FRANCUSKI NOVINARI “POBEGLI” NA INTERNET

Francuski veb časopis Mediapart na sebe je skrenuo pažnju kada je sredinom 2010. objavio detalje afere vezane za Lilian Betankur, bogatu naslednicu L’Oreala, koja je ilegalno dotirala kampanju sadašnjeg predsednika Nikole Sarkozija na izborima 2007. a da bi joj on kasnije “oprostio” 30 miliona evra poreza. Sarkozijev kabinet je sve demantovao a funkcioner njegove Unije za narodni pokret Ksavijer Bertran optužio je Mediapart da se koristi “fašističkim metodama”. Dok su posledice skandala počele da se odražavaju na rejting francuskog predsednika, Mediapart je dobio “vetar u leđa”. Sarkozi je optužio časopis da ima politički interes i obavlja “prljavi posao” za opozicionu Socijalističku partiju zbog izbora 2012. a urednik Fransoa Bone je još jednom istakao da je Mediapart mesto za nezavisno i nepolitičko novinarstvo.


Englesko izdanje Medijaparta

Kriza u štampanim medijima

Bone je objasnio da francuske novine već neko vreme ne rade svoj posao kako treba, jer sve dublje tonu u dugove i finansijsku krizu. Najveće kuće gube novac na dnevnom nivou a pojedine zavise od dodatnih aktivnosti, dok su druge našle utočište u velikim industrijskim kompanijama. Primera radi, najveći dnevni list Le Figaro deo je imperije biznismena Serža Dasoa, tajkuna poznatog po prijateljstvu upravo sa Nikolom Sarkozijem.


Zbog finansijske krize, Le Figaro prodat poznatom tajkunu (AFP)

Le Monde je prošle godine ponudio vlasnički udeo investitorima koji se dovode u vezu sa socijalistima. Finansijska zavisnost u francuskim medijima dovela je do “kulture opreza” i “novinarske praznine”, objasnio je Bone.


Fransoa Bone na konferenciji 2010. u Parizu o mogućnosti da Internet
spasi štampu

“Štampani mediji u Francuskoj u velikoj su krizi. Nikakvi rizici u smislu profesije i novinarskih otkrića više nisu mogući i ne dolaze u obzir”, rekao je Bone.

Pokretanje afera preko veba

Mediapart nije prvi veb časopis ovog tipa. Nešto slično je uradio i bivši zamenik urednika Liberation-a Pjer Aski, koji je 2007. pokrenuo sajt Rue89.


Od Liberation-a do elektronskog Rue89, Pjer Aski.

“Ovo je odraz slabosti tradicionalnih medija u Francuskoj. Ako pogledate po Evropi, ne postoji zemlja u kojoj su sajtovi poput naših počeli da se pojavljuju”, objasnio je osnivač Rue89, ukazujući na činjenicu da se glavne priče u drugim evropskim zemljama i dalje pokreću i objavljuju u štampanim medijima.

Ipak, iako Rue89 može da se pohvali sa više od 1,5 miliona posetilaca i očekuje da će iduće godine postati rentabilan, Mediapart je vrlo brzo pokupio “simpatije” zbog istraživačkih članaka i ozbiljnih afera u kojima se pominje sam vrh države. Profesor novinarstva na pariskom univerzitetu “Sciences Po”, Tieri Disar kaže da je Internet časopis privukao veliki broj čitalaca, ali i ozbiljnih novinara, i zbog toga što Francuska nema “jaku tradiciju istraživačkog novinarstva”.

“Mi to nemamo u krvi. Novinari su našli način da na ovim sajtovima izraze stavove, kao i svoje viđenje čestitog novinarstva”, kaže Disar.

Mediapart je, između ostalog, optužen da je “antisarkozijevski sajt”, ali Bone tvrdi da se redakcija samo trudi da se kvalitetno i nezavisno bavi svojim poslom.

“Naopaka” biznis strategija

Bivši glavni urednik lista Le Monde, Edvi Plenel osnovao ga je sa kolegama 2008. i uveo novu biznis strategiju. Naime, Mediapart je prvi počeo da naplaćuje čitaocima pristup sadržaju sajta a nije išao na to da se izdržava prodajući reklamni prostor. Zbog toga je često bio na meti kritike onih koji veruju da sav sadržaj na Internetu treba da bude dostupan i besplatan.

