Savetovanje o političkim akcijama

Marta 26. i 27, u Srpskom književnom društvu u Beogradu, održan je Treći međunarodni simpozijum pod nazivom Politički performans, a u organizaciji Ane Milovanović koja je bila poznata po umetničkim performansima pre nego što je, prema njenim rečima, politika postala važnija od umetnosti.

Treći simpozijum Politički performans posvećen je najautentičnijim performansima našeg doba, performansima pobune i nepristajanja na svet bez neupitnih vrednosti, kaže Ana Milovanović. Politički performans je osmišljen kao izvorni  simpozijum, znači kao gozba u kojoj se može uživati u najrazličitijim performansima pobune, estetikama i politikama performansa i u prijateljskoj atmosferi razmenjivati mišljenja i osećanja o njima.

Ana Milovanović

Prvog dana, u utorak, tema je bila Na čiju vodenicu, nane...? o performansima Okupiraj pokreta u svetu, učincima, razvojnim mogućnostim i krajnjoj svrsi. Narednog dana, u sredu, tema je bila Ustajte svi šezdesetosmaški, petooktobarski, tripolski, tahirski... revolucionari na svetu! I pokajte se, o političkoj zloupotrebi građanskih performansa protesta a zatim, pod naslovom Levo, desno, nigde nema lada... o performansima nepristajanja na svet bez neupitnih vrednosti.

Među gostima bilo je performera iz Grčke, Bugarske, Poljske, Italije, Francuske, Velike Britanije; Meksika, Novog Zelanda i iz SAD.

Gde su mladi, gde je svrha?

U publici su, začudno, mahom bili stari ljudi. Negde oko 16 časova, 27. marta, u sali Srpskog književnog društva sedelo je oko pet – šest penzionera koji su sa velikim interesovanjem pratili izlaganja govornika.

Iz publike se u jednom trenutku javila gospođa koja je zamolila da je potpišemo kao Ljilja, energično je govorila o svim demonstracijama gde je učestvovala, činilo se, sa više entuzijazma nego i sami govornici.

Ljilja

Pričala je i o svojoj deci koja nisu toliko zainteresovana za bunt.

Dakle, u Srbiji penzioneri u ovom trenutku, iako jedini koji imaju koliko toliko redovna primanja – kako god mala ona bila –  jedini su zainteresovani za neku vrstu pobune. Gospođa Ljilja je ljuta na novinare, politiku i narod. Želi pobunu. Kao i njeni prijatelji u sali. Skupljala je, kaže, potpise protiv GMO. I da ne nabrajam.

Zatim se, neću pisati o govornicima po redu, pojavljuje PR Dveri. On pušta video materijale  njihovih predizbornih kampanja. Čovek sa kamerom, učesnik mnogih političkih performansa, u tom trenutku ostavlja kameru i napušta salu. Kaže, neće da prisustvuje političkoj kampanji njedne stranke.

Čovek iz Dveri priča o porodičnim vrednostima, porodičnoj šetnji kao političkom performansu i o sabornosti.

Aleksandar Pavić

Pre njega, pred ovom zanimljivom publikom, govorio je jedan od kreatora Nikad granica serije performansa, Aleksandar Pavić. On priča o pobuni protiv postavljanja granice na Jarinju i Brnjaku – sever Kosova. Na pitanje zašto se toga nisu setili pre dve, tri ili četiri godine, odgovara da tada nije bilo svesti o tome šta će se desiti, te stoga nije bilo moguće mobilisati iole veći broj ljudi.

Mila Alečković

I, na kraju, Mila Alečković – koja jedina postavlja konkretno pitanje. Parafraziraću, šta je svrha performansa ako se ne postiže cilj? Lepo je, kaže, maštovito, interesantno ali – ponavlja – gde je svrha.

Gde su buntovnici?

Zanimljiv događaj i poučan. Najjači utisak su penzioneri u publici. Da li zbog toga što su, koliko toliko, situirani pa imaju vremena da se bave buntovničkim idejama i pričama o slobodi, dok je život onih mlađih sveden na preživljavanje i svejedno im je šta poručuju politički performeri.

Pobuna nikada ne dolazi sa dna, ni sa vrha, dolazi iz redova tzv srednjeg sloja – a on se ovde sveo na penzionere. Sirotinja gleda kako da doživi sledeći mesec, bogati imaju pametnija posla i mogu igre radi tu i tamo da pomognu neku pobunicu,  a onog, glavnog sloja društva, informisanog, svesnog da do promene mora doći – pre nego što se politički performnsi  pretvore u razbijanje gradova, e tog sloja (još) u Srbiji nema.