Viđeno i neviđeno na Kosmetu

Radilo se o istom danu, dakle 6. 1. 2014 leta gospodnjeg. Patrijarh Irinej u prvoj rečenici svoje poslanice pomenuo je „kosovski zavet“. Udarna vest bila je da Vulin sa svojom svitom nije primljen u Đakovicu. Na Kosovo su se stuštili najvažniji ljudi Srbije, PPV Vučić i njegovi konjanici. Kosovske vlasti pripustile su ih u Gračanicu. Vučić je izjavio da Srbija nije slaba ali da se neće ponašati ratoborno, što nije znak nemoći. Vučić je rekao, niko ne može da kaže da su Albanci počinili zločin u Peći, kada su u kafiću pobijeni gimnazijalci srpske nacionalnosti – o čemu se govorilo i dan kasnije, na Božić, dana 7. 1. 2014.

Dvadesetak dana pre Badnjaka (14. 12. 2013.) Kancelarija za Kosovo i Metohiju izdala je saopštenje gde „od međunarodne zajednice zahteva da konačno počne sa rasvetljavanjem ovog i svih ostalih zločina nad srpskim narodom u Pokrajini“, navodeći da je to petnaestogodišnjica ubistva šestorice srpskih dečaka u kafiću „Panda“, u Peći, te da se radilo o učenicima pećke gimnazije Sveti Sava, Ivanu Obradoviću, Zoranu Stanojeviću, Svetislavu Ristiću, Draganu Trifunoviću, Vukosavu Gvozdenoviću i studentu, Ivanu Radeviću. Da taj zločin još nije dobio sudski epilog i, kako se kaže u saopštenju, „ni danas se ne zna ko je ispalio hice u nesrećne mladiće, kao što se ne zna ni ko je ubio srpsku decu u Goraždevcu, žeteoce u Starom Gacku, putnike autobusa Niš-ekspresa u Livadicama“.

Prikladno saopštenje za godišnjicu ubistva, neprikladno ako se setimo šta su ciljevi i šta obaveze vlade Srbije, a to je da u roku od 4 dana nakon Badnjaka formira (uključi) one 4 srpske opštine na Severu u Zajednicu srpskih opština, jer to je „deadline“ na koji podseća Priština.

A šta se zaista dešavalo na Kosovu tokom ova dva dana, kada Srbi slave svoj najradosniji praznik?

Izjava za medije u porti crkve u Gračanici, Aleksandra Vučića, prvog potpredsednika Vlade Srbije

Srazmerno osećanju slobode

Osim najvažnije vesti da Vulin nije pušten u Đakovicu došlo je do neke sitnice, a to je kamenovanje dva puna autobusa Srba koji su pošli da zapale badnjak.

U Gračanici Vučić nije rekao samo da ne zna ko je počinio zločin nad gimnazijalcima u Peći nego i da zna ko nije, kao i da će Srbija morati da se suoči sa mnogim neprijatnim činjenicama o Kosovu jer nema dokaza da su mnoge zločine za koje smo optuživali Albance - počinili Albanci.

Govoreći kako Srbija nije ni slaba ni nejaka, kao i da će štiti sve Srbe i u Hrvatskoj i Republici Srpskoj, Crnoj Gori i Makedoniji, i da želi da im kaže da mi gradimo dobre odnose, ali pre svega da srpska država nikada neće ostaviti Srbe na KiM – time kao da je prvi put iskazao, istina posredno, da je Kosovo, poput prethodno navedenih, strana država u kojoj su Srbi manjina.

Još nešto se nije moglo videti u prilozima srpskih medija (koji su svi bili identični) a to je broj ljudi koji je došao u manastir na Badnji dan. Bilo ih je oko 80. Od toga svi meštani – članovi GI „Srpska“, zatim  Vučićeva svita i novinari.

Na pitanje novinara Glasa Amerike, pesnik i novinar Živojin Rakočević odgovorio je da je Badnji dan – dan slobode i da je došlo tačno onoliko ljudi koliko je slobode doneo Vučić.

Crkva u životu kosovskih Srba

Kada bi u Beogradu na Badnjak ispred hrama Svetog Save ili crkve Sv Marka ili neke manje, komšijske crkve, bilo skoro pusto – to bismo tretirali kao vest. Možda se time ne bi mnogo bavili jer pitanja SPC mediji radije izbegavaju, osim ako se njima ne bave pripremajući politički teren za već nešto ili ako neka tragedija unutar crkve postane dobar materijal za tabloidno iživljavanje nad posrnulim mučenikom.

Kada je porta manastira Gračanica bila pusta na ovaj dan, verovatno prvi put u novijoj (od oslobođenja od Turaka) istoriji, srpski mediji nisu prepoznali da je to alarm a ni vest. Nisu ni pomenuli.

