Ukinuta davanja za nacionalne radnike s posebnim potrebama, vrednima se polako vraća dostojanstvo

Nedavno je ministar kulture, Ivan Tasovac, obznanio da ove godine neće biti dodela tzv nacionalnih penzija, zapravo  pomoći za kulturne radnike s posebnim zaslugama koja je ustanovljena za vakta ministrovanja Voje Brajovića i koja je od početka delovala nesrećno -  što zbog nespretne, rogobatne pa čak i uvredljive formulacije (pomoć nije reč koja asocira na posebno priznanje vašeg dela, od države prepoznatog kao doprinos njenom imidžu, razvoju i tome slično), što zbog cirkusa koji smo gledali svake godine kad počne sezona tih dodela, što zbog mučnog podsećanja na bedu.

Beda nema kriterijum i lako ju je pretvoriti u jedan otužni rijaliti gde razne poznate osobe dokazuju da su bolje od nekih drugih, poznatih, a odlikovanih ovom „posebnom pomoći“ koja, božemeprosti, zvuči kao da se odnosi na lica s posebnim potrebama. Zbog nejasnoće po kojem je kriterijumu ova stvar bila dodeljivana, neki  su besneli jer su (shvativši je kao vrstu malo veće socijalne pomoći) bili ljuti zbog toga što daleko bogatiji od njih dobijaju ovo nazovinacionalno nazoviodlikovanje, neki jer su svoj doprinos smatrali većim od opet pa nečijeg tamo nikogovića; mnogi su poverovali da je nacionalna penzija stvar koju bi trebalo da dobije svako poznat. Gotovo svi su zaboravili da pridevi poznat i slavan nemaju isto značenje, te da se poznat može biti i po idiotizmu a slavan teško, kao i da je poznatost brzo prolazna dok slava hoće da traje.

Ivan Tasovac, ministar kulture

Da brukanje prestane

To izjednačavanje i stavljanje svega i svakoga u isti koš je na mnogo veću štetu nego što to na prvi pogled može da deluje. Izjednačenje svega sa svačim je obesmišljenje i dara i rada i nasilje je prema onom krajnjem korisniku usluge ovih pregalnika, koju zovemo publikom - a koja, neskromno, predstavlja razlog postojanja svih tih dela koje stvaraju dar i rad.

Dostojanstveniji su počeli da se, sve češće, odriču ove počasti. Zaista zaslužni - takođe. Gadljiviji - isto. I tako je ovo nekad (a o tome malo kasnije) ozbiljno priznanje ostalo da stoji kao dijamantski prsten bačen u blato da se o njega otimaju oni što im ništa drugo ne preostaje. Umetnici bez publike, partijski kulturni radnici iza kojih ne stoji ništa, prijatelji članova žirija, ljudi koji ne znaju šta je sramota.

Za dobro je i njih i njihove (makar izgubljene) publike da to brukanje prestane. Ljudi su počeli da se izruguju s tim simbolom koji je nekome značio novac a nekome gladio narušenu sujetu.

Nije teško u ovoj zemlji sve siromašnijih ljudi shvatiti one koji su iz godine u godinu aplicirali (a i to je sramota – aplicirati za nagradu, sam, ni od koga predložen), nije teško sažaliti se i nad onima koji, duboko svesni promašaja, grčevito žele ovo poslednje priznanje da im život nije protekao u besmislenoj borbi da budu veliki, a nisu. Svi su razumljivi, niko nije za osudu, ali nešto što u svom nazivu ima prefiks nacionalno, dakle, državno odlikovanje - nije i ne bi smelo da bude stvar socijalne prirode ili empatije prema nečijim psihološkim problemima.

Penzija kao orden u doba kraljevine

Bilo je vreme 1883, proglašena je Kraljevina Srbija i ustanovljena je jedna vredna nagrada. Zvala se oreden sv. Save, od pet redova, orden je dodeljivan voljom kralja onim zaslužnim ljudima koji su svojim duhovnim radom, stvarlaštvom, radom u diplomatiji ili angažmanima  druge vrste radili na približavanju našeg, srpskog, kulturnog modela onom „stranjskom“, s početka francuskom a zatim evropskom. Dakle, ljudima koji su svojim delovanjem radili na promociji te tadašnje Srbije.

