„Ja pa ja“ - sve popularniji pravac u srpskoj analitici

NEW Press produkcija s Kosova započela je 9.10.2013.  jedan, za sad, volonterski projekat pod nazivom „Edukujmo krojače naše sudbine!“. Akcija je za sada usmerena prvenstveno prema srpskim političkim subjektima sa Kosova i sprovodiće se u okviru projekta „Ja pa ja“.

Sav novac, shvatamo iz ponašanja, izražavanja i uopšte sveukupne slike o tim liderima, koji je američka organizacija NDI (Nacionalni demokratski institut) nije pomogao da se ovi subjekti uljude. Išli su na seminare, nije da nisu. Učilo ih je kako se govori (od toga su zapamtili samo da ne sme više „Šiptar“ nego mora „Albanac“) i kako da se ponaša prema medijima (to ništa nije uspelo); sve su ljudi dali od sebe ali ništa.  Akcije projekta „Edukujmo krojače naše sudbine“ nastao je kao poslednji pokušaj da se ovi subjekti koliko toliko upristoje i kako se navodi u drugom saopštenju, da nauče da povedu računa s kim se i kako razgovara.

O početku rada i iskustvima koja potvrđuju da je ovakav projekat neophodan možete čitati na sajtu NEW Press produkcije. http://www.newpressproduction.com/vesti/new_press_u_akciji:_edukujmo_krojace_nase_sudbine/1713

„Stani, stani Ibar vođo“

NEW Press produkcija je ilustracija. Šta nam ona govori? Srpski mediji na Kosovu odavno su shvatili dve stvari – obe crnohumorne. Na sumanuto ponašanje, i još grdnije nastupe političara koji bi trebalo da ih predstavljaju na Kosovu, može se reagovati - narikanjem ili sprdnjom. Dijalog je nemoguć, što se vidi iz gorenavedene prepiske političara koji je komentar poslao na pogrešnu adresu. Tragično je što takve persone kroje sudbine srpskih sredina na Kosovu. Komično je što su idioti. Tragikomično je kada se ta dva podatka spoje u jednu personu, koju je Narodno pozorište iz Prištine (naravno, ugašeno) sa sedištem po celom Kosovu, prokomentarisalo prepevom čuvene kosovske pesme, pa kaže „Stani, stani Ibar vođo, Ibar vooođooo!“

Druga stvar koju nam govore mnogi primeri izveštavanja srpskih medija sa Kosova je jednako crnohumoran, evo i zašto: riznica je od informacija o Kosovu svima dostupna na Internetu i niko je iz Prestonice ne koristi. Šta to znači? Uticajni mediji ne pokazuju interesovanje za podatke, činjenice, dokaze, slike niti osećaju potrebu da se informišu o temi koja je mnogim analitičarima mila i zgodna za obznanjivanje svojih stavova i „smatranja“ –  a informisanost takvom načinu propovedanja može samo da smeta.

Dva važna „smatranja“

Trenutno imamo dve vrste „smatranja“ na temu Kosovo i izbori. Jedno „smatranje“ kaže: „Na izbore se mora izaći i mora se glasati za G.I. „Srpska“ jer je to rekla država, a ako ne poslušate državu nema više plata“. Ovakav stav nema nikakvo uporište u stvarnosti. Plata neće biti za koga god Srbi glasali na novembarskim izborima i to je posledica potpisanih sporazuma. Kosovo kao suverena država, naravno, može i mora da dopusti ljudima koji rade u srpskim firmama da primaju plate, kao da rade za bilo koju stranu zemlju. Ali, kako je i u samoj Srbiji ogroman broj zaposlenih u javnim preduzećima Srbi sa Kosova ni u jednoj varijanti ne mogu da očekuju da će svi ostati zaposleni u srpskim institucijama.  Neće ih biti.

Drugo „smatranje“ poziva Srbe na bojkot kosovskih izbora što bi rezultiralo još gorim tretmanom te zajednice, bez prava glasa, gurnulo bi je u još veći zapećak i vratilo u vreme kada su srpske opštine bile enklave ograđene žicom. Kada bi analitičari „Ja pa ja“ stila potrošili nekoliko sati nedeljno  ne bi li se informisali o dešavanjima na Kosovu, makar preko Internet portala srpske TV mreže, i kada bi i dalje nastavili da pozivaju Srbe s Kosova da ne izađu na izbore mogli bismo da zaključimo da su ili ludi i da su im draži paušalni, ofrlje doneti zaključci boga pitaj kako spoznati, draži od svake činjenice; ili da to rade jer od toga žive.

