Tragikomedija zabune

Pre nekoliko dana na jednom novom srpskom sajtu (koluminsta.com) osvanula su dva teksta o ministarki zdravlja i u jednom od tih tekstova zatraženi su potpisi za smenu iste. Ukoliko želite da se pridružite potpisnicima jer ste ljuti i ne shvatate šta vas je snašlo – možete izvoleti svoju ljutnju i neshvatanje izraziti ovde: http://kolumnista.com/smenimo-je-bez-komentara-potpisima/

Tekst (“Smenimo je, bez komentara”) su imali poziv na smenu ministarke oko 26.000 čitanja. Zbog imena rečene Đukić Dejanović, zbog zbrke s lekovima koji su sve skuplji i čas ih ima, čas nema u (državnim) apotekama, zbog – na prvom mestu – revolta građana na svakodnevne objave po društvenim mrežama i (što je još tragičnije) televizijama s nacionalnom frekvencijom, te novinama – a gde se traži novac za pomoć „maloj Ivani“, „lečenje male Jelene“, „operaciju malog Marka“ i tako dalje i tako dalje, imena ima ne zna im se broj.

Sa pravom, mi čitaoci, postavljamo isto pitanje kao tekstopisac sajta kolumnista.com: Nije li to (lečenje dece) posao Ministarstva zdravlja? Ili mi, kao građani, na osnovu nekih fotografija i jačine potresnog u priči treba sami da odlučujemo koja „mala“ zaslužuje da preživi a koja ne. Ako smatramo da nas se stvar uopšte tiče, a – uz svu sućut – ne smatramo, jer nas još uvek nisu obavestili da zdravstvo nije stvar koju treba da reguliše država. Pravo pitanje bi onda bilo, ne zašto niko u ovom trendu smena ne smeni i Slavicu Đukić Dejanović – nego čemu služi ministarstvo zdravlja. Tačnije, zašto ga ne ukinemo?

Prema podacima koji su stigli iz Brisela (to je ono mesto kojem smo prepustili da odlučuje o našoj državi) od 34 države u Evropi Srbija je po pitanju zdravstva na poslednjem mestu. Dakle, najgora. Za zdravstvo plaćamo (mi, građani) 12,3%, što je više nego u većini analiziranih država. Kome plaćamo? Lekovi nisu besplatni, državne bolnice nam se pretvaraju u privatne klinike (koje doduše ne ispunjavaju higijenski standard ni da budu veleprodaje građevinskog materijala), ljudi su zbunjeni, traže  solidarnost od svojih sapatnika. To još uvek, tu i tamo, upali ali neće dugo – jer i sapatnici počinju da shvataju da je na snazi „prirodna selekcija“ ili zakon jačeg. Ne treba rasipati resurse na drugog, možda sutra, daleko bilo, zatrebaju tebi…

To je ono koje se, već mnogo rabljeno, zove liberalni kapitalizam i koje izlazi iz „mode“ u svetu kojem stremimo. Socijalna pitanja su u državama o kojima odlučuje Brisel, važnija od nacionalnih – osim u našem slučaju. Što ne znači da se ne vidi šta radimo sa novcem poreskih obveznika i gde ide tih 12,3% za zdravstveno osiguranje. Sve se vidi, ali neće biti na dnevnom redu. Od nas se traže druge stvari, i ova vlada ih revno ispunjava. Još uvek se bavimo nacionalnom pričom, narod je smušen zbog izdaje ali je istovremeno impresioniran hapšenjima i smenama i to je otprilike sve što će vlada sutra baštiniti.

Socijalna pitanja, zapravo socijalni užas koji živimo, kompenzujemo idiotskim vestima o prepucavanju Đilasa sa Mitrovićem koji prekida filmove da bi izdavao saopštenja o tome kako je Đilas džukela, bavimo se puštenim Miškovićem (a niko živ ne može da kaže da je osetio bilo kakvu promenu u svom životu kada je ovaj bio uhapšen, kao ni kada je bio pušten), usput slušamo vesti o svakodnevnim ubistvima. Porodičnim, mafijaškim, slučajnim, nekome je pao mrak na oči, neko je ubio babu jer je bio pijan, neko ženu jer je dosadna, neko slučajnog prolaznika. Nezaposleni, upravo onakvi kakvima se pre nekoliko godina rugao LDP uz naklonost DS, krezubi, izludeli, odrpani, neobavešteni. Gubitnici.

I dok je sve više takvih, dok skoro svaki dan čujete kako je neko umro sa 30 i nešto, usred noći, odjednom, sve bolesniji, sve umorniji, sve manje sposobni da shvate – mogu da se obraduju što ih je neko pozvao da smenjuju, svojim potpisima, Slavicu Đukić Dejanović. Nakon što je, lapsusom ili jednostavno nezainteresovanošću, sahranu jedne od „malih“ za koje se skljupljao novac građana, nazvala „manifestacijom“ – bes je ne samo razumljiv nego bi bilo zabrinjavajuće da ga nema.

Čak i da uz četvoricu smenjenih ministara oteramo Slavicu, bojim  se – neće se desiti ništa. Radi se o sistemu, ona je samo jedan od eksponenata koji se ne izražava najspretnije i ne daje izjave koje imaju veze s mozgom (kada se pričalo o Galenici, panici zbog nestašice lekova itd, itd) i ona, naravno, nikoga ne može da umiri. Ali ona i nije tu da daje umirijuće izjave. Ona je Slavica, mogla bi da bude i bilo koja druga, smenjiva, zamenjiva – kao i svi. Osim sistema u koji smo ušli i koji nas iz dana u dan sve više melje i plaši, počinjemo da shvatamo da je naš život, a ne nacionalna pitanja, ono što visi o koncu.  Nacionalno pitanje je završeno pre nego smo i primetili. Brže nego što su očekivalii oni koji su znali šta će biti. 

Možda bi trebalo smeniti vladu? Naravno, nemoguće. Defetistički je, ali za sada i ko zna do kada – nemoguće. Možemo da pratimo dosadnu rekonstrukciju i priželjkujemo smenu ovog ili onog, iščekujemo hapšenje „bliske Vučićeve saradnice“ (kako najavljuje masnim slovima jedan dnevni list) i pitamo se o kome se radi... Ukratko, možemo da pratimo gluposti koje nam plasira država a koje nas se, egzistencijalno, ni malo ne tiču. Kao što se ni naši slučajevi, egzistencijalno, ne tiču države sa svim njenim starim i novim ministarstvima.

Ukrašću priču za kraj: Duško Radović je jednom davno, kaže moj urednik, predložio da se saobraćaj u Beogradu reši tako što će se poskidati svi znakovi, semafori i ukinuti sva pravila – pa da zavlada prirodna selekcija, zakon jačeg.

Tako bi, kada bi to moglo a bilo bi lepo, trebalo bi ukinuti sva ministarstva (ionako se ničim ne bave), a zatim i državu – jer je mnogo skupo plaćamo, a ne igra dobro čak ni ulogu noćnog čuvara.