RAT U GRUZIJI PROBUDIO RUSKI PATRIOTIZAM

Nikada nisam pomislio da će doći dan kada će obični Rusi, bez podstrekivanja, svojevoljno i strastveno braniti akcije Kremlja u razgovoru sa prijateljem iz inostranstva.

Međutim, na baštenskoj zabavi u moskovskom predgrađu jedne noći na vrhuncu ruskog "blickriga" s Gruzijom, okružilo me je nekoliko starih prijatelja koji su se utrkivali u objašnjavanju zašto Moskva nije imala drugog izbora već da svoju 58. armiju pošalje u Gruziju, da to ni u kom slučaju ne predstavlja "agresiju" i da je Rusija delovala zbog zabrinutosti za civilno stanovništvo.

"Zašto vi sa Zapada uvek Rusiju predstavljate crnom bojom, čak i kada samo pokušavamo da spasemo naše građane od genocida?" upitao me je Saša, profesor političkih nauka. "Godinama smo bili izloženi 'puzajućoj' agresiji NATO pakta, ali slava Bogu naši lideri su konačno preduzeli akcije da je zaustave", rekao je Andrej, direktor u jednoj velikoj multinacionalnoj kompaniji sa Zapada. Bio sam zapanjen. Lično verujem da je Rusija imala polovično opravdanje za svoju akciju i o tome sam mnogo pisao. Međutim, nikada ranije nisam čuo niti sam očekivao da ću čuti da bilo ko od prijatelja - vrlo širokog spektra intelektualaca, poslovnih ljudi, nekoliko diplomata - zvuči kao reporter na državnoj ruskoj televiziji. Danas to skoro svi rade. To su ljudi koji bi ranije, kao i većina obrazovanih Rusa, automatski pretpostavili da zvaničnik iz Kremlja laže ukoliko mu se usne pomeraju. Stvari su se definitivno promenile.

Moji prijatelji su uglavnom članovi nekadašnje sovjetske obrazovane elite, ne prosečni Rusi. Međutim, ankete pokazuju da se njihovo mišljenje podudara sa stavovima većine Rusa. Dok je sredinom avgusta rat besneo u Gruziji, istraživanje objavljeno u listu Izvestia pokazalo je da 78 procenata Rusa odobrava prvi vojni prelazak granica od invazije Sovjetskog saveza na Avganistan 1979. godine. Dva rata u poslednjih petnaest godina protiv separatista u Čečeniji, koje je Rusija vodila na svojoj suverenoj teritoriji, nikada nisu dobila većinsku podršku. U jednoj drugoj anketi, čiji su rezultati objavljeni nakon završetka nedavnog sukoba, 40 procenata Rusa je izjavilo da odluka predsednika Dmitrija Medvedeva "blisko odslikava njihovo gledanje na problem", dok je još 34 procenta reklo da je očekivalo i oštriju akciju protiv Gruzije.

Nacionalna psiha Rusije se okrenula naglavačke, i to ne samo zbog dobro poznatog "okrepljenja" koje može da pruži kratak, pobednički rat. Ta se promena dešavala godinama, još od kako je Vladimir Putin došao na vlast i počeo s obnavljanjem centralne moći i reda u zemlji razorenoj deceniju dugom ekonomskom implozijom i socijalnim kolapsom. Devetogodišnji ekonomski bum, "pogonjen" izvozom nafte i gasa, tiho je transformisao kompletan društveni pejzaž.

Saša, koji je bio proamerički raspoložen isto koliko je danas ruski patriota, proveo je devedesete godine prošlog veka u dvosobnom stanu i preživljavao od plate manje od sto dolara. Tih dana akademski građanin nije bio samo siromašak već i niko i ništa na društvenoj lestvici. Biti biznismen je bio ključ uspeha tih godina u Rusiji i sećam se kako je Saša ljutito posmatrao neobrazovanog momka koji je na pijaci prodavao povrće i zarađivao više nego on. Međutim, od kako je Putin stigao u Kremlj, plate i status akademaca su se dramatično popravili. Saša sada zarađuje skoro hiljadu dolara mesečno, što nije loša plata za Moskvu, i naplaćuje velike "konsultanstke" naknade radeći za veliku, prokremaljsku političku partiju. Svoju nekada naherenu drvenu daču u selu izvan Moskve pretvara u dvospratnu modernu kuću od cigala. Više nije ponižavajuće biti Rus.

