Politički triler u režiji zadušnih baba

Svaki dan u medijima novinari, analitičari i političari bave se eventualnim atentatom na premijera. Ili vicepremijera. Praćeno podsećanjem na atentat na Zorana Đinđića. Spekuliše se da li je ugroženiji Dačić, koji hrabro pregovara o ustupanju Kosova ili Vučić, koji se hrabro suprotstavlja tajkunima i organizovanom kriminalu. Najglasniji u podizanju tenzije su oni koji su najglasnije naricali nad Đinćićevim grobom nad kojim, evo, i dan danas nariču.

Odvratno je - pored izrugivanja Vučiću i Dačiću koji, eto, ne mogu da se uporede sa moralnom gromadom Đinđićem - i licitiranje kome bi atentat (odnosno puč) mogao da odgovara, to jest koji bi od ove dvojice  mogao da bude ubijen i ko bi mogao da bude ubica.

Obred prizivanja

Poput zadušnih baba koje su se okupile i vezale crne marame, iako još niko nije mrtav, smenjuju se mislioci na srpskim TV kanalima i sve počinje da liči na neki neobičan obred prizivanja eventualnog atentata. Na toj sceni i Vučić i Dačić i još nekolicina pored njih, kao recimo Đilas –  oko vrata imaju omče, pod nogama klimave stolice i čeka se kome će prvom ta stolica biti izmaknuta. Publika gleda, iščekuje se pogubljenje.

Politički triler traje, pretendenti na mesta eventualnih meta zauzeli su nizak start i čekaju, javnost gleda u TV ekrane i zaboravlja na bedne plate, sve veće cene, siromaštvo koje će nas sve tek sačekati i kada će nam, ma kako strašno zvučalo, biti savršeno svejedno ko je živ a ko mrtav i šta je s Kosovom a šta s organizovanim kriminalom.

Ovo, naravno, ne znači da neko režira celu dramu samo da bi zamajavao gladni i musavi narod. Nažalost, režira je sa očigledno ozbiljnim namerama da destabilizuje ovu polupostojeću državu, služeći se sličnim efektima kao pred ubistvo Đinđića. Mnogo buke u medijima i banalizacija svih tih pretnji, upozorenja, navikavanje građana na mogućnost da se tako nešto desi, čak uspavljivanje jednom te istom pričom, kako  bi na kraju svi postali  potpuno ravnodušni. Iz te ravnodušnosti probudiće ih, eventualno, ostvarenje najavljenog ubistva, nakon čega će uslediti histerija. Možda.

Ovaj put, međutim, ako se nešto od onoga o čemu zloslute zadušne babe, niko neće pričati o inspiratorima iz medija, niti o tome kako je svako ko je ikada kritikovao rad objekata ovih priča zapravo saučesnik u zločinu, koji se priziva.

Vreme “stoji”

Postoji, naravno, i ta mogućnost da se baš iz kabineta glavnih lica i plasiraju  sve te zloslutne analize nečega što se nije desilo, ali polako postaje realnost jer se o tome toliko priča kao da će se upravo, samo što nije, desiti. Od Vučićeve priče o tome kako je prisluškivan, preko svih priča o Dačiću, čudnih presretanja automobila najviših zvaničnika naše pseudodržave, stiče se utisak da ova vlada nekome mnogo smeta jer je bolja i progresivnija od svih dosadašnjih, postpetooktobarskih. Iako se radi o vladi koju vode upravo predpetooktobarski negativci, za koje se sada ispostavlja da su manje zlo od onih koji su nas od njih oslobađali.

Ima nečeg u toj raspodeli što čini neuverljivim ovaj komad o pretnji atentatom na nekoga. A, opet,  istovremeno, čini i sve više mogućim. Javnost je temeljno pripremljena i građani već uveliko pričaju kako „osećaju u vazduhu nešto kao pred ubistvo Zorana Đinđića“.

Čak se ni teme nisu promenile. Pregovori o pristupanju EU, Kosovo i organizovani kriminal/korupcija. U Srbiji vreme, definitivno, stoji. Smenjuju se jedni te isti ljudi, menjaju priče, pričaju iste priče, sve to zajedno postaje nebitno jer su i ti ljudi i te priče odavno potrošeni. Apatični građani Srbije gledaju na sve te hvale na račun vlade i sve te priče o Kosovu, kriminalu, EU integracijama, i jedino se tu i tamo rasane kada neko pomene mogućnost atentata. Baš kao u nekom strašno dosadnom filmu gde gledalac jedva čeka da se desi bilo šta, makar i najgore – samo da se već jednom desi. Toliko je izmoren gledanjem filma, umrtvljen, pripremljen na to da će se desiti nešto strašno ili spektakularno. I nestrpljiv da se već jednom nešto desi. Da pukne čir i da sve to nezdravo iscuri negde. Gledalac naravno zaboravlja da, kakav god bio ishod, njega čeka sve ono od čega je pobegao u gledanje filmova koji su mu plasirani. Sve veća beda. I da, čak i ako se desi to strašno i spektakularno, kao puč ili ubistvo, ako sve ode dođavola jer je to možda jedini način da se počne ispočetka – on, gledalac, neće osetiti olakašanje. Nego samo još veću nesigurnost u državi u kojoj bi se, verovatno, svako normalan već uveliko plašio da živi.