Ne zna se koji su od tih „Ja smatram“ pseudoanalitičara štetniji. Zajednične su im dve stvari: potpuna nezainteresovanost i neupućenost, kao i neobraćanje pažnje na to da ih Srbi sa Kosova odavno ne slušaju, niti uzimaju za ozbiljno. Od sve muke, postali su  predmet sprdnje. To ih, čak i ako im se otvoreno kaže, ne potresa mnogo. Oni se i ne obraćaju Srbima s Kosova, iako su im tekstovi uglavnom pisani u toj formi – da objasne Srbima s Kosova šta je srpsko Kosovo i šta treba da se radim s njim (Kosovom) i njima (Srbima s Kosova).

I jedni i drugi, što je najružnije, Srbe sa Kosova smatraju manje inteligentnim, nižim bićima, kojima će oni (pseudoanalitičari s obe strane) održati vakelu o tome kako treba da se postave u pogledu izbora. I svega ostalog.

„Viđenje šire slike“

Dakle, na svu neupućenost, nezainteresovanost, nipodaštavanje teme kojom se bave paušalno, ti ljudi – štetočine još i diskriminišu Srbe s Kosova, trpajući ih sve u isti koš i gledajući ih kao one eksponente kojima se NEW Press produkcija upravo narugala.

Jedan poznavalac prilika, koji tvrdi da on „vidi širu sliku“, tako je zaključio da Srbi s Kosova ne treba da se pitaju jer bi to bilo kao pitati kokoške... nešto oko kokošinjca. Poznavalac prilika i čovek koji vidi „širu sliku“ ne može da se zamara sitnicama i činjenicom da nisu svi Srbi s Kosova isti (opšte mesto ali eto negde zatureno) i, pozivajući se na kompromitovane lidere za koje veruje da su izabrani od strane Srba sa Kosova – čovek s punim pravom trpa sve njih zajedno u isti koš. Eto kakve lidere biraju, eto šta rade, eto... Država treba da uzme stvar u svoje ruke i te ruke da budu čvrste i nema šta da se misli taj s Kosova za koga ima da glasa. Ovaj analitičar koji vidi širu sliku izgleda nije čuo da Srbija odavno nije prisutna na Kosovu, da ne može da utiče na Srbe s Kosova i da nema nikakvih čvrstih ruku koje će ih dovesti u red (Srbe). To što nije čuo da srpski političari iz Beograda baš i nemaju dobar rejting među Srbima s Kosova ni najmanje neće pokolebati ovakvog analitičara.

I on je, poput NEW Press medija – ilustracija. Postoje i on i oni, u stvarnosti, ali možemo da ih posmatramo kao stilske figure. Šta u tom slučaju predstavlja figura iz Beograda koja zna sve o Kosovu, osim gde je Sever koji bi voleo da pripoji Srbiji?

Profesija: “Lider Srba sa Kosova“

Odakle potiče ideja da su Srbi s Kosova maloumni čim su birali takve lidere? Ideja je posledica neinformisanosti, ponovo. Ne postoji nijedan prepoznatljiv i u javnosti poznat „lider Srba sa Kosova“ a koji nije postavljen na to mesto od strane Beograda.

Zašto je Srbija na tako važno i krizno mesto postavljala takve kadrove pitanje je koje otvara više tema, i one ne mogu da budu objašnjene u jednom tekstu. Zašto je SPS svesrdno podržao kriminalce koji su ušli u kosovsku vladu? Zašto je došao Vulin da odradi još gori posao, sa kadrovima koje treba videti na snimcima jer ih ne vredi opisivati? Zašto je, mnogo pre svega ovoga, SPO postavljao svoje kadrove na važna mesta i zašto su se u istom poslu našle sve one naizgled podeljene opcije na srpskoj političkoj sceni? Da bi postavljanjem kriminogenih kadrova ili naprosto komičnih figura mogli bolje da kontrolišu sve one prodaje srpskog zemljišta, preduzeća, privatnih imanja? Zbog provizije? Ili  jer su mislili da će danas – sutra lako pustiti te kosovske budale niz vodu i nabediti sve Srbe s Kosova da su isti?