Nacionalna penzija kao, opet orden, u doba SFRJ

U Titovo vreme, po ugledu na SSSR, uvedene su posebne titule kao „narodni umetnik“ ili zaslužni umetnik. To je onaj koji je, ako bi gde gostovao, dobijao za državu korisne kritike u stranim medijima, onaj čiji je rad bio na opštu korist nacije i drćave. Naravno,  i tada se svet smejao Avnojevim, Sedmojulskim i sličnim nagradama ali nisam sigurna da je bilo tog junaka koji bi rekao: „Ma, ne meni je ispod časti da ovo primim“. Jer nije bilo ispod časti. I nije bilo po 200 dobitnika godišnje, jer je to prosto nemoguće. Kao što je nemoguće da baš svaki glumac ima bar po jednu od svih trenutno postojećih nagrada, ali to je tema za sebe. Suština je ista. Koliko ljudi godišnje, realno, može da dobije tu „nacionalnu penziju“ a da se ne postidi ni onaj koji je uručuje, ni onaj ko to gleda, pa ni sam umetik – ako je iole svestan sebe i svojih dometa? Malo, jako malo.

Sada je svake godine sve više tih gorepomenutih junaka koji vraćaju ovo odlikovanje. Junaci su, doduše, iz redova umetnika koji dobro zarađuju i, shvativši da kriterijuma nema (zapravo da ga ima, ali da je strašan i poražavajuć), poneki od njih istupi, vrati ponuđenu „nacionalnu penziju“ rogobatnog naziva, čak ponegde i izjavi da „nije važno, ima onih koji manje zarađuju a njemu i nije neophodno“.

Ne znam da li borci za penzije shvataju suštinu ovih reči, kako mogu da ih – ukoliko ih shvataju – ignorišu, zar ih nije sramota da pristanu na takvo srozavanje. Od strane kolega a pred publikom.

Ukidanje nacionalnih penzija devedesetih godina, sankcije, inflacija...

Kada je za vreme sankcija ukinuta ta institucija „nacionalna penzija“, nekad cenjeni ljudi počeli su da primaju po dve marke mesečno, da se trkaju s veštijima da te marke kupe, svi su u jednom (a to je borba za preživljavanje) postali svi jednaki i takva, ratom i sankcijama, nametnuta uravnilovka gde su svi jednaki do obesmišljenja svakog negdašnjeg i budućeg rada, utrla je dobru stazu za ovo što smo gledali donedavno.   Tu je stazu, želeći da uradi nešto dobro za kolege, petnaestak godina kasnije zabetonirao ministar Voja B. reanimirajući instituciju „nacionalna pemzija“ ali taj se golem pokazao gorim nego dok je ležao mirno upokojen u sećanjima ljudi na državu koja je sebe, eto, ozbiljno shvatala, toliko da se ozbiljno bavila i svojim kulturnim i naučnim radnicima, te sportistima i – iako socijalistička – imala svest o tome da su neki ljudi jednostavno jednakiji od drugih, te da takve treba negovati. Brajovićev mrtac, napravljen od blata i oživljen, napravio je, naravno, ono što taj golem inače pravi. Štetu. Ružan je i neprijatan. Prosto, neprirodan. Jer ne može da bude normalan, zaboga, mrtav je i sad imamo njegovu statuu od blata i ona tako hoda okolo i bira koga će da pomiluje. Pomilovani dobija neki novac, odavno ne i poštovanje, publika se uveliko razišla a da niko nije primetio.

Opet su svi postali jednaki pred Bogom, strankama i članovima nekih žirija, jednaki u ponižavanju i sebe i onog koji gleda njihovo kukanje gde vape za tim penzijama mašući zaslugama, očito zaboravljenim ili nikad ozbiljno shvaćenim od strane auditorijuma, kritike, države – ozbiljno svaćenim jedino od strane njih samih. Tužno je, bre. Nije za gledanje. Pametan svet se stidi da učestvuje, da se bori s njima neće i ne može jer, nađavola, nisu svi jednaki pa da ga ubiješ. Nikad nisu bili i ne mogu biti.

Ukidanje novoustanovljene tzv nacionalne penzije u formi socijalne pomoći kao povratak dostojanstva

Ministar Tasovac uradio je veliku stvar i za umetnike i za publiku i posedice ovog poteza će se osetiti kasnije, kako to uglavnom biva s potezima koji imaju veze s mozgom a toliko su retki da predstavljaju incident. Dakle, Tasovac je kao incidentna ličnost napravio jedan skandal, skandal je odmah mobilisao pažnju publike (to je ono zbog čega postojite, drugovi kulturni radnici, a koje ste izgubili svojom samodovoljnošču i nadmenošću – osobinama koje su maska za nedostatak dara i pameti) i, eto, sada kada se publika trgla da vidi šta će da se desi, o kakvom to kriterijumu priča ovaj čovek koji je vaskrasao neku filharmoniju i ima čudnu frizuru - budite zahvalni. Ta publika (one budale nedostojne važe pažnje), neće više morati da se iz godine u godinu razočarava u nekad voljene ljude, neće morati da objašnjava deci da nisu glumci, pisci ili muzičari neki prosjaci koji mnogo psuju kad im ne daš pare, neće morati da znaju ništa o njihovom prestrojavaju u neke stranke i neće ih gledati sa sažaljenjem, istim onim s kojim ih gledaju i te stranke. Samo još dubljim, jer ako te žali neki tamo političar možeš da kažeš da te baš briga i tako sebi digneš moral ali, brate, ako te žali publika...

