Slučaj neuračunljivog fašiste, tekstopisca i neuspešnog poručioca ubistva Aleksandra Vučića

Pavle Ćosić, lingvista, vlasnik i urednik izdavačke kuće „Kornet“, autor satiričnog romana Leposava (koji je prema njegovim tvrdnjama prevazišao njegovu maštu sproću imbecilnosti evropskih zakona, diktature političke korektnosti ect), kolumnista Pečata i neuračunljiva ličnost osvanula je nedavno u mnogom devnom listu i Internet stranici  – jer je bila privedena na informativni razgovor nakon oglasa na Fejsbuku, gde nudi dvadesetak hiljada evra za ubistvo Aleksandra Vučića.

Kasnije je tvrdio da je zapravo hteo da plati 20 evra, ali kako je oglas pisao u alkoholisanom stanju, omakoše mu se još tri nule. Ne treba mu verovati.

Odavno raskrinkani fašista

Ali, hajdemo ispočetka. Da je reč o fašisti postalo je jasno odmah po objavljivanju Leposave, romana koji se ruga svim vrednostima osim fašističkim, kako je to odlično primetio Teofil Pančić, ako se ne varam, neke 2006. ili 2007. godine, kada je užasnut sadržajem ovog romana napisao ozbiljan prikaz kojim je ovog autora prvi raskrinkao.

Čosiću to nije bilo dovoljno, praveći se da se bavi jezikom I izdavaštvom, to lice postalo je saradnik Pečata (ne treba objašnjavati šta to zapravo znači). Kroz, navodno, šaljive tekstove iz kojih je fašizam leteo na sve strane, to besprizorno stvorenje nastavilo je da se ruga svemu pristojnom.

O pristojnosti najbolje piše Petar Luković, kao što je poznato, i kada je stvar prevršila svaku meru – taj se pristojni autor i urednik E-novina - Luković (nije utvrđeno ko je zapravo vlasnik tog glasila, ali nismo tu da sitničarimo nego da upozorimo na lažnog lingvistu Ćosića, za kojeg novine kažu da je novinar – na šta se Ćosić takođe žalio, jer taj se žali na sve i svakoga i ništa drugo ne ume da radi) morao je da reaguje.

Idemo dalje. Ova osoba - Ćosić - nedavno je u listu Pečat pozvala na linč Nataše Kandić. Osoba se posle (neuspešno) pravdala i Bogu i ljudima, pisala kojekakve izmišljotine o tome kako je bila protiv Miloševića (ispostavilo se da osoba tada nije ni bila u Srbiji i da laže kako zine) i očekivala da će neko nasesti na te gluposti. Kao i da Miloševićevo ime podrazumeva vađenje iz gliba u koji je počela (osoba Ćosić) sve dublje da tone.

Neuspešna odbrana neuračunljivog subjekta

Kako ne zna za dosta, ovom licu to nije bilo dovoljno. Nekako je privolelo gospođu Smajlović da izda, u ime UNS-a, saopštenje gde kaže kako se u spornom tekstu u Pečatu ne radi ni o kakvom pozivu na linč, i tome sličnim gadostima koje je deo javnosti odlično prepoznao.

Čak ni zaštita naivne Smajlović nije bila učinkovita, jer je reč o neuračunljivom i po svemu sudeći suicidnom subjektu. Potencijalnom teroristi i atentatoru koji, srećom, bar za sada, nema pojma kako se to radi jer je – na sve – i neiskusan.

Ne mogu te ni UNS ni Svevišnji zaštiti od sebe samog, to je valjda jasno, i tako je pokušaj gospođe Smajlović postao besmislen onog momenta kada je subjekat dao oglas na svom Fejsbuk profilu. Traži, čovek, da unajmi ubicu vicepremijera i ne zna razliku između 20.000 i 20 evra.

Tokom informativnog razgovora, do kojeg je naravno moralo doći posle takvog incidenta, policija je procenila da se radi o neuračunljivom ali bezopasnom subjektu, koji se na sve i napio i pomislio da je duhovito naručivati ubistva.

Branje ljubičica u minskom polju

Branitelji naše otadžbine od fašista, međutim, nisu poverovali u naivnu procenu policije, neuke da razlikuje čoveka koji je blesav od onog koji zaista pokušava da organizuje, ni manje ni više, atentat na Vučića. Počeli su da pišu li pišu o ovom, po stabilnost države, opasnom i pretećem subjektu, raskrinkavajući njegov militantni fašizam, mržnju prema svemu što nije nacionalističko i uopšte, ovu uvredu svega iole civilizovanog.

Znaju oni, tekstopisci koji hoće da se stvar istera na čistac, da policija nema pojma i da je njihova dužnost da posao policije obavljaju umesto nje – pa ako već ne mogu da uhapse subjekta, ono makar mogu da naruše njegovo već ionako krhko mentalno zdravlje; da isprovociraju krvožednika da napiše još mnogo stvari, da svaka bude grđa od prethodne i da na kraju zaista završi zatvoren. Ili hospitalizovan. Ili već negde.

