Nemojte braniti Vojvodinu, tako vam Kosova

Sećam se, mislim da je bila 2009, srpski patriotski listovi histerično su podržavali (podržavati je eufemizam, primoravali su zajedno sa ludim predsednicima srpskih opština) Srbe na jugu Kosova da ne plaćaju struju Šiptarima. Sela su bila mesecima bez struje. A, kako me sećanje, nažalost, dobro služi, onda su njihovi došli na vlast i malo su priznali nezavisno Kosovo. Nisu, kažu, dibidus priznali – nego samo malo.

Primeri patriotizma

Takođe se sećam naslovnih strana, nađavola pisala sam za te novine pa nažalost ne mogu da zaboravim, a ne mogu sad ni da olajavam bivše poslodavce pa neću reći o kome je reč, a na naslovnim stranama slike krvavih glava demonstrnata iz, dobro pamtim, Štrpca.

Jako smo se zalagali da taj narod demonstrira (ako neće, nek se seli s Kosova – izdajnik jedan i đubre plaćeničko) protiv iredentističkog KEK (kosovske elektrodistribucije) dok ih bije kosovska policija. I noću sede uz sveću.

Posle smo digli ruke od njih, kada su pristupili kosovskim institucijama (a baš smo ih lepo štitili i mudro gurali pod pendreke te policije), i ispravno smo zaključili da taj narod nije vredan truda. Neće, prodane duše, da nam prave zabavu dok mi odavde uživamo u njihovom patriotizmu. To sa strujom je samo jedan primer, a primera patriotizma ovih koji su došli na vlast je toliko, još od devedesetih, da je za taj popis potreban tim istoričara. I računovođa.

Karikature patriotizma

Tako smo pisali, šta da radim – ne mogu da zaboravim, a malo mi je i muka što sam i sama pisala – istina ne tako biranim rečima kao današnji „pragmatik“ a jučerašnji psihopata Drecun. Nek oprosti Drecun, on je za mene fenomen i zapravo najtragikomičnija paradigma srpske borbe za Kosmet. I kartikatura pojma „patriotizam“ zbog koje bi se svako iole pristojan postideo da sebe tako nazove.  Neka se ne ljuti, ništa lično, samo ovih dana, kako  pomislim na Kosovo – a meni se prividi  Drecun, i ne znam da l' da plačem ili da se smejem. Kao da se neko, nek oproste čitaoci, zajebavao kada je birao ekipu koja se bavi Kosovom.

O Vulinu ne smem da pišem, da ne padnem u napast da vređam ljude na osnovu fizičkog izgleda, to ipak nije lepo. Zadržaću se na tome da se radi o, u nemilom času, ostvarenoj želji dečaka da bude komesar. Kratko i parodično, ali verovatno se lepo proveo igrajući se.

Buđenje političke strasti

Ali, oni su mala deca spram glavnih  kojima je pošlo za rukom da urade ono za šta nisu imli hrabrosti ni Đinđić, ni Koštunica, ni Tadić. Ne bih da zvučim rasistički, ali te ljude iz suterena, tikve bez korena, bez  ikakvog sistema vrednosti, svesti o vlastitom činjenju te, da citiram jednog kolumnistu, moralne imbecile – samo đavo, ako se i njemu nisu zgadili, može da zadrži na površini.

Gledajući Utisak nedelje, gde su gosti delovali kao da ih je neko prisilno doveo u emisiju i gde niko nije znao ni šta da kaže ni kako to da kaže, zapala mi je za oko jedna margina. Đavo je u detalju, je l?

I taj đavo se ukazao kao jedan od predloga s vlasti, i pričao je o Vojvodini i separatizmu. Taj đavo opravdava naslov teksta – dakle, molim vas padnite s vlasti ili se makar ostavite Vojvodine. Nemojte braniti Vojvodinu, tako vam Kosova.

Ustvari, ipak idite, suviše je rizično da ostanete. Gde god, može i u Raj.

Žao mi je što sam lična, ali jače je od mene: nijedna dosadašnja vlast u meni nije uspela da probudi ovako iskreno gađenje i da me ostrasti (uvek sam mislila da su politički ostrašćeni ljudi malo glupi ili bar ludi) do te granice, da mi ne bi bilo žao da neko lepo sruši Beograd samo da ih više ne gledam.