MEDIJI SU DEO LANCA KORUPCIJE

Čini se da nikada nije bilo više istraživanja, skupova i diskusija na temu položaja medija u našem društvu, a isto tako i da sam položaj medija nije nikada bio gori. Nakon predstavljanja Izveštaja o pritiscima i kontroli medija, Saveta za borbu protiv korupcije, koji otkriva netransparentnost u vlasništvu javnih glasila i čudne puteve finansiranja medija od strane države i njenih institucija, i Transparentnost Srbija ukazala je na slične pojave okruglim stolom na temu „Uloga medija u borbi protiv korupcije“.

Ipak, prema rečima Vukašina Obradovića, predsednika Nezavisnog udruženja novinara Srbije, od medija se ne može očekivati pomoć u borbi protiv korupcije jer su i sami deo lanca lanca sistemske korupcije.

„Najpre mediji treba da se oslobode stege kojom su okovani, a to je sistemska korupcija. Oni ni nemaju mnogo izbora, ili će da učestvuju u korupciji ili će se ugasiti. Sistemska korupcija kod medija je legalizovana i to je način opstanka medija“, primetio je Obradović.

Prema njegovim podacima, u Srbiji ima 517 štampanih medija, 321 radio i 146 televizijskih stanica. On tvrdi da je RRA svesno izdala ovoliki broj dozvola za elektronske medije, znajući da nema ekonomskih mogućnosti da sve posluju, a tako je upravo stvoren idealan teren za korupciju.

Novinari su u istraživanju Stratedžik marketinga pre dve godine sami sebe ocenili kao najkorumpiraniju profesiju.

On je naveo i nekoliko podataka iz izveštaja Saveta za borbu protiv korupcije po kojima je Ministarstvo za životnu sredinu i prostorno planiranje 2009. godine na oglašavanje potrošilo pola miliona dinara, ali je sa drugih budžetskih stavki izdvojilo 130 do 150 miliona dinara za sopstvenu promociju. Najveći ugovor je napravljen sa Ringierom, o pružanju usluga istraživanja iz oblasti zaštite životne sredine vredan 47,2 miliona dinara. Ministarstvo ekonomije je platilo 30,4 miliona dinara televiziji B92, oko 14 miliona Pinku i oko 11 miliona dinara RTS-u. Ministarstvo zdravlja je uplatilo 3,2 miliona dinara Politici, 5,53 miliona dinara B92 i 2,36 miliona dinara Blicu za projekat Atlas ljudskog tela.

„Ovim nije prekršen nijedan zakon. Problem je što država ima veliki udeo u tržištu oglašavanja vrednom 160 miliona evra“, istakao je Obradović.

Transparensi internešnal je na globalnom nivou početkom godine napravio studiju Integritet medija u borbi protiv korupcije, gde su mediji u Srbiji ocenjeni kao jedan od najlošijih segmenata društva sa veoma malim antikorupcijskim potencijalom.

Zlatko Minić, predstavnik novinarskih udruženja u Odboru Agencije za borbu protiv korupcije, istakao je da su na skali od jedan do pet, mediji dobili ocenu 2,77.

Sa zakonske strane, gledajući propise i legalni okvir, „sve je bajno“. Na papiru, mediji su slobodni, cenzura je ustavom zabranjena, propisi nisu prepreka za osnivanje i rad medija. S druge strane, u praksi postoje ekonomski i politički pritisci, a pored cenzure imamo i autocenzuru. Vlasništvo štampe je netransparentno, a novinare se ne drže Kodeksa.

„Kod ocene resursa medija, sa zakonske strane sve je sjajno i ocena je četiri. Ustavom je zagarantovana sloboda i nezavisnost medija, propisi isto tako. U praksi međutim, imamo situaciju da svi mediji obrađuju uglavnom iste teme koje nameću političari i „spin doktori“. Stiče se utisak da se svi mediji uređuju na istom mestu i tu veliku ulogu imaju marketinške agencije. Mediji zbog krize smanjuju troškove i plate, vesti se preuzimaju sa agencija i koriste se jeftini, a nepouzdani izvori“, kaže Minić.

Kod ocene nezavisnosti medija slična je situacija. Zakoni i Ustav garantuju nezavisnost i s te strane smo dobili čistu peticu. Imamo Zakon o informisanju, Zakon o slobodi pristupa informacijama od javnog značaja, novinari nisu obavezni da otkriju izvore.

„U stvarnosti imamo ekonomsko političke pritiske na medije, posebno u vreme krize. Mediji zavise od oglašivača koji su povezani sa političkim partijama ili se radi o javnim preduzećima koja su opet pod političkim uticajem. Kada se radi o „pi ar“ agencijama, pojedinačni ekonomski interesi utiču na uređivačku politiku medija i to ne samo na izveštaje koji se odnose na njih, već i na druge vesti“, navodi Minić.

On ukazuje i na slab integritet medija, kao jedne od najvažnijih stvari u antikorupcijskom potencijalu.

„Kodeks novinara je usvojen pre više od dve godine, ali mali broj novinara je upoznat sa njim, a još manje njih ga primenjuje u praksi. I u kodeksu nisu regulisani sukob interesa i pokloni. Nijedan medij nema interni dokument koji se odnosi na ponašanje novinara. Imamo „pi ar“-ove ministarstva i vlade koji istovremeno rade kao novinari, portparole sportskih klubova koji rade u medijima i izveštavaju o tim klubovima, poklone u novcu kada kompanije vode novinare na putovanja.

Nemanja Nenadić iz Transparentnosti Srbija smatra da Ministarstvo kulture nije usvojilo neke veoma važne predloge u nedavno donesenu medijsku strategiju.

Tako nije definisano interesovanje građana za javne poslove, raspolaganje javnom svojinom i javnost rada vlasti. Umesto prava na informisanost građana o radu organa vlasti govori se o nedređenom pravu na obaveštenost.

„Potrebno je znati ko je vlasnik medija, ali je još važnije imati informacije o prihodima medija, jer to govori o upravljačkoj politici. Takođe je nedovoljno jasna formulacija oglašavanja u strategiji. Kod oglašavanja državnih organa nema kriterijuma koji bi određivali gde će se oglasiti. Nekada se radi o kupovini medijske podrške, a nema zakonskog osnova da se ministar ili direktor javnog preduzeća gone za zloupotrebu službenog položaja“, navodi Nenadić.

Nebojša Tasić iz Agencije za borbu protiv korupcije ukazao je na značaj podizanja svesti građana o korupciji i edukacije kojima se bavi i Agencija. On je ukazao i na važnost strategija i akcionih planova za njihovo sprovođenje.