TREBALO BI DA BUDEMO ZAHVALNI ŠTO WIKILEAKS POSTOJI

Objavljivanje 92.000 dokumenata na portalu WikiLeaks o ratu u Avganistanu predstavlja trijumf onoga što ja volim da zovem "novinarstvo podataka".

Naravno, postojao je ljudski izvor jer je neko i nekako prosledio materijal urednicima portala. Međutim, ko god da je bio "zviždač", mnogo manje je važan od sadržaja samih dokumenata.

Ovaj sirovi materijal obezbedio je novinarima tri novinske kuće - New York Timesa, The Guardiana i nemačkog Der Spiegela - bogati rudnik informacija iz koga je samo trebalo iskopati one prave. Međutim, to se ne odnosi samo na njih. Avganistanski ratni dnevnik je na Mreži dostupan svima koji na njoj traže svoj sopstveni zlatni grumen informacija.

Novinari koji "kopaju" po podacima nikako nisu novi fenomen. Postoji duga i slavna tradicija reportera sa osećaj za "bombastičnu" priču koji skeniraju na stotine stranica dokumenata u potrazi za jednom ili dve "ubistvene" činjenice na osnovu kojih će dobiti pravi trag za dalje istraživanje.

Međutim, treba priznati da je u granicama novinarstva to uvek bio sport u zapećku, delom jer je zahtevao mnogo rada i bio je sve samo ne glamurozan. U modernim vremenima, sa sve većim pritiskom na redakcije da budu što je moguće ekonomičnije, urednici nevoljno pristaju da svojim novinarima dozvole da provode sate i sate neophodne da bi se "pročešljale" beskrajne hrpe dokumenata.

Nekadašnji uspesi "novinarstva podataka" se često zaboravljaju. Jedan od najistaknutijih primera je čuvena istraga lista Sunday Times o korišćenju talidomida, sedativa koji je proizvodila nemačka farmaceutska kompanija a koji je povučen sa tržišta 1961. godine jer je izazivao ozbiljne urođene anomalije kod beba.

Tokom istrage, vlasnici lista su otkupili nekoliko hiljada internih dokumenata kompanije, koje je trebalo prevesti na engleski. Prema rečima jednog od novinara, Filipa Najtlija, trebala im je još "skoro jedna cela godina napornog, vremenski zahtevnog rada" da bi iz dokumenata izvukli važne činjenice.

Čak i 1968. godine, kada je redakcija bila dobro popunjena i kada su vlasnici bez razmišljanja dodelili sredstva timu istraživačkih novinara, postojale su, prema Najtlijevim rečima, "sumnje u vrednost tako skupih, dugotrajnih projekata".

Uprkos uspešnom novinarskom ishodu tog posla, koji je kao rezultat imao isplatu naknade za štetu žrtvama talidomida, te su sumnje u trošenje novca i vremena na "novinarstvo podataka" postale još veće u većini britanskih novinskih kuća, posebno od trenutka kada su izdavači počeli da smanjuju budžete.

Svakako treba istaći da je početkom sedamdesetih godina 20. veka postignut najveći uspeh istraživačkog novinarstva svih vremena - slučaj Votergejt i istraga koju su vodili Bob Vudvord i Karl Bernštajn. Njihovo izveštavanje je u velikoj meri zavisilo od tajnog izvora, Dubokog grla, i od tada su novinari robovi svoji Dubokih grla. To je postao stvaran glamur.

Poverljivi izvori su postali i smatraju se krvotokom modernog novinarstva, kao što već godinama često govorim svojim studentima. Međutim, sada priznajem da sam prevideo ključnu činjeicu i potcenio važan i često ključan rad na otkrivanju, iščitavanju i analiziranju sirovih podataka.

Ako je novinarstvo, kao što ponekad tvrdimo, prvi, grubi nacrt istorije, onda bi trebalo da se više ponašamo kao istoričari koji tragaju za primarnim izvorima da bi bolje predstavili događaje iz prošlosti.

Istinski značajna osobina WikiLeaks materijala je činjenica da je reč o ažurnim podacima, što novinarima i javnosti omogućava da steknu jasniju sliku o tome šta se događalo u Avganistanu. U tom pogledu, dokumenti koje sada svi možemo da pročitamo pružaju nam neprocenjiv uvid.

Međutim, postavljanje materijala na Internet nije samo po sebi čin novinarstva. To je tek početak novinarskog procesa, koji zahteva analizu, kontekst i u ovom posebnom slučaju jedan vid neophodne cenzure da bi se zaštitili pojedinici koji se mogu prepoznati u dokumentima.

Znam da profesionalni novinari nisu jedini koji to mogu da urade, ali većina među njima ima neophodne veštine i znanja da bi taj posao uradili valjano. To je sasvim jasno na osnovu pročtanih otkrića u The Guardianu i New York Timesu.

Možda ne postoji takozvana "puška koja se dimi". Nijedan predsednik neće morati da napusti svoj položaj, kao što je to bilo u slučaju Votergejt. Međutim, ono što se pomalja iz dokumenata je potvrda sumnji koje su već dugo pojavljuju u medijima u Britaniji i SAD da je situacija u Avganistanu očajna i da se samo pogoršala od 2004. godine. To je pravi šamar redovnim zvaničnim procenama i ocenama koje daju zvaničnici.

Materijal ima još više autoriteta jer je nastao na osnovu izveštaja vojnih trupa o tome šta su one lično doživele i iskusile. Nema nikakvog "spinovanja" javnosti. Izveštaji možda nisu objektivni - kao što ništa na ovom svetu nije - ali nisu napisani da bi se njima uticalo na donošenje političkih odluka.

Može se sasvim opravdano tvrditi da ni urednici portala WikiLeaks postavljanjem tako osetljivog materijala na javni domen nisu bili u potpunosti objektivni. Međutim, podržavam poziv glavnog urednika Džulijana Asanža da novinske organizacije javnosti pruže što je moguće više sirovih podataka.

On veruje da će aktivnost novinara učiniti transparentnijim. U nedavno objavljenom intervjuu on tvrdi da bi "novinarstvo trebalo više da nalikuje nauci" i dodaje: "Koliko god je to moguće, činjenice bi trebalo proveravati. Ukoliko novinari žele dugoročni kredibilitet za svoju profesiju, morali bi da idu u tom pravcu. Oni moraju imati više poštovanja prema čitaocima".

Novinarstvo koje se zasniva na izvorima informacija je po svojoj prirodi skriveno od očiju javnosti. "Novinarstvo podataka" je otvorenije, posebno ako je materijal objavljen na Internetu jer se time omogućava da autentičnost konkurentskih analiza proceni javnost.

Mi, novinari, bi trebalo da budemo oduševljeni činjenicom da WikiLeaks postoji jer je naš centralni zadatak uvek bio razotkrivanje, predstavljanje materijala od javnog značaja za koji drugi smatraju da treba da ostane tajna.

Ovaj portal zaslužuje našu pohvalu i mi ga moramo odbraniti od reakcionarnih snaga koje žele da izbegnu otvorenost i javnu izloženost.

* Roj Grinslejd je profesor novinarstva na londonskom City University. Takođe svakodnevno vodi mrežni dnevnik za list The Guradian i piše nedeljnu kolumnu u listu London Evening Standard. Medijski je komentator već 18 godina. Pre toga je bio urednik britanskog lista Daily Mirror, odgovorni urednik lista Sunday Times i pomoćnik urednika lista The Sun.

Objavljeno: 30. juli 2010.

Preveo: Milan Djukić