Da nije bilo rata, ne bi imali za graha
A danas, evo ih isti ti, oni s početka. Heroji. Političari. Naši suvereni. Ološ koji zaista, da nije bilo rata, ne bi imao za graha
(foto, Izbeglička kolona iz Hrvatske na prilazima Beogradu avgusta 1995.)
U Beogradu postoji Udruženje logoraša. Kada to čuješ, misliš, kakvi logoraši? Je l' to neki vremeplov, onaj Drugi svetski rat je davno prošao... I njega se sećamo, znamo za logore. Ovi skorašnji suviše uznemiravaju. Ima preživelih. Ima ko da svedoči. Ko bi to slušao? Ko još ima želudac za to? Niko, sem onih kojima je to posao, na ovaj ili onaj način. Rat. Mir, posle rata. Samo posao. Svedočenja izmučenih, onih koji su davno krenuli proterani i iznevereni i došli do nesrećne Srbije, njihova lica, njihove priče i dan danas, životi koje žive...
Jedan „kontigent“ takvih sam 2009. zatekla na Kosovu. Prva pomisao: „Ja se ispisujem iz Srba“. Slika: Jedna oronula bivša škola, usred severne Mitrovice, u njoj hladno, nema tople vode, čovek hoda bos po betonu. Mislim da sam je hiljadu puta ponovila. Iz Hrvatske je, još uvek u izbegličkom centru. Bez socijalne... ma kakva socijalna, bez elementarne, medicinske pomoći. Stari. Ima ih nekoliko. Izlaze iz nekadašnjih učionica koje neko, sprdajući se, naziva apartmanima. Poluludi. Van sveta. Vreme ih obilazi.
Druga slika: Profesrorka ruskog jezika. Pesnikinja. Čime se zapravo bavi? Slika srpska groblja na Kosovu. Nadgrobne spomenike. S mrtvima se razgovara. Nerado priča s novinarima, to je prljav posao. Nešto kao posao ratnih profitera, samo bez oružja. Ima pravo. I o njoj sam, mislim, već pisala. Ne jer je jedina, nego jer ne može da se zaboravi. Kad se vidi, sasluša, pokuša da se shvati, kada se naježi kičma i zastane knedla u grlu. I bude se glup i nem. Sve je tu sadržano. I surovost ustaša koje su napravile svoju granicu, jednom ne tako davno nacrtanu fašističkom rukom. I surovost srpske prestonice koja je rekla: Trpaj to u vagone (stočne!) i prosleđuj na Kosovo. Da bude više Srba. Da zajedno s Hrvatima humano preselimo tu stoku s jednog kraja sveta na drugi. Jer Kosovo je za one iz Hrvatske drugi svet. Možda sam srela dvoje da se snašlo. A i to skupo plaćeno. Završili su tako što ih je jedna evropska humanitarna organizacija slala u Australiju i, oni koji ni to nisu uspeli, u sabirnim centrima kojima tepamo da su izbeglički. Iz jednog u drugi logor.
Treća slika, bleda: Beograd. Novinari tadašnjeg radija B92 idu i razgovaraju s ovima iz kolona. Neki narod donosi pomoć. Neki šljam pokušava da zaradi. Neki plaču. Neki iz kolona uspevaju da se probiju do Beograda. Neki ljudi lažu da su im to rođaci.
I na kraju, odnosno – to je bilo na početku - Beograđani, Novosađani i slični (malo)građani sede u svojim stanovima, spuštaju roletne (vruće je a tada još nemamo klime po stanovima), gledaju filmove i poneko negde načuje užasne vesti... Rat već dugo traje, sve je to zamorno, mi smo za mir, ko bi sad to slušao...
A danas, evo ih isti ti, oni s početka. Heroji. Političari. Naši suvereni. Ološ koji zaista, da nije bilo rata, ne bi imao za graha. Još uvek smo s njima, još uvek nas vode, po potrebi podižu nacionalni adrenalin, po potrebi nas grde zbog njega... I sve tako. A dokle?