Nije to sa manastirom Gračanica  počelo od Vučića: desilo se negde 2010 godine, u vreme ružne, pandurski režirane tuče u porti ovog manastira (ne bilo kog, treba ili ne treba naglasiti – Gračanica nije tek neki tamo manastir), da su tužni ljudi na Kosovu poput dece zbunjeno govorili: „Pa mi više ni crkvu nemamo“.  A radilo se o razrešenju tadašnjeg vladike Artemija.

Treba znati sledeće, kada se bavimo ovom temom: Srbi na Kosovu identifikuju svoju crkvu sa državom, s pripadnošću naciji, sa verom da su i dalje Srbi i da ih to, kakva god vlast bila, neće  izdati: njima je crkva i sklonište i spas i država i Srbija i Bog i sve što imaju. Zato je obrazloženje Žike Rakočevića strašno i trebalo bi da zvoni na sva zvona. Kao pitanje, kao upozorenje, kao: „Šta ste to uradili, za ime Boga“, kao zastrašujuća činjenica da Srbin, razočaran u državu -  toliko da ni u manastir za svoj najveći praznik neće da uđe - ne samo da odlazi u asimilaciju nego tamo i umire kao Srbin.

Biti Srbin na Kosovu nije niti shvatljivo, niti se da objasniti drugačijem građaninu Srbije koji tu pripadnost naciji shvata po svom nahođenju a ne kao žilu kucavicu, kao vazduh, kao tračak slobode na jednoj strašnoj teritoriji, kao – volela bih da nacrtam građaninu – jedini način da ostane živ.

Aleksandar Vulin na Božić 2014. u Gračanici

Nema tu ideologije. Ima samo grčevitog držanja za konopac za koji se davljenik drži. Mi smo davno odvezali taj kanap za spasavanje, prvo ga pretvorivši u omču čemu je najviše, više od svih dosad, doprineo Vulin, Vučićev „mali na terenu“, a onda ostavivši da se stvar sama razvija. Razvila se, naravno, tako da je Srbin s Kosova odvezao omču, oprosio se od države Srbije, izvinio se ako nešto nije bilo u redu i sada mu više ni Bog ako je Bog te države - ne treba. I, ako  je potrebno, radije će ga se odreći nego ući u manastir da ga pričesti vladika koji stoji pored čoveka kojeg je prepoznao kao onog što mu je umesto konopa za spasavanje dao omču a onda ga ostavio da se sam izbavi, ako može.

Porta crkve u Gračanici, 7. januar 2014.

Ko je zaključao portu?

I šta se još desilo tokom najradosnijeg praznika? Hašim Tači posetio je dve porodice u opštini Klina. Pozvao je Srbe da se vrate na Kosovo. Čestitao Božić na srpskom koji do nedavno „nije umeo“ da govori. Lepo je primljen od domaćina. O incidentu u Đakovici nije bilo razgovora, Tači za razliku od Vučića nije davao izjave na tu temu (a nije ga niko ni pitao, po snimcima sudeći) a opet su ovo ćutanje i poseta bez pompe delovali, neka me grom sprži, malo prisnije.

Hašim Tači u domu Milorada Šarkovića u Vidanju, opština Klina, čestitao Božić i nazdravio, na srpskom jeziku

I šta ostaje? Koji utisak? Pitanje?

Sme li se reći da predstavnici ove srpske vlade više nisu dobrodošli gosti i da će čak i manastir Gračanica biti pust kad oni dođu. Kako objasniti podatak da je, skoro celog dana Božića, taj manastir bio zatvoren, da je – pre nego će se ponovo pojaviti Vučić sa svitom i održati konferenciju – u manastir bio pripušten samo snimatelj RTS i da li postoji zakon, crkveni ili neki drugi, po kojem se u nekim situacijama na dan Božića crkve zaključavaju? Kakav to incident, opasnost od nepogode, rata, požara... šta treba da se desi da bi neko zaključao Gračanicu, a mir je?

Sme li se paušalno zaključivati i naslućivati da će ti ljudi zbog kojih se narod odrekao pričešća u Gračanici biti samo još neko vreme tolerisani od strane Prištine a onda – kao vaistinu nepotrebni i štetni – isterani s tog Kosova na kojem su već napravili toliko štete. Beskorisni više i međunarodnoj zajednici i Albancima, nisu potrebni ni Euleksu, Srbi ih ne žele, u njihove kuće ulazi, ironično, Tači ali ne i Vučić – njega neće ni u manastiru.

Mislim da sme. Posao je odrađen. Sada neka ostave Srbe, lakše će sami s Albancima na kraj nego da ih pojava iritantnog Vulina dovodi u opasnost, da ih neko kamenuje, da ih neće. Gde Vulin nije pokušao da dođe, incidenata nije bilo.

Dakle, manite se više Kosova. Možda vas i zaborave, uz mnogo sreće i Božje pomoći.

P. S. Važi i za srpske medije - ako izuzmemo Glas Amerike, trenutno najslobodniji srpski medij sa Kosova.