NAŠI LJUDI NAM SMETAJU

Priča, fama o platama Srba na Kosovu traje, otprilike, od kada su Albanci proglasili nezavisnost. Na tom i takvom, za neke nezavisnom a za neke otetom, Kosovu - plate ljudi koji su zaposleni u srpskim institucijama bile su duplo ili po tri puta veće od plata njihovih kolega u centralnoj Srbiji. Taj podatak, gotovo svakodnevno i tendenciozno, plasiran u srpskim medijima čini siromašne građane kivnim na te „lopove s Kosova“ koji su „ionako rasprodali zemlju“, pokupovali stanove u Beogradu itd, itd.

I sad, srazmerno tome koliko zvanična Srbija više priznaje državnost i suverenitet otcepljenog Kosova, toliko je priča o platama ljudi koji rade u srpskim institucijama na tom prostoru glasnija, zlonamernija i sa jasnom porukom. Poruka, na kraju, može da se svede na jednu rečenicu: „Nisu nam potrebne srpske institucije na tom Kosovu“. Ta rečenica je razlog kampanje, njen cilj i osnovni pravac srpske zvanične politike prema Kosovu i to nije tajna. Više niko ne krije da je Kosovo za Srbiju izgubljeno i ljudi koji to glasno izgovaraju dobijaju veliki prostor i nailaze na najveće odobravanje u medijima.

Nejednaki državljani Srbije

Neka je i izgubljeno, mada ne verujem da postoji „kraj“, postoji propast ali kraja nema (bar tako kaže matematika), ali sve i da je tako, da kraj postoji i da „kraj srpskog Kosova“ upravo prikazuje svoj poslednji čin – možemo da pokušamo da razumemo o čemu se radi u toj priči o ljudima zaposlenim u srpskim institucijama na Kosovu.

To, na početku, nije priča o platama ljudi koji rade u školstvu ili u zdravstvu ili u nekoj (sve manje jasnoj) srpskoj administraciji. To je priča o nepotrebnosti ovih institucija.

Kada je MUP Srbije 2009. izmestio svoja koordinaciona tela sa prostora Kosova i Metohije, kada je time primorao Srbe da po lična dokumenta putuju u Beograd; kada je, potom, Srbe sa Kosova izbacio iz viznog režima koji važi za ostale građane Srbije – Srbi sa Kosova masovno su počeli da vade kosovska dokumenta pored srpskih, jer je tada bilo jasno da oni nisu državljani Republike Srbije sa jednakim pravima kao njeni ostali građani.

Zatim smo gledali nejasne priloge, s vremena na vreme, o svađama u „paralelnim“ srpskim opštinama. I nije nam bio razumljiv taj paralelni kosovski svet, taj paralelni život u nekim paralelnim strukturama – gde imate dve srpske opštinske vlasti (jedna koja račun polaže Republici Srbiji a druga Republici Kosova); i vi vidite neke lude Srbe koji se biju i svađaju u nekim selima i koji su podeljeni na „kosovske“ i „srpske“ Srbe. I kažete: „Ma ovo Bog sveti ne može da pohvata, nek se nose sa svojim paralelnim svetovima...“, jer ta priča prevazilazi sposobnost poimanja običnog smrtnika.

Ta stvar sa „paralelnim“ opštinama završila se tako što su Srbi iz „srpske“ opštine Gnjilane počeli da sarađuju sa Srbima iz „kosovske“ opštine Gnjilane (na primer) i ko zna o čemu pričam, shvata da ti ljudi ručaju u istim kafanama, dogovaraju poslove i pokušavaju da prežive uzimajući pare i od jednih (Srbije) i od drugih (albanskog Kosova) i od trećih (međunarodne zajednice). A da se od sukoba (makar sukob bio samo za medije) uveliko odustalo.

Ostvarenje plana za simbole državnosti Kosova

Dve tačke plana kancelarije („upravljačka grupa“) koju je vodio Piter Fejt ispunjene su: izbacivanjem građana Kosova iz viznog režima ostatka Srbije, izmeštanjem koordinacionih tela MUP-a Srbije sa ovog prostora; i, drugo, implementiranjem kosovskih opština po Ahtisarijevom planu za decentralizaciju gde će u opštinama sa srpskim većinskim stanovništvom predstavnici vlasti (a izabrani u prištinskoj vladi) biti Srbi.

