Stav Srbije

Pre skoro nedelju dana, u svojoj emisiji Stav Srbije, Dragan  Bujošević je ugostio savetnika predsednika Srbije, profesorku srpskog jezika i književnosti sa Kosova i novinara sa dijagnozom dobijenom od gospodina Kušnera lično, a koja glasi: lud.

Ludi novinar predstavljen je kao dopisnik Glasa Amerike i autor emisije Slobodno Srpski u sopstvenoj produkciji. Bujošević, uverena sam, zna da ludi novinar nije došao da govori u ime Glasa Amerike, te da je takvo predstavljanje možda čak i štetno za posao ovog čoveka. Ali, nije važno.

Procenjena populacija opštine Orahovac je 73.700 stanovnika sa albanskom većinom, koja živi u seoskim područjima i otprilike 23.200 stanovnika koji žive u gradu Orahovcu. Kosovsko-srpska zajednica od oko 1.000 ljudi smeštena je u Gornjem delu grada Orahovca /približno 400-500 ljudi/ i u susednom selu Velika Hoča /oko 700 ljudi, koji žive u depresivnoj monotoniji i strahu u svojoj državi kao zatvorenici, zaviseći od humanitarne pomoći, bez posla i ikakvih primanja

Idemo na minutažu

Predsednikov savetnik pričao je 27 minuta. Gosti sa Kosova po 7 minuta.

Savetnik predsednika nije pričao ništa – osim što je uvredio ludog novinara. Nešto na temu izdajništva, jer kako jedan Srbin može da radi za Glas Amerike – pored ovako divne Srbije i njenih istinoljubivih medija. Zainteresovani znaju da, uprkos ogromnom interesovanju Srba za Kosovo, najviše informacija o tom svetom mestu možemo dobiti upravo gledajući izveštaje ovog sumnjivog izveštača  Glasa Amerike.

Profesorka sa Severa pričala je prilično oprezno i bojažljivo. Prirodno, ona je zaposlena u srpskoj instituciji a srpske institucije ne znaju za „slobodno srpski“  - stav. Tužno je, bez obzira na njenu umerenost, bilo slušati o vremenima kad su srpska vojska i policija napuštale Kosovo. I taj strah Srba koji se oseća i danas. Plaše se albanske vlasti, plaše se države kojoj žele da pripadaju – Srbije, plaše se njenog stava, napuštanja, kažnjavanja za nedostatak vere u nju, kažnjavanje svojevremeno za nedostatak patriotizma, to je sve priča o jednoj uceni. Najveće žrtve te ucene su Srbi sa Severa. Najduže su nam verovali. Najbezočnije smo ih lagali.

Ludi novinar rekao je da Srbi na Jugu nit' su iznenađeni sporazumom, nit' šta gube i dobijaju. Kao lud, i kao Srbin s Juga – on nema čega da se plaši. Zbog toga je uplašio autora emisije, Dragana Bujoševića, na čijem se licu videlo jedno iznenađenje. Šta je iznenadilo autora „Stava Srbije“? Upućenost, politička pismenost, oštrina, odsustvo straha od, moš' mislit', prisustva  predsednikovog savetnika i sagledavanje situacije – sve to od strane jednog novinara s Kosova. I šta to govori o autoru? Nije smatrao za shodno da se pripremi za razgovor s nekim tamo novinarom s Kosova.  Kada je shvatio s kim razgovara, bar se tako učinilo mnogom gledaocu s Kosova i iz Srbije, prekidao ga je kad god je mogao, razvodnjavao priču pitanjima koja su prilično besmislena i – možda je to samo tako delovalo – činio je to svesno, snalazeći se u trenutku.

Ipak je pored njega sedeo mladi predsednikov savetnik.

A sad ozbiljno

Ludi novinar zove se Budimir Ničić, i ovo je – koliko znam – prvi put da ga je neko iz Beograda pozvao da nešto kaže u jednoj gledanoj emisiji. Profesorka sa uplašenog Severa je fina i pismena Valentina Pitulić. Ko ne zna ko je predsednikov savetnik – taj je srećan čovek i neću da ga plašim.

Vratila bih se na onu  minutažu s početka.

Ako je 27 minuta govorio mladić  - savetnik (a živ čovek ne može da zapamti šta je to dete pričalo ravnim tonom, pa čak i drsko prema onima koje bi trebalo da štiti – jer mi štitimo Srbe s Kosova, ili ne?), i ako su ukupno 14 minuta govorili naši štićenici – a govorili su ono što je istinito, živo, bez demagogije, bez krupnih reči i ono što bi trebalo da čujemo – šta to znači?

Ako  je mladi predsednikov savetnik tri puta važniji od ljudi koji su putovali da bi došli s tog Kosova (o Kosovu je reč, ako sam dobro razumela temu emisije), onda „Stav Srbije“ nije ni do kolena emisiji „Slobodno Srpski“. Po hrabrosti. Iako je usred Beograda a ne u getu – kako je autor nazvao Čaglavicu, i nije mnogo pogrešio.