Mediji su surovi, ima piskarala koja za Boga ne znaju kada nekoga targetiraju i Pavle Ćosić je svakako morao da računa na to, kada je već započeo sa pošalicama koje u ovom trenutku, u Srbiji, više liče na branje ljubičica po minskom polju. Ne ulazim u to da li su pošalice duhovite ili ne, i nije nužno da svima bude jasno da je reč o šali, ni da li je šala umesna – samo mislim da policija koja ne tereti Ćosića ni za šta od onoga što mu se pripisuje, možda malo bolje zna svoj posao, nego što to misle oni koji zaista veruju da iza cele Ćosićeve sulude šale, stoji išta drugo – do sulude šale.

Mediji sude pre suda i vrše procene pre policije, i to nije ništa novo. Slučaj Pavla Čosića čak deluje benigno; prepucavaju se neki ljudi po nekim glasilima; čovek gubi prijatelje jer gubi živce a oni poverenje; neko se i plaši da ga se ne stavi u isti koš sa njim i tako se od jednog ispada, gluposti, pijanstva, nepromišljenosti, gubitka osećaja za smešno i ono koje to nikako nije (kao pominjanje nekih ubistava); zatim ranjivosti, izloženosti, nesnalaženja u buri koju je izazvao a za koju nije bio spreman – može uništiti čovek. Koji je samo lingvista po struci, izdavač po zanimanju i honorarni pisac satiričnih kolumni, neko ko se igra lažnim vestima – upadljivo nemogućim događajima i sve to bude nekad više nekad manje smešno, ali nije za linč – na koji on nije pozivao (kada je reč o Kandić) ali koji je njega dočekao, kad je svanulo i njegova šala se pretvorila u njegovu zbilju. Isto kao i sa potpuno sumanutom idejom da se šali naručivanjem ubistva, ma koliko svakom iole normalnom bilo jasno da niko sa iole ozbiljnim primislima na bilo kakvo nasilje - ne bi tako nešto pisao,  javno, u neko zlo doba, gde se iz samih rečenica vidi da je, blago rečeno, mrtav  pijan.

“Šala, šala pa vešala”

Mi živimo „vrijeme ironije“ što bi rekao pametni Arsen Dedić, ali nikako ne živimo vreme šale. Ta vremena, što je i poenta i škola ove priče, više ne postoje. Živimo u vremenu u kojem danas ne znamo ko će sutra biti u vladi, ko u zatvoru, ko van zemlje, ko pod zemljom i to je vreme u kojem se meri svaka reč, a najpametnije je ćutati. Danas – sutra, neko sličan Ćosiću (nadam se da Ćosić neće više nikad) napisaće sličnu budalaštinu i neće mu pomoći ni procena policije, ni oglašavanja UNS-a; posledica šale će ga sačekati u vidu zaista „prekomerne upotrebe sile“ poput  linča nekih medija ili, daleko bilo, negde iza ćoška puste ulice kada se bezazleno bude vraćao kući, pripit ili davno zaboravivši svoje neumesne ili umesne (svejedno) šale, u vremenu kada pojam „šalio sam se“ treba izbaciti iz glave i eventualno se šaliti u krugu najbližih, proverenih prijatelja koji će te, ako vide da se preterano šališ, upozoriti. Ali te, treba se nadati, neće prijaviti?

I, na kraju, postali smo društvo koje se svojevremeno rugalo policiji (koja je – prema predrasudama kvaziintelektualaca -  glupa) a koje je (društvo) sada pokazalo da ima manje sposobnosti da razlikuje ozbiljno od neozbiljnog i koje sudi smislu za humor (kakav god on bio) kao da je reč o krivičnom delu. Možda bi takve sudije i policajce među tekstopiscima trebalo poslati na kratak kurs, upravo u policiju, gde bi im običan pozornik odlično objasnio po čemu se razlikuje bitno od nebitnog. Ćosićeva šala je nebitna, prašina koja se digla oko nje nije neozbiljna jer ga targetira. On je možda bio pijan i lud kada je „poručivao“ atentat, ali on se probudio trezan. A ne znam šta je opravdanje za ove koji se temom bave mrtvi ozbiljni, kao da se radi o državnom pitanju, i da li će se probuditi normalniji i s manje mržnje. Nije ni prvi ni poslednji koji je postao tema za neko vreme, postoje mnogo ozbiljniji napadi na ljude a ljudi koji ozbiljno stoje iza onoga što rade - uglavnom nauče, vremenom, da na sve to budu spremni. O Ćosiću pišem, između ostalog, i jer nije spreman, a nije ni ozbiljan i napadati ga da je fašista i manijak zaista deluje glupo, nepotrebno i ispod časti. A on nek nauči da bude spreman ili nek se ne šali,  jer „šaliti“ se s takvim stvarima dovede do one poslovice u kojoj je mnogo istine, a koja kaže  „šala šala pa vešala“.