Sporazumom o „slobodi kretanja“, koji je postignut u pregovorima Borka Stefanovića, ostvarena je i treća stavka. Kosovo kao republika ima sve simbole državnosti, od granice do registarskih tablica – a ovim sporazumom o slobodi kretanja (koji je verovatno najgore postignuće Beograda i Prištine) dovelo se do toga da samo imućniji građani sa Kosova (i jedne i druge i ostalih nacionalnosti) mogu sebi da priušte ulazak/izlazak sa teritorije KiM. Taj sporazum, ujedno, onemogućio je svaki pokušaj da se sprovede bilo kakav iole organizovan povratak Srba na Kosovo. Od Kosova napravljen je, doslovno, geto iz kojeg mogu da izađu samo povlašćeni.

Bez prava glasa, školovanja i lečenja

I sada dolazimo do najvažnije stavke – u kojoj Beograd svesrdno učestvuje - a koja se odnosi na konačno ukidanje svih srpskih institucija na teritoriji KiM, kao i na ukidanje prava glasa građana južne srpske pokrajine na predstojećim (i svim budućim) izborima koje će raspisati Republika Srbija.

Ukidanje srpskih institucija, koje se često i pogrešno dovodi u vezu sa Skupštinom zajednica opština KiM, te Srpskim nacionalnim većem (SNV) za KiM, SNV za sever, SNV Kosovske Mitrovice itd – zapravo je maskirano proterivanje apsolutno svih srpskih institucija na toj teritoriji.

Ukidanje institucija školstva i zdravstva će, više nego nemogućnost izlaska na izbore Republike Srbije, rezultirati sve većim iseljavanjima sa Kosova i na tom će mestu ostati samo najstariji (i najnemoćniji) Srbi, kao i oni koji su već prihvatili integraciju u kosovsko društvo.

Ukidanjem zdravstva koje je vezano za Ministarstvo zdravlja RS neće samo ostati bez posla veliki broj Srba iz dve najveće srpske sredine (Kosovska Mitrovica i Gračanica), i nešto manji broj po seoskim domovima zdravlja i ambulantama. Narod koji živi u tim sredinama ostaće bez socijalnog i zdravstvenog osiguranja, plaćaće skupa putovanja u Niš ili Beograd i još skuplja lečenja - jer su izbačeni iz socijalnog osiguranja RS. Mlađi i sposobniji će biti prinuđeni da u ličnim dokumentima promene mesto prebivališta (negde u užoj Srbiji) a stari i nemoćni će ostati prepušteni sami sebi, već ionako odsečeni od sveta, bez telefona i često u selima do kojih ne vode dobri putevi, bez prevoznog sredstva i kao da žive u nedođijama nekih davno prošlih vekova.

Ukidanjem školstva koje je u sklopu srpskog obrazovnog sistema, mladi Srbi sa Kosova učiće istoriju prema kojoj je sve staro na Kosovu baština vizantijske i mletačke kulture, kako su Srbi osvojili i kolonizovali albansko Kosovo i kako je jedan od velikih oslobodilaca, posle Đurađa Kastriote (Skenderbega), Adem Jašari. Niko im neće reći da je i taj Jašari poreklom Srbin iz Brnjaka i da se njegov predak prezivao Kokerić. Takođe, niko im neće reći da su mnoga kosovska – albanska prezimena koja se završavaju sa „ći“ nekada imala srpsko „ić“. Niko im neće pomenuti Milutina i Dušana i neće imati od koga da čuju ko je podigao Pećku patrijaršiju kao što danas u Vučitrnu ne živi niko ko zna (ili želi da zna) čiji je to grad bio.

Onemogućavanje srpskog opstanka

Dakle, ukidanje srpskih institucija nije samo ukidanje srpskih političkih subjekata - mada je stvar duboko, još i dublje politička od jednog izlaska na izbore. Ukidanje tih institucija je ukidanje srpskog bića i konačno onemogućenje srpskog opstanka na teritoriji KiM. Priča o ukinutom zdravstvu je priča o onemogućavanju fizičkog preživljenja Srba na albanizovanom Kosovu. O „kosovskom zdravstvu“ koje je trenutno u razvoju dovoljno govori podatak da se Albanci iz Prištine leče u Beogradu – ukoliko imaju novca, a ukoliko nemaju, onda u Gračanici, a da se Albanci koji žive bliže Severu leče u severnoj Mitrovici. U Kliničkom centru severne Mitrovice lečili su se Albanci čak i tokom rata 1998. i 1999. Doktori iz severne Mitrovice neretko idu na jug da privatno leče albanske pacijente.

Priča o ukinutom školstvu je priča o proterivanju mlađeg srpskog stanovništva, to je priča o pokušaju asimilacije u jedan nemogući sistem vrednosti, učenjem po jednom nemogućem i antiistorijskom programu koji je na brzinu sklepan – baš kao i ta „republika“ gde je bespravno sve – od telefonije preko elektrodistribucije. Dakle, apsolutno sve. I kao što srpski starci po selima ne mogu da zovu albanske lekare (jer se i albanski lekari leče u srpskim zdravstvenim centrima, ako ne idu na Zapad) tako srpska deca ne mogu da uče istoriju koja slavi Adema Jašarija i Hašima Tačija kao oslobodioce od srpske hegemonije. Srpska i albanska istorija po novom kosovskom programu počinje od Miloševića. Pre Miloševića bili su Turci (od kojih su nas Albanci oslobodili) i bili su Vizantinci i Mleci. Pre Vizantije i Mletaka bili su Iliri.