Slučaj mog prijatelja Andreja je još dramatičniji. Bivši diplomata je najveći deo devedesetih godina prošlog veka proveo upuštajući se u brojne neuspešne poslovne poduhvate. Svaki razgovor s njim tih dana je obično podrazumevao litaniju pritužbi na korumpirane zvaničnike, bezobzirne gangstere i nekompetentnost Kremlja kojim je upravljala oligarhija. Međutim, pošto je pre pet godina dobio dobar posao u ruskoj podružnici velike globalne korporacije, Andrej je kupio luksuzan stan u Moskvi, poslao ćerku na školovanje u Englesku i često poslovno i na odmor putuje u Evropu.

Ono što sve više ljuti Sašu i Andreja jeste činjenica da se njihov ponovo probuđen ponos ne preslikava na Zapad, gde Rusiju - kako mnogi misle - poštuju i cene manje nego ikad. Iako pre samo jedne decenije nijedan od njih nije mnogo razmišljao o širenju NATO pakta u uticajnu sferu bivšeg Sovjetskog saveza niti čak na vojnu intervenciju za uspostavljanje reda u bivšoj Jugoslaviji, obojica sada veoma lično doživljavaju svaku spoljnu politiku imalo usmerenu protiv Rusije. Andrej mi je nedavno održao predavanje kako će presedan postavljen priznavanjem jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova dovesti do lančane reakcije u bivšem Sovjetskom savezu i do jednostranog priznavanja od strane Moskve odbeglih državica kao što su Abhazija i Južna Osetija u Gruziji, pa čak i do Krima u Ukrajini koji uglavnom naseljavaju Rusi.

Saša se podsmeva pretpostavkama da bi Rusija mogla da bude isključena iz grupe G8 ili drugim pretnjama za izolovanje Rusije. "Koga je više briga šta Amerikanci misle", kaže on. "Izvršili su invaziju na Irak i totalno uništili tu zemlju, a sada nas kritikuju zbog veoma ograničene humanitarne intevrencije u Gruziji. Kome je potrebno odobrenje licemera?" To je nov stav i ponašanje. Sećam se kako je Saša, kada je Rusija pre deset godina primljena u G8, bio ispunjen nadom da je njegova zemlja na putu da postane "normalno" mesto.

Mihail Gorbačov, poslednji sovjetski lider i čovek koji je započeo istorijsko otvaranje zemlje ka Zapadu, izrazio je sličan stav u nedavno objavljenom članku u listu New York Times. "Već izvesno vreme Rusi se pitaju: Da li se naše mišljenje uopšte uvažava u tim (zapadnim) institucijama, da li su nam one zaista potrebne", napisao je Gorbačov. "Samo da bismo sedeli za lepo postavljenim stolom i slušali njihove pridike. Rusiji su dugo mnogi govorili da jednostavno prihvati činjenice. Evo vam nezavisnosti Kosova. Evo raskida Sporazuma o balističkim raketama i američke odluke da raketne odbrambene štitove postavi u susednim zemljama. Evo beskonačnog širenja NATO pakta. Svi ti potezi su napravljeni u pozadini 'slatkih' razgovora o partnerstvu. Zašto bi iko nastavio da učestvuje u takvoj šaradi?"

I tu novoprobuđeni ponos Rusa postaje zabrinjavajući, čak opasan. Kada bi sva pravila globalnog reda, kao što je poštovanje teritorijalnog integriteta neke države, "izletela kroz prozor" mogli bismo očekivati mnogo problema u bivšem Sovjetskom savezu. Moji prijatelji možda imaju pravo kada tvrde da Zapad u celini, a posebno SAD, nose veliki deo krivice za urušavanje tih pravila u Iraku i na Kosovu, ali mi to nije dovoljan razlog da podržim rastakanje Gruzije.

Aleksandar Dugin

Nedavno sam dugo razgovarao s Aleksandrom Duginom, vođom Međunarodnog evroazijskog pokreta, ruske ekstremne nacionalističke grupe. Dugin, koji se često pojavljuje kao komentator na ruskoj državnoj televiziji, bez okolišanja podržava ponovnu podelu teritorija u bivšem SSSR da bi se obnovile ruske teritorije kao što su Krim u Ukrajini i Transdnjestrovlje u Moldaviji. "Rusija je postala mnogo jača i sada je u poziciji da preispita status quo u postsovjetskom prostoru", kaže Dugin. "Rusija shvata da ne možemo dozvoliti Ukrajini da kao jedinstvena država uđe u NATO. Bićemo svedoci talasa separatizma na Krimu i u istočnoj Ukrajini. Rusija više nije slaba i nije prepuštena milosti Zapada, već na putu svog ponovnog uzdizanja u imperijalnu silu".

To je formula za veliki međunarodni haos. A ono što me stvarno plaši jeste što sve više mojih prijatelja počinje da zvuči baš kao Dugin.