Ako to nije dobro delo za kulturu, ne znam šta bi onda moglo da bude?

Ako već godinama gledamo neke kulturne radnike koji su zaboravili da kultura nije samo napisati knjigu, a dostojanstvenije od njih se ponašaju oni večiti novogodišnji Cigani što idu od lokala do lokala i dernjaju se i škripe svojim raštimanim intrumentima ispred naših zgrada – hajde onda da to prestane, pa ispočetka.

Dakle, posle otprilike trista godina učinjena je jedna dobra stvar:

Veoma Importantne Persone (VIP) više ne moraju da se upisuju u stranke, podsećaju publiku na svoj slučaj, moljakaju gde i koga stignu i nemaju više motiv  međusobno da se blate – bar ne tako jadno i penzionerski.

Lepi, veseli i otmeni

Za ovakvu kulturu hvatanje za revolver je kompliment

Ono što kulturni radnici nisu, a shvatio je svaki pomalo dokoni gledalac televizije, jeste to da imenica „kultura“ ne samo što iritira i asocira na prodaju magle nego i na drski lopovluk, otimačinu o nekakve pozicije...  Parafraziraću bezobraznog ministra - institucije kulture zaista jesu sigurne kuće za najnesposobnije partjske kadrove. To ne zavređuje čak ni onu Gebelsovu o hvatanju za revolver. Za revolver može da se hvata pri pomisli na ozbiljnu kulturu koja menja stvari, pokreće, koja ima moć...  A kada publika počne da aplaudira ministru (umesto glumicima)  jer je rekao to, „za sigurne kuće“, znači da je sve otišlo toliko nisko i dođavola i da se nešto ozbiljno loše desilo kada je jedan narod, koji je baždaren tako da voli svoje umetnike a grozi se vlasti i njenih poteza, iz nekog razloga počeo da veruje da je kultura nekakva parazitska stvar za koju se ne treba boriti. Istina je da je teren pripremljen odavno i da je ova nova omraza na kulturu (slično kao omraza na grad i sve što je urbano) posledica bede, gubitka kontakta između dve klase koje nisu nužno ekonomske, merila vrednosti gde je sramota čitati jer je to gubljenje vremena ali nije sramota biti kriminalac-medijska zvezda i možemo tako do sutra. Neka bude da su krivi i ratovi i Sloba i devedesete i siromaštvo i svetska pakost... Ipak mislim da si onog časa kada na svojoj strani nemaš publiku, kad prezreš „narod“ ili naciju i sve što ima veze s njom (osim imenice „nacionalna“ ispred prideva „penzija“) - u problemu ti i niko drugi. A ti sudi kome hoćeš.

Bravo Taso! Od nečega se počelo, sad ti ostaje još samo da spasiš svet

Nadam se da će  instinkt dobrog menadžera, il šta god da je presudilo da  bezobrazni ministar donese ovu odluku, biti jači od dreke koju je podigao. I da neće ostati bez podrške. Dobro je za sve. Na prvom mestu za tu kulturu. Publici je ionako odavno svejedno. Izgubili su je, mnogi, to smo već apsolvirali.  O fantomskim fondovima što nose imena velikana i sramnim institucijama čiji se direktorčići hvale svojim kursevima za menadžment a ne znaju ni ko su ljudi po kojima se zovu te institucije - da ne govorimo... trajalo bi do unedogled.

Odnekud se moralo početi i mišljenja sam da je dobro što se počelo od najbučnije objave, rak rane onih koji uglavnom nisu, i znaju da nisu, ama nikakav bitan doprinos nečemu što se zove srpska kultura doneli.

Bravo Taso! A sad odmah pozatvaraj one gorepomenute fantomske fondove, zabrani nekim ustanovama da nose određena imena, revidiraj njihov rad i donesi zaključak da je bio na bruku i sramotu pokojnog i samim tim nezaštićenog  subjekta, spreči svaku drugu bruku na koju naletiš... Jednostavno rečeno, spasi svet, šta tu ima da sitničarimo. Ako ni toliko ne možeš,  ja ne znam šta da ti kažem...