Ipak  „Stav Srbije“  ilustrovao je  koliko je Srbiji stalo do Kosova. Jedan Srbin iz Srbije vredi za troje Srba s Kosova. Iako ne priča ništa suvislo. Mogla bih sada da gledam emisiju i treći put. Namerno neću da se na silu trudim da prepričam šta je ta osoba govorila. I s koliko nadmenosti.

Mi sada ovde možemo da potpisujemo peticije i šetkamo se Beogradom. Ako nekome nije jasno zašto se tako malo ljudi odaziva, biću slobodna da na „slobodno srpskom“ objasnim.

Čaglavica, srpska enklava južno od Prištine, 17. mart 2004.

Nema ljudi

Zato što je priča o Srbima na Kosovu svedena na nepouzdane popise, na mnogo praznih saopštenja za javnost, na cifre je svedena. U toj priči nema slike ni tona. Nema ljudi. Nema glasova koji nam sa Kosova na srpskom jeziku pričaju šta rade, kako su, da li su bili na moru, kako se slažu s komšijama Albancima. Čega se boje. Šta vole.

Priča o Kosovu koju mi pričamo nikoga ne zanima, jer mi pričamo o Srbima s Kosova kao o stadu podeljenom u dva tora. Jedan je na Severu drugi na Jugu. Mi ne znamo za pojedince. Njihova imena, prezimena, zvanja. Mi pričamo o kolektivu. I kada potpisujemo peticije – tu su imena ljudi koji ne žive na Kosovu. To su neke naše javne ličnosti i neki naši kao intelektualci, jedni te isti, kao da smo zaboravili (ustvari nismo nikada ni znali, nije nas zanimalo) da i na tom Kosovu ne žive neki obezličeni  „Srbi s Kosova“. Nisu oni naše stado da u njihovo ime govorimo, a veliko je pitanje i kome se obraćamo dok to govorimo.

Kada vidimo kako se ponaša  jedan „ludi novinar“ koji je prvi (i jedini) pitao Kušnera za „Žutu kuću“, kad čujemo šta priča, obratimo pažnju na to kako izgleda, kako za razliku od predsednikovog savetnika gleda u oči sagovornika, kada zapamtimo da se on zove Budimir Ničić; pa kada počnemo da slušamo Žiku Rakočevića, da  gledamo na našim srpskim kanalima snimke predstava pozorišta Nenada Todorovića po Kosovu; kada vidimo dokumentarce koje prave ljudi sa TV „Mir“ i nekih drugih malih stanica, onda ćemo možda - mada sam pemismista i bojim se da se to nikada neće desiti jer ni najveće patriote nemaju vremena – onda ćemo, dakle, možda  prestati da bulaznimo o „Srbima s Kosova“ i počećemo da pričamo o ljudima.

Naše najveće patriote, međutim, nemaju  interesovanja niti živaca, ili ne vide razlog da se bave tim nebitnim pojedincem s Kosova. Zato su im protesti jalovi. A peticije, nek se ne ljute, licemerne. Na njima nema potpisa Nenada Todorovića, Budimira Ničića, Žike Rakočevića, nema potpisa profesora univerziteta u severnoj Mitrovici, nema potpisa onih koji žive „i od Boga zaboravljeni“ po nekim zabitima. Nema ljudi. Ima potpisa onih večitih, čini mi se besmrtnih, uvek zabrinutih za neku amorfnu masu i kolektiv bez lica i imena. Ima potpisa tih „viđenih ljudi“, pregalnika na nacionalim pitanjima.

„Srbi iz Beograda“

Mene, mada skoro svaki put potpišem, ta lenjost, nezainteresovanost i arogancija  plaše.

Lenjost da se kontaktiraju oni o kojima je reč. Da se zapamte njihova imena. Učini nadljudski napor i dođe se do njihovih brojeva telefona. Nezainteresovanost da se raspita ko su oni, gde su, šta misle o našim peticijama. Arogancija da ih se stavlja u tor i njihov se identitet, ljudskost, svede na srpskokosovski identitet. To ne postoji. Zato ih se i plašimo. Možda nam kažu istinu? Ili se pokaže da su bolji, vredniji i pametniji?

Heroj i čuvar Srbije na Kosovu je svaka baba koja živi u kosovskoj bestragiji. Svaki voditelj na radiju. Svaki čovek koji živi u Orahovcu i ljubazan je prema posetiocima koji ga uglavnom pitaju gluposti i slikaju se s njim ispred crkve kao da su u zoološkom vrtu. I kako potpisati bilo kakvu peticiju na kojoj nema nijednog od tih imena?

Spustiću se još niže i pokušati plastičnije da objasnim. Kada bi neko počeo da se bavi „Srbima iz Beograda“ i da nas brani, stavljajući nas sve u isti koš i odizimajući nam imena, profesije, težnje, individualnost – većina stanovnika Beograda smatrala bi to fašizmom. Ili, makar, neoprostivom uvredom.  I zašto onda tako  vređamo one za koje toliko brinemo?

Nemamo pravo.