Albanski školski program za Kosovo je, hoću da kažem, ne samo antisrpski, nego je anticivilizacijski, i onda priča o visokim platama srpskih profesora, koju u srpskim medijima plasiraju srpski političari, jednostavno gubi svaki smisao. Svrha mu je što brže ispunjavanje zadatih stavki. Sve te stakve vode samo ka jednom, da Kosovo kao republika ima svoj suverenitet, svoj integritet i svoj nacionalni i istorijski identitet – sve one reči kojima se ti isti srpski političari u svojim medijima smeju, ukoliko ih neko pomene u kontekstu integriteta i suvereniteta Republike Srbije. Sa Kosmetom kao njenim neotuđivim delom.

Sve zamislive i nezamislive prevare

Pojašnjenja radi, srpski profesor na nekoj od srpskih akademija u Kosovskoj Mitrovici ima platu (kada se uzme u obzir i to da je „dupla“ i sve ostalo) od oko 60.000 dinara. Njegov kolega u Beogradu ima preko 100.000, i ne samo to, nego ima mogućnost profesionalnog napretka, ima studijska putovanja, ima taj luksuz da ne prelazi preko granice ili se dovija smrznut na nekim barikadama da bi došao/ostao na poslu, ima luksuz da mu ne nestaje struja svaki čas, da ne juri u stan ili u hotel da stigne do 19 časova kako mu ne bi nestala voda da bi se, eventualno istuširao i tako dalje, i tako dalje...

Kosovo jeste raj za profitere raznih profila i tipova, na Kosovu su moguće sve zamislive i nezamislive malverzacije i prevare, kriminal koji je poprimio razmere Borhesove „Opšte istorije beščašća“ golim okom se da videti a ono što se ne vidi, čovek ne želi ni da zamišlja. Sve je mutno i interese vođa (i srpskih i albanskih) vrlo često nije lako ni pretpostaviti jer se na tom mestu zaista ne zna ni ko s kim radi, ni šta radi, ni za koje sve grupe jedan čovek može da radi – i da se sve zna, i ništa da se ne zna u isto vreme.

Ono što već bode oči svojom nelogičnošću jeste jedna (bar bi trebalo da bude) očigledna, notorna, činjenica. Plate su proverljive. Te famozne plate ljudi koji se (šta god mi mislili) ipak žrtvuju, ostavljajući neke godine i neke karijere na tom Kosovu – proverljive su, i nemoguće je ukrasti platu koju primaš kao običan radnik. Moguće je primati platu na dva ili tri mesta, ali nejasno je licemerje kojim javnost osuđuje zaposlenog na Kosovu za tih dva ili tri radna mesta – što je svuda u svetu sasvim legitimna stvar. Zbog čega bi zaposleni na Kosovu morao da ima samo jedno radno mesto?

Neću da pominjem Izrael i Jevreje, jer bi zvučalo agitatorski, a i oni su, za razliku od nas, ozbiljna nacija gde niko ne postavlja pitanje zašto onaj Jevrejin koji sedi na granici s Palestinom prima veću platu od nekog drugog sunarodnika. Srbi koji rade na Kosovu primaju manje plate od sunarodnika u Beogradu i Novom Sadu a mi smo, podložni glasnim kampanjama, spremni da te ljude osudimo što uopšte negde rade. Ili bi nam više odgovaralo da se svi spakuju (što će se i desiti) i odu u Niš, Beograd, Novi Sad ili što dalje od Srbije...

Dakle, umesto o ozbiljnom kriminalu koji s Kosova polako dolazi u Beograd i Novi Sad, kupuje Kopaonik i Zlatibor i stavlja novac u džepove naših političara – mi pričamo o zaposlenima u srpskim institucijama na toj teritoriji koju zovemo svojom.

Agitujemo da se na severu ove godine ne održe izbori koje raspisuje RS – slušamo međunarodnu zajednicu i vodimo žestoku kampanju protiv institucija sopstvene države. Verujemo da su oni naš problem i da su oni razlog našeg siromaštva i smetaju nam i kad su na Kosovu i kad dođu u Beograd. Naši ljudi nam smetaju, a ne razumemo da sve što radimo, radimo u korist njihovog konačnog iseljenja sa tog našeg Kosova.