Lenjin – sahraniti ga?

Ko je bilo kada posetio Moskvu, Crveni trg i Kremlj, moralo bi da zna i za mauzolej, unutar kojeg je većim delom godine izloženo mumificirano telo Lenjina, boljševičkog vođe (preminulog 1924.). Kažemo, većim delom godine jer, dva meseca tokom svake godine Lenjin ne prima posete radoznalaca. Mauzolej se tada zatvara. Objašnjenje kaže – iz tehničko-rekonstrukcionih razloga.

Lenjinov mauzolej je jedna od turističkih atrakcija Moskve

Vreme pauze je trenutak kada se najpoznatiji neukopani leš na svetu prepušta tretmanu kozmetičara. Negde devedesetih, to je još uvek bio Jurij Denisov, moskovski profesor Instituta za istraživanje bioloških struktura. Profesorov jedini posao u to doba svodio se na staranje da već tada predavno preminuli Lenjin izgleda što svežije i dugovečnije.

Mumija je podvrgavana pregledu svojih lekara i u vreme pokazivanja, kratko, iza zatvorenih vrata u vreme pauze. Ali prilikom ovakve, dvomesečne kure kozmetike jednom godišnje, Iljičev tretman bio je daleko temeljitiji. Ispitivalo bi se čitavo telo, a po potrebi pozivani su i specijalisti.

Onda je sledila naročita kupka. Odeća bi se uklonila i telo bi se na mesec dana potapalo u konzervans. Time se sprečavalo ono na šta su povremeno upozoravali zli jezici u inostranstvu – da će mumija besmrtnog Lenjina na kraju ipak umreti sama od sebe. Da će se raspasti jer je više nemogućno čuvati je.

Dobri profesor Denisov opovrgavao je takve glasine. Govorio je da je on zadovoljan stanjem tela i govorio je da ne zapaža medicinske razloge zbog kojih ono ne bi ostalo netaknuto za još više budućih generacija. Lenjin je u vrlo dobroj formi, podvlačio je. Niti su mu se promenile dimenzije niti dužina tela.    

Lenjinovo telo u mauzoleju

Uz Denisova, čak desetoro lica je u to doba imalo radno mesto uz mrtvog Lenjina, i nije bilo neobično da ljudi s nekim poslom brane to od čega se izdržavaju.

Crveni trg, mauzolej, Lenjin, pa i preduzeće za održavanje Lenjina – imali su u vreme boljševizma, komunizma i SSSR logično mesto među rekvizitima održavanja tadašnje ideologije. Posle nestanka Sovjetskog Saveza, totem komunističke ideje počeo je, međutim, da smeta pobednicima, Rusima-neboljševicima. Pogotovo zagriženima, čija ostrašćenost nije bila manja, samo okrenuta kontra. Učestali su bili zahtevi da se mumija konačno iznese iz mermerne rupe i sahrani. Na kraju, u jednom ekonomski kriznom trenutku, koštala je budžet. Valerija Novodvorska, svojevremeno sovjetski disident a onda od onih strastveno kontra, nije štedela sarkazam predlažući da se mumija proda na svetskoj licitaciji!

Ali vlastima to sve nije bilo prosto. Najmanje Jeljcinu, čija se popularnolst srozavala. Zjuganov i komunisti dahtali su mu za vratom. Rusija u krizi bila je Rusija duboko podeljena. Komunisti su i poraženi imali ogroman broj pristalica. Jeljcin je već učinio nezamislivo, sahranom oskrnavljenih mošti cara Nikolaja i porodice, kada se u Sankt Petersburgu poklonio i priznao – ubili smo ih, počinili smo zločin!

Ali Jeljcin Lenjina nije smeo dotaknuti. Rusija je bila u vrenju i bilo bi previše.

Posle četiri prve godine u Kremlju, predsednik Vladimir Putin bio je već popularniji nego i sam car – mada Nikolaj Drugi nije bio neki omiljen imperator (važio je kao nesiguran u sebe i mlak). Ipak, ni Putin se nije ustremio na mrtvog Lenjina. Čuvao se potcenjivanja razljućene moći onih kojima taj simbol nečeg prošlog znači to što znači. Pustio je da se javnost Rusije sondira anketama, pa...

To pa oteglo se.

Upravo smo se odmakli od revolucija i turbulentnih političkih bitaka. Zemlja želi da živi normalno, da radi i bude bogata... Imati tu nekropolu usred grada besmislica je, citiran je tadašnji šef za imovinu Kremlja Kozin, nadležan i za Crveni trg.

U Moskvi ispred mauzoleja, red pripadnika i simpatizera levičarskih partija i pokreta, kao i učenika škola u kojima je sačuvana tradicija pionirskih organizacija

Dakle, potreban je referendum. Pa, ako većina Rusa kaže sahraniti ga – sahranimo ga, citiran je.

Prah, prahu, ne - nije ga bilo. Nastupilo je zatišje. Dugo čak nije bilo ni ponovljenih anketa.

A onda, sasvim iznenada, eto pre neki dan, u javnosti Rusije tek postavljenog ministra za kulturu Vladimira Medinskog – ni stolicu nije čestito zagrejao a već predlaže: sahraniti ga! Sahraniti ga, i još i preimenovati u Moskvi ulice, i umesto sovjetskih nazvati ih imenima carskih ličnosti! Mauzolej nek’ postane muzej. A u muzej, neka se u njega ulazi, ne besplatno već po dobroj ceni!

Gotovo je? Ne, nije (nije Moskva Beograd!). Nije, jer skoro 50 odsto Rusa upitanih u anketi renomiranog Levada centra ipak smatra da su boljševici odigrali pozitivnu ulogu u ruskoj istoriji (http://rušiaprofile.org/culture_living/60157.html ).

Dakle, dobri stari Jurij Denisov verovatno je u više nego zasluženoj penziji, ali objekat njegovog brižnog staranja ostaje do daljeg gde je i bio.

U podeljenom društvu ne bi smelo biti poražene strane. Neko u komšiluku mauzoleja ne gubi iz vida značaj te činjenice. A šta će ministar Medinski, to će se videti.