani Srbija zaputio, koji se to vetar pojavio kao nadnaravna pojava da pokrene ta jedra. Brod je nasukan, to se vidi golim okom, kreće se – to već deluje kao fatamorgana, jedna halucinacija o kojoj svi pričaju kao o najnormalnijoj stvari – eto to je groteska u svom pravom značenju. Od reči grotta a što znači pećina.

Dakle, na brodu smo, brod se nasukao i to je uspeo da se zavuče u pećinu – eto toliko su prethodni kormilari bili slepi i ludi – i sada s palube tog broda koji je u pećini viče jedan čovek, preti i plače i ukršta prste i niko živ i pri zdravoj pameti ne sme da primeti da ta situacija baš i nije najnormalnija. Na šta će da izađe to ni Bog ne zna. Onog drugog bi trebalo konsultovati i tu svaki strah postaje razumljiv. Ko je taj što će se  odvažiti da se bavi takvim, okultnim radnjama, kao što je prizivanje onog čije se ime ne pominje a u cilju saznanja šta će se desiti s ovom ubogom državom? Niko.