„Provokacija“ s juga Srbije

Javnost u Srbiji danima je izložena maltretiranju pričom o nekim teroristima koji dižu sebi spomenike usred Srbije i reakcijama raznih, među kojima i ministra policije koji to neće tolerisati, te analizama šta li bi taj spomenik mogao da znači.

Javnost u Srbiji, međutim, nije upućena u to da Udruženje veterana OVPM, uredno registrovano u Bujanovcu, postoji više od deset godina. Takođe, ona nije upoznata s podatkom da to udruženje ne samo što niko nije zabranio a članove (kao teroriste) pohapsio, nego je svojevremeni predsednik tog udruženja, izvesni Nagib Aliju (jedan od onih što su švercovali oružje iz Gnjilana), mrtav hladan izjavljivao – za srpsku štampu – kako nije u redu što država (misleći na Srbiju, to je država u kojoj se nalazi Bujanovac) ne vodi računa o veteranima. Pričao je o deci ratnih invalida, o porodicama poginulih, uopšte – o jednom obespravljenju i skrajnutosti ovih boraca za oslobođenje Kosova i, razume se, prisajedinjenje juga Srbije slobodnom Kosovu.

Zašto ne pričamo o tome? Zašto ne pričamo o tome kako gradonačelnik Preševa, Ragmi Mustafa, vrlo javno sastanči u Gnjilanu a na temu svealbanskog sjedinjenja? Zašto ga, kao službenika Republike Srbije, niko makar ne otpusti ako već nema hrabrosti da ga uhapsi. Na kraju, zašto se danima bavimo jednim spomenikom koji se da srušiti za pet minuta, umesto da se bavimo pregovorima, famoznom platformom, prestrojavanjem krimi Srba iz vlade  Kosova ili, tačnije, pokušajem prebega od Tačija kod Haradinaja –  u nadi da će ih novobrendirani Haradinaj spasiti skoro izvesnih hapšenja.

Ragmi Mustafa

Recimo, meni deluje interesantno to što Milovan Drecun izjavljuje kako je OK pregovarati s čovekom koji je napisao knjigu o tome kako je počinio verovatno sve postojeće ratne zločine, jer se (eto) situacija promenila. Njegova. Situacija na Kosovu se nije promenila, osim malo na gore. Takođe, deluje mi interesantno to što je vlada Srbije napokon postala transparentna u svojoj politici koja je identična politici koju su do sada, zatajno, vodili članovi SLS (stranka Tačijevih Srba) i neki ostaci SPS-a po Kosovu. Razlika je samo u imenu. Haradinaj je novo staro lice, baš kao i naši pregovarači. I dok se pred njegovim vratima već formirao ozbiljan red Srba koji će tamo potražiti sreću za nastavak političkih (i drugih) karijera, ili bar spas od zatvora, umesto da se bavimo time – ne u smislu denunciranja ko je s kim sastančio i šta se dogovarao, nego malo ozbiljnije, na primer šta to znači za mesec, godinu, dve dana – mi pričamo o nekakvom spomeniku u Preševu i ponovo se bavimo maglom u vidu priče o nekakvom razgraničenju. Premijer kaže kako je, eto, bio u pravu kada je pričao o tome, i neko zlonameran mogao bi da stekne utisak da su  Albanci s juga Srbije pomogli vladi Srbije da ponovo, sve manje zainteresovane građane, zamajava besmislenim pričama o srpskom Severu i još besmislenijim pričama o prekidu pregovora, zbog nekog blesavog spomenika.

Neće biti srpskog Severa, nema platforme koja će to izvojevati (niko se i ne trudi, ovo je sve simulacija) i nema nikakvog razgraničenja, a o prekidu pregovora ne smemo ni da razmišljamo, sve i da nam u svakom gradu u Srbiji podignu po jedan sličan spomenik.

Premijer Srbije i ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić izjavio je u Banjaluci 26. decembra da će, ukoliko vlasti u Bujanovcu i Preševu sami ne uklone spomenik pripadnicima takozvane Oslobodilačke vojske Preševa, Bujanovca i Medveđe (OVPMB) u centru Preševu, država to učiniti silom

Ponovo se, naime, bavimo simbolikom. Ne pričamo o tome šta će ostati kada srpske institucije na Severu (i na Jugu) budu sasvim ugašene. Ne pričamo o tome kakvu će ulogu (i kakve mogućnosti) imati ambasade alijas oficiri za vezu, i da li će ta tela moći da uopšte nešto urade za Srbe s Kosova, ili će biti jalova kao Kancelarija za KiM. Ne pričamo o kadrovima koje će Srbija (cenim da će se raditi o najboljima,  što znači o onima koji ništa ne znaju niti ih interesuje a da je u vezi s Kosovom) postavljati na to malo preostalih funkcija koje preteknu kada sve bude ugašeno. I, naravno, ne pričamo o tome ko će predstavljati Srbe u kosovskom parlamentu i zašto je to dobro ili loše za taj narod.

To nije, naravno, razočaravajuće nego je očekivano. Samo je postalo još dosadnije – a ne bi smelo da nam bude dosadno to naše Kosovo iako je sve urađeno da nam se smuči – i postalo je očigledno da se ne radi o kontinuitetu kojim ova vlada nastavlja politiku prethodne, nego o kontinuitetu jedne ignorantske, lenje i lažne politike koja traje još od kraja devetnaestog veka. S jednom malom razlikom. I tada se, naime, na Kosovo išlo po kazni ili ako neko ne zna gde bi drugde. Išli su Crnogorci bezemljaši, išli begunci od zakona, išli konzuli posle robijanja. Ali naš tadašnji konzul, bivši robijaš, zvao se Branislav Nušić. Ako i nije mogao da reši kosovsko pitanje,  za šta se preporučuju samo budale i varalice, ostavio je dokument za pokoljenja. Sada su nam konzuli polusvet koji svakako neće ostaviti ništa, sem pustoši koja će ostati iza njih nakon nikad dovoljnog profitiranja na jednom haosu i to su konzuli takvih kapaciteta da će ih istorija, čak i kao negativne figure, po svoj prilici zaobići. Kompliment je nazivati ih janičarima, jer je u srpskoj istoriji bilo dovoljno svetlih primera mudrih saradnika s osvajačem, koji su iza sebe ostavljali mostove, gradove i hramove.  Neimarstvo ovih današnjih, završava se na kućama za lične potrebe i kolima.

Šta, dakle, poručuje spomenik u Preševu? Da smo budale i da nemamo državu. Kao takvi, danima se bavimo jednom budalastom instalacijom koju je neko podigao da provocira i slušamo lupetanja najviših državnih zvaničnika o nekim rokovima za uklanjanje te budalaštine, pretnjama prekidom pregovora (na šta su se svi prestravili) i lažima o razgraničenju ili makar automonomijom za Sever.

Neće biti nikakve automomije, tretman građana Republike Kosova na njenom severu i na njenom jugu biće isti, Srbija će biti nestabilna kao i Makedonija jer Albanci nemaju nameru da prestanu da podsećaju na svoje intencije i tako nestabilna nikada neće ući u Uniju. To znaju građani, zna i vlada Srbije, znala je i prethodna i – pošto smo spram stvarnosti sasvim ravodušni – to sve i dalje ne predstavlja ni najmanji problem. Kao ni višednevno, celodnevno slušanje o jednom glupavom spomeniku koji bi nestao i pre nego bi bio podignut da u ovoj državi postoji ikakva ozbiljna namera da se makar pravi da je država.