Glasovi s margine kao najava promene
Do pre nekoliko nedelja je bilo zamislivo sve, osim da jedan slušani američki voditelj percipira Ruse kao one koji će oslobodtiti svet tiranije i ratova koje vodi Amerika
(foto, Aleks Džons je američki radio voditelj sa oko 5-6 miliona slušalaca)
Aleks Džons je američki radio voditelj sa oko 5-6 miliona slušalaca i neki od njegovih gostiju bili su Čomski, Dejvid Ličn, Bili Kugan, Vili Nelson, naravno, Čak Noris i mnogi drugi. Maja 2012. imao je emisiju posvećenu Kosovu i trgovini organima, gde je glavna tema bilo kako su NATO i UN zli momci uz osvrt na „kosovske dobre teroriste“
Stil mu je spontan a la „ja sam običan Amerikanac“, on viče, prenaglašeno gestikulira i ponaša se neformalno, ume da opsuje u emisiji i veoma je popularan.
Aleks Džons - emisija
Govor o oslobođenju
Nedavno je, dan nakon što je Putin objavio svoj istorijski autorski tekst u Njujork tajmsu, celu emisiju posvetio, naravno, tome i sam je govorio. A šta je govorio? O slobodi. Oslobođenju. O tome da se kao građanin Amerike ne oseća slobodno a čuvena američka demokratija je ono zbog čega je svet voleo Ameiku.
Dalje priča kako je rob, kako su kriminalci – političari oslobođeni poreza jer imaju svoje imunitete a njega ne štiti ništa. Obamu naziva teroristom, i baš ga briga da li je crn – to ne znači da sada, politički korektno, sve treba da mu bude dozvoljeno i oprošteno, kao kretenu. I, ono što jeste novost, on hvali, imponuje mu Putinova ozbiljnost, „taj tip mi uliva poverenje da može da održi mir u svetu“.
U skladu sa svojim manirom, Džons sve simplifikuje ali, uz prisećanja na Hladni rat i predrasudu o Rusima, on najavljuje egzaltirano (u svom stilu) jednu veliku promenu. I to je ona pričao oslobođenju.
Do pre nekoliko nedelja je bilo zamislivo sve, osim da jedan slušani američki voditelj (doduše s margine, što ću objasniti kasnije) percipira Ruse kao one koji će oslobodtiti svet tiranije i ratova koje vodi Amerika.
Zaista nevladini
Zašto margina? Slušanost od oko 5 – 6 miliona po emisiji je za naše pojmove teško zamisliva bila i za vreme Jugoslavije, ali ako bismo ga uporedili sa nekim od medija u Srbiji on je više nekakav gerilski projekat i svakako nije mejn strim. Sajtovi infowar.com i prisionplanet.tv ( prisionplanet.com ) su definitvno nevladini, nesponzorisani od strane korporacija i u tom smislu slobodni da o Siriji, Putinu, Americi ili kosovskim teroristima ne pričaju priču američkog mejn strima.
Ono što je zanimljivo u emisiji o Putinu i slobodi jeste to što se takav glas, na tako eksplicitan način i bez ikakvog uvijanja, verovatno prvi put čuo u Americi. Kao analitčar, Aleks Džons od rata u Egiptu, preko priče o Vikiliksu, hemijskog oružja u Siriji zauzima oštar stav prema politici Amerike i, uprkos zabavljačkom tonu i neozbiljnom izgledu, on sve vreme upozorava na ozbiljnu mogućnost novog svetskog rata za koji će ovaj put biti krivac direktno Amerika.
Kao eventualni spasilac sveta, u njegov šou program sada prvi put ulazi Rusija – što se nedavno i desilo na svetskoj sceni. Zapravo, Putin je sačuvao Obamu od ulaska u rat koji bi ga ostavio usamljenog, poraženog i upisanog u istoriju kao Afroamerikanca koji se poneo kao pripadnik KKK kada su u pitanju „neki tamo muslimani“, i od kojeg su već počeli da se ograđuju kongresmeni koji se spremaju za izbore sledeće godine. Glas sa margine, kao i svuda, o tome priča direktnije, slobodnije i sa više vere da radi pravu stvar nego oni koji ni sami više ne mogu da izgovore zvaničnu argumentaciju za bombardovanje Sirije a da ne pogledaju u zemlju. Osim republikanaca, koji su tradicionalno za rat.
Najava promena
Džons je u ovoj priči onaj glas sa margine koji najavljuje promenu i, kao što to uglavnom biva u ovom vremenu, njegovo sredstvo je Internet, njegov način takav da ne bode oči ozbiljnošču iako su sve teme kojima se bavi, odgovornije od mejn strim novinara, smrtno ozbiljne i upozoravajuće.
U nekim prethodnim emisijama su za njega, kao i za veliku većinu Amerikanaca, Rusi bili nešto što više nije ni pretnja (od pada SSSR), već tamo neki poraženi neprijatelj kojeg se može samo nipodaštavati. Nakon događaja tokom proteklih nekoliko nedelja slika se menja, zanimljivo je čitati pohvalne komentre ispod ovakvih programa, i sada Amerika Amerikancima, koji su shvatili šta se dešava, deluje kao razmaženo derište a Rusija kao ozbiljna država.
Verovatno prvi put u svojoj istoriji ozbiljno razočarani u temelje svoje države i samim tim zainteresovaniji za politiku nego ranije, Amerikanci počinju da govore kako se u svojoj državi više ne osećaju slobodno. Sve mantre u koje su verovali i koje smo mi kao mala država prepisivali od njih i na račun toga pljuvali po sebi i onima sa kojima će nas – sve i da svako od nas istetovira Obaminu sliku na ramenu – uvek poistovećivati (a to su Rusi), počinju naočigled sveta da se urušavaju i padaju.
To sve, naravno, nije razlog za slavlje već za pozornost jer se nešto veoma bitno dešava daleko od naših granica ali neće biti bez uticaja na našu malu državu. Iskustvo nas uči da smo gotovo sve što smo mogli da uradimo - uradili pogrešno, tako da ne sumnjam da ćemo i ovaj put utrčati u slepu ulicu, poslušati naredbu Nemačke da raskinemo trgovinski sporazum sa Rusijom i, brže bolje, de jure, do zadnje tačke sporazuma, priznati nezavisno Kosovo.
Utešno je što se, šta god se dešavalo u velikom svetu i šta god se promenilo, nećemo pitati, kao ni do sad.
