ZIDANJE BERLINSKOG ZIDA NA IBRU

Na primer, na Kosovu i Metohiji nije bilo posebnog interesovanja za hapšenje generala Mladića (ovde ne ubrajam učesnike rata u Bosni, ni novinare koji su tokom tih godina pratili ratove na teritoriji bivše Jugoslavije). U kafićima u Gračanici, utišan TV a na njemu slike koje je RTS prikazivao tog dana. Ljudi bace pogled pa nastave sa razgovorom. Glasna muzika.

Kažem jednom novinaru kako mi je to čudno. On mi kaže da nisam u pravu, da su ljudi zainteresovani ali da su se snebivali zbog mene. Pitam zbog čega. Kaže, ljudi su ovde oprezni, nisu te viđali ranije i ne znaju ko si. Ne znaš ti ovaj mentalitet.

Uzmimo da je to tačno. Međutim, istu sliku zatičem i na drugom mestu. Tu me poznaju. Za stolom kod televizora sedi samo jedan čovek iz Euleks-a i pomno prati izveštavanje BN televizije o reakcijama građana na vest o hapšenju generala (on, naravno, nije Srbin – Srba, kao što je verovatno poznato, u Euleks-u nema), a za to vreme tri srpska novinara sede u bašti i pričaju.

Na severu je, čula sam, stvar praćena nešto angažovanije.

Svet se promenio na Kosmetu

Sa druge strane administrativne linije vest je odjeknula mnogo glasnije i gotovo da nije bilo čoveka koji nije rekao neku reč na račun izručenja generala Hagu.

Srbi sa Kosova više ne prate zainteresovano vesti iz Srbije. I to je jedan od pokazatelja da se svet promenio u roku od godinu dana, kada sam takođe bila na ovom mestu, i kada su vesti iz Srbije komentarisane možda čak i više nego u mom beogradskom okruženju. Svet se promenio i ta promena ogleda se u gotovo svim segmenitima života onih čiji svet više nije naš svet, i obrnuto. U Srbiji se gotovo uopšte ne prate vesti sa Kosova. Verujem da neko pomno piše izveštaje i sasvim je izvesno da postoji neki srpski policajac u KPS-u koji obaveštava svoje kolege u MUP-u Srbije o tome ko je ko, ko šta radi i šta se dešava. Srbija sarađuje sa Euleks-om i svi ti podaci dobijeni razmenom negde stižu, stoje u nekim fijokama i sve se zna.

Razlika između Kosova i Srbije u tome je što mediji ne dolaze, ili ih ne traže, do podataka o dešavanjima (posebno ako je reč o delikatnijim dešavanjima) na Kosovu. Tako javnost ne zna ni ko u Drenici radi sa drogom, ni ko iz te Drenice sarađuje sa nekim iz Srbije, ni sa kim sarađuje, ni da li taj novac ima nekakav uticaj na politiku u Srbiji, da li taj novac deluje na jugu Srbije. Ni kako. Ni preko koga.

Sve je zatajno. Novinari na Kosovu, čemu verovatno doprinosi i sindrom male sredine i nemogućnost raspoznavanja bitnih podataka od nebitnih glasina (mada ne postoji nebitna glasina), oslanjaju se na „sve se zna“ filozofiju prema kojoj nema potrebe pisati o „opštepoznatom“. To  mislim da je veći problem od bojazni za ličnu bezbednost onih koji bi mogli da upute javnost u Srbiji o dešavanjima (ali stvarnim dešavanjima) na Kosovu. Ima malo i toga da se ljudi uglavnom međusobno poznaju i da gotovo niko nije raspoložen da dolazi u sukob sa eventualnim predmetom pisanja.

Taj mrak na Kosovu gde se sve zna i ništa se ne zna, donekle je odgovoran za nezainteresovanost srpskog javnog mnenja za Kosovo. Svi znaju da se tamo svašta dešava, niko ne zna šta tačno, ljudi okreću glavu u drugom pravcu i bave se stvarima koje su im koliko toliko dostupne. Hoću da kažem, sa Kosova i o Kosovu ne izveštava nas gotovo niko.

Ono što ne možemo da vidimo

Ono što možemo da čujemo su uglavnom predvidljive izjave političara, poneka anketa i eventualna reportaža o povratnicima ili izbegličkim kampovima koji, za neverovati, još uvek postoje.

Ono što ne možemo da vidimo to su, na primer, golf tereni, moteli, pumpe. Ne znamo ko i koliko plaća Srbe sa Kosova da (ne)učestvuju u kreiranju sudbine svojih sunarodnika i na koji način oni to rade.

Ne znamo za javne tendere, ne znamo ko je „glavni“ u privatizaciji srpske državne imovine i ne znamo preko koga se ta stvar odvija. Ne znamo ni da li Srbi sa Kosova ili iz Srbije mogu, i pod kojim uslovima, da učestvuju u toj privatizaciji. Znamo, ali ne pišemo – da budem preciznija.

Ne znamo da neke srpske porodice iz okoline Dečana hvale pojedine članove porodice Haradinaj i da su im, zahvaljujući toj porodici, vraćeni stanovi i kuće. Ne znamo kome su vraćeni i zašto, kao što ne znamo ni kome nisu vraćeni. I zašto. Ne znamo da nije malo kosovskih Albanaca učesnika UČK oženjeno Srpkinjama. I to znamo, ali ne pišemo.