Medijsku podršku za ovakav posao pružaju gorepomenuti „Ja smatram“ analitičari. Neko jer mu je to zanimanje a neko jer ima pasiju da mu se ime pojavi ispod nekog od tih pompeznih tekstova u kojima se ne radi ni o čemu osim što neko lice iznosi svoje mišljenje, ne znajući ili ignorišući činjenice.  Kada im pomenete stanje na terenu, prezrivo će vam i nadmeno odbrusiti da je teren najmanje važan. Ako pomenete, daleko bilo, ljude – reći će vam: „Važno je da sačuvamo Kosovo u sastavu Republike Srbije“. Na pitanje da li je Kosovo sada u sastavu republike Srbije reći će vam: „To sad nije važno“. Iako deluju komično dok im ego raste srazmerno sužavanju svesti, štetni su. Navode javnost (ako takvo šta još postoji) na sumanute ideje i zaključke.

Taj manir liči na imitaciju (i to lošu imitaciju)  uzora iz doba komunizma, kada su neki (a tada je to bilo sramota) hvalili svaki potez vlasti, od prekrajanja granica do potapanja silnih srpskih sela na Severu, pravljenjem veštačkog jezera Gazivode, do humanih preseljenja, preko širenja predrasude da su Albanci glupi i da ne treba učiti taj jezik. I taj Sever gde je sada Leposavić koji je propadao u Srbiji dok se njihovi prethodnici nisu setili da treba da se menja granica, a koji je sada najveće uporište i podrška kosovskim izborima – sve to zajedno čini jednu simbiozu vlasti i medija.

Ko, šta brani?

Otud se, kao poseban novinarski fenomen, pojavljuje omraza na reč „teren“ i arogantno odmahivanje rukom: „Ma kakav teren, ja (pa ja) vidim širu sliku“.  Ovaj logički oksimoron hoće da nas ubedi da za saznanje o nekoj stvari nije potrebno imati adekvatne informacije o stvarnosti onakvoj kakva jeste, nezavisno od naših želja i interesa. Ta „škola“ takođe pobija i do sada neoborivu teoriju prema kojoj ono koje ne važi za pojedinačno ne može da važi ni za, sve omiljeniju, „širu sliku“ – to jest opšte. Pošto smo odlučili da nam logika nije potrebna došli smo do toga da je pojedinačno (ono koje se sazna na omraženom terenu) nebitno u odnosu na „širu sliku“.  Što je rezultiralo – ni manje ni više – gubitkom države. One suverene, s teritorijalnim itegritetom kojoj su se posle svi rugali.

Poslužiću se primerima dvojice novinara, jedan je Britanac i zove se Robert Fisk a drugi Rus, Zove se Evgeni Baranov.  To je priča o metodu kojim se služe ozbiljne države koje ne smatraju logiku nekom zastarelom naukom. Šta rade kada ih, iz bilo kojih razloga, interesuje neka teritorija? Šalju ljude na teren. Zbog toga što smo poludeli, izgubili svaku meru u onom  neizlečivom „Ja pa ja“ zdravstvenom problemu – došli smo u situaciju da strani novinari ili ljudi koji rade za strane agencije mnogo bolje, jasnije i istinitije informišu o našem Kosovu. Zašto? Zato što ne „smatraju“ nego traže činjenice, poznaju omalovaženi teren, postavljaju pitanja umesto da ne zatvaraju usta o svojim „smatranjima“ -  što je jedan od omiljenih manira srpskog pseudoanalitičara, ako se kojim slučajem i zadesi na „terenu“ teritorije koju „brani“. Dakle, ne slušaju. Došli su sa spreminim zaključkom i jedino što traže jeste potvrda istog. Ako je nema, improvizovaće.

I ta ignorantska, nadmena i fašistička (na račun Srba naravno) ideja da se Kosovom treba baviti samo iz Beograda dovela je do sjajnih rezlutata. Kosovo je nezavisno, mi – da bismo i dalje umišljali kako nešto kontrolišemo – na važna mesta dovodimo idiote da se bahate po Kosovu, bili odande ili ne, misleći da na ta mesta treba postavljati šljam sa zanimljivim dosijeima i u MUP-u Srbije i u KPS, jer će taj šljam biti poslušan. Neće. Biće samo štetan. Kao i oni koji ga dovode. I jednako kao oni koji se s njim ismevaju i zamišljaju da tako izgledaju, govore i ponašaju se svi Srbi s Kosova. Ne ponašaju se, samo ne mogu da dođu do reči od svojih „zaštitnika“ iz „centrale“.

Jel mi to branimo Kosovo od Srba, pitao bi se neki neupućeni posmatrač sa strane.