2013. je - da li smo i dalje nostalgični prema devedesetim?
Nema više ni rata, pa da se čovek vadi na to. Nema ni laganja, kao, nismo mi kriminalci nego patriote
Ako jesmo, to znači da nam nema pomoći. Devedesetih nije bilo hapšenja, samo ubijanja. Sada se svi bodu noževima i pucaju, tako oni šalju poruke (kriminalcima, sportistima... nema veze), policija hapsi neke druge.
Sada nema lekova ali to nije važno jer neko je doneo zakon o javnim nabavkama. Najviše su se žalili umetnici – kako da se javno nabavi glumac? (Što li se žale kada im se pozorišta lagano i sigurno gase?)
Ovi što trguju lekovima, a ne glumcima, nisu se na vreme setili. Pohapsiše pola Galenike i verujem da su oni na insulinu odahnuli. Nema insulina, ali vala nema ni lopuža apotekarskih.
Beograd, 18.05.2013 - utakmica 28. kola fudbalske lige Srbije FK Partizan - FK Crvena zvezda
I sve je isto. Skoro. Nema jedino one, sada zvuči patetično, sabornosti. Nego smo plašljivi ko kokoške a pretvaramo se po potrebi u ljudoždere. Ili ja 1993. nisam poznavala ljudoždere, nego sam ih videla tek sada. Tada sam znala one koji su bili previše mladi da budu takav šljam. Sada ih i ne viđam. Možda rade po gradilištima.
Sada momci koji čupaju obrve pišu projekte. Ja ih nisam viđala pre 20 godina – pojavili se početkom dvehiljaditih. Niotkuda. Viđala sam, ranije, uglavnom neke koji će da se potuku ako te neko popreko pogleda i neke koji su bili po ratištima, pobegli, ostali, vratili se i posle nisu bili podobni. Nisu na vreme shvatili stvari. Sada su još zbunjeniji.
Nemaju para da plate za decu fine škole, nego se plaše da im ih neko ne izbode nožem. Surova su deca u Srbiji.
Nemaju snage da objasne sinovima da nema šta da se traži na utakmicama i da ne treba da se biju pederi. Deca ih popreko gledaju i kažu im: „Luzeri jedni, zbog vas nemam patike“.
Ne samo da su se vratile, ja se sećam devedesetih kada su jednoj devojčici skinuli mont jaknu, akomulirale su sav jad prve dekade dvehiljaditih i došle, iscerile nam se u lice i pitaju: „A šta ćete sad?“
Nema više ni rata, pa da se čovek vadi na to. Nema ni laganja, kao, nismo mi kriminalci nego patriote. Svi znaju, niste vi patriote vi ste samo kriminalci. Plašili ste ljude onda, plašite ljude danas. Mračna lica u odelima koja im ne stoje, lažovi na tabletama, psihopate.
A gradovi u bedi. A sela bez igde ikoga. A nigde ničega. Ljudi ni za autobus nemaju. Kupuju hranu za zadnje pare. Na društvenim mrežama i TV stanicama sve češće, svaki čas, ide ono: „Pomozite maloj Ivani“; „Pomozite maloj Jovani“... Usvajajte pse. Mačke. Neka čudna humanost, gotovo pa iznuđena, kao beg od užasa. Pomozite maloj Ivani – srećni ljudi koji još uvek možete nekome da pomognete. Usvajajte pse lutalice, vi srećnici dok i sami niste postali ko oni.
U centru Beograda svaki dan u zgrade ulaze ljudi koji traže pomoć. Niko ne sme da otvori vrata. Ni ja ne smem. Kako, kada svaki dan na TV čujem kako je neko nekoga brutalno ubio, i svaki građanin je potencijalna kolateralna šteta, da li bračne tuče kojoj je slučajno prisustvovao ili nekom gorem obračunu. Ili je neki fini domaćin sišao s uma i poubijao pola sela.
Vratili su vam devedesete, samo u hard core varijanti. Sada više nemate snage da se oduprete, umorile vas petoktobarske dvehiljadite, rasturile vas i pojele vam ušteđevine, i pojele vam svaku nadu da će makar nešto, makar jednom, makar kako... da se promeni na bolje. Neće.
Uživajte u licima koja ste tada gledali na ekranima i divite se velikom povratku, malo elegantnije stilizovanih, onih istih koji su vas u sve ovo i uvalili. Još onda. Molite Boga da što pre obave sve te poslove zbog kojih su vraćeni – jer ako iza njih ne ostane ništa, i to ništa je bolje. Uostalom, ne treba se bojati tog „ništa“, ono ne postoji. Uvek je nešto, dok se ne dokaže da je materija uništiva.