Ne znamo ili ne pišemo, ne prepoznajući kao bitno, da mržnja nije tamo gde se najviše očekuje, nego upravo tamo gde se najglasnije priča o multietnici – koja je na Kosovu drugo ime za asmilaciju Srba.

Srbi na Kosovu, posebno južno od Ibra, nestaju u asimilaciji i jedan od primera za to je i nezainteresovanost za vest koja je potresla Srbiju – a to je hapšenje Mladića. Ne doživljavaju tu vest kao nešto što ih se tiče. Logično. Ni oni se ne tiču ostatka Srbije koji uglavnom i ne zna gde je i koliki je sever Kosova a šta se sve nalazi na njegovom jugu. Vesti iz Srbije postale su daleke i jedino je jezik, razumevanje jezika, razlog gledanosti srpskih TV stanica.

Naredne generacije neće više imati tih problema. Savladaće albanski bolje od svojih roditelja i živeće u realnosti, šta god to značilo, s obzirom na to da je Kosovo čist nadrealizam, tako da Bog sveti ne zna koja će i kakva ta „realnost“ biti. Srpske sredine na jugu Kosova su kao ostrvca koja su sve manja. Kosovski albanci zidaju sve veće kuće u srpskim selima i to je „multietnika“. U gradovima, u Prištini, Prizrenu ili Đakovici i Vučitrnu, međutim, ne postoji multietnika. Postoje Srbi u Prištini kojih je malo i koji su integrisani u nekakav sistem koji to nije, i gde i dalje glavnu reč vode kriminalci koji su zaradili ugled ratujući po brdima i čak ni Albancima iz Prištine nisu dragi.

Piše se nova istorija

Srbi su, dakle, prinuđeni da se integrišu u nešto u šta se civilizovan čovek ne može integrisati. Dakle, decivilizuje ih vreme koje ih je zateklo nepripremljene u svetu koji se promenio, do neprepoznavanja.

Deca u školama Kosovskog pomoravlja jedva završavaju osmogodišnju školu. Postoje srednjoškolci koji ne znaju sva slova. Ne postoje specijalne škole koje bi osposobile takve đake za dalji život. Oni dolaze iz okolnih sela i često nemaju prevoz do škole. Nastavnici ih propuštaju (a šta drugo da rade) i ostaje im samo da žale tu decu.

Argument koji se često čuje iz matice je taj da je Srbija slala ogromna sredstva na Kosovo i Metohiju. To je tačno. Međutim, Srbija nije slala projekte. Nije osposobljavala kadrove koji će sutra (a to sutra je već danas, možda i juče, dakle, trenutak je možda prošao) od sela u koja su proterani praviti nove gradove. Centre koji se ne nalaze samo u Mitrovici i sve manje u Gračanici (Gračanica više nije srpska opština) nego u svakoj malo većoj enklavi. Grad podrazumeva ulicu, podrazumeva kafane i kružoke, podrazumeva trg, školu, knjižaru. Ne popločani trotoar u Gračanici, ne pozorište koje se nalazi na brdu iznad Mitrovice i ne birtije na rubovima sela.

Asimilacija je (u ovom slučaju) kada se jedna civilizacija koja je proterana povuče iz gradova, a onda se u te gradove vraća oprezno, polako uvirujući u njih i ne prepoznajući ih više, i onda pokušava da se u njima ponovo snađe. U tim gradovima nema više tragova te civilizacije, prošlost je izbrisana i piše se nova istorija. Stara civilizacija pokušava da se nauči na novu, koja još uvek to nije postala, i da se prilagodi čak i po cenu brisanja svojih sećanja.

Pričam o asimilaciji Srba u novonastalo kosovsko društvo. U šta Srbi treba da se asimiluju? U poredak posleratnih kriminalaca koji su se spustili iz okolnih brda u njihov nekadašnji grad?

Ali, to se civilizacijsko čudo upravo dešava na Kosovu i Metohiji, i svet kojem stremimo na to ne reaguje. Kada se na dan hapšenja Mladića, Ketrin Ešton smeškala Tadiću, a dan kasnije Tačiju koji bi trebalo da bude na Mladićevom mestu, Srbi iz Srbije su mogli da to dožive kao ironiju. Srbi na Kosovu kao normalnu stvar. Jedan novinar kaže: "Ma hajde, koga bre briga za jednog čoveka kad ih nije briga što nam se raspala država."

To je realnost. Ne potresaju nas više iste vesti. Mi smo ravnodušni spram raspadanja Srbije, oni spram hapšenja Mladića. Najzad, istina je i da smo se podelili. Zato su u pravu i Dačić i Išinger – treba berlinski zid podići na obali Ibra, a još veći bedem od ovog postojećeg podići kod Merdara. Zabarakadirati se, praviti se da to ne postoji (ko uopšte sa sigurnošću može da tvrdi da Kosovo postoji) i gledati svoja posla. I nadati se da će jednom ponovo doći do promene sveta, i da će taj promenjeni svet poželeti da sruši berlinski zid na Ibru. I da će u tom svetu živeti poneki Srbin koji će moći da proslavi rušenje zida.