“Svi su nas gledali kao da smo poludeli, insistirajući na tome da su vesti na vebu besplatne. Mi smo uradili potpuno suprotno”, kaže Bone.

Tri godine kasnije, Mediapart može da se pohvali sa oko 50.000 pretplatnika a da bi bio rentabilan, treba im 75.000, što očekuju da će dostići iduće godine. Mesečna pretplata je devet evra a godišnja 90, mada list nudi brojne pogodnosti za različite katerogije čitalaca. Promet im je prošle godine bio 1,4 miliona a sajt je dobio i priznanje Grand prix medija u kategoriji informativnih elektronskih izdanja.

“Site Trail”, koji se bavi analizom poseta veb stranica i društvenih mreža, objavio je da ova francuska veb novina ima više od 35.000 simpatizera na društvenim mrežama poput Fejsbuka. Gotovo 215.000 linkova na sajtovima širom sveta upućuje nazad na Mediapart. Kada bi prodavao reklamni prostor, Mediapart bi godišnje dodatno zarađivao oko 64.000 dolara. Ukoliko bi veb časopis bio na prodaju, navodi “Site Trial”, vredeo bi oko 115.000 dolara.

Po ugledu na Vikiliks

No, Fransoa Bone je ispred sajta u martu ove godine predstavio još jedno veb izdanje u okviru Mediaparta, takozvani FrenchLeaks, po ugledu na Vikiliks. Pristup informacijama i slobodan protok vesti osnovno je pravo svakog građana, navodi Bone, te je Frenčliks posvećen “objavljivanju informacija od javnog značaja koje bi u suprotnom ostale skrivene”.

“O ovoj ideji se diskutovalo nekoliko meseci i naravno da smo bili ohrabreni da istrajemo sa projektom posle nedavne Vikiliks revolucije, koja je objavljivanje vesti i informacija vinula u novu eru. Drugi pokretački faktor bio je revolucionarni ustanak koji je zahvatio arapski narod, što je pokazalo da su otkrića vezana za prirodu diktatorskih režima motivisala društvene i demokratske pobune. Ali konačno, situacija u Francuskoj danas uverila nas je da je krajnje vreme da se uključimo u novu bitku za slobodu informisanja. Francuska je već deset godina zaglibljena u avganistanskom blatu, gde je jedini mogući ishod - neuspeh”, navodi Bone u editorijalu.

Mediapart je pre dve godine tražila informacije o 54 francuska vojnika koji su poginuli u Avganistanu i hiljade trupa koje su poslate u ovaj rat “bez prethodne javne debate”. Nikakvi detalji nisu mogli da se dobiju iz Ministarstva odbrane u Parizu.

“Ovo je samo jedan od mnogih primera u zemlji u kojoj je sfera javnih institucija pre svega državna tajna. Ponajviše se radi o tajnosti odbrane gde Vlada pod predsednikom Nikolom Sarkozijem, nastoji da održi kontrolu i proširi uticaj kako bi blokirala nekoliko vrlo osetljivih sudskih istraga, ne samo onih koji se tiču afere ‘Karači’”, objavljuje Bone.


Nikola Sarkozi, zadovoljan dok god ima kontrolu nad medijima

Afera “Karači”

Frenčliks je od tada objavio dokumenta, video i audio zapise iz pomenutog slučaja Betankur, afere “Karači” i drugih koji se tiču korupcije i malverzacija. O tome koji uticaj može da ima ovaj sadržaj govori i stav da afera “Karači” predstavlja “jedan od najvećih skandala koji preti da ugrozi i samog Sarkozija”, kako je objavio britanski Guardian. Priča o sumnjivoj prodaji podmornica i davanju mita dovodi se u vezu sa bombaškim napadom u pakistanskom Karačiju 2002. kada je ubijeno 15 ljudi, uključujući 11 francuskih inžinjera. Sudije su ocenile da je napad bio osveta zbog neisplaćenih vladinih provizija a pominjano je i da iza napada stoji Al Kaida. No, Francuska je tokom prodaje podmornica devedestih godina navodno platila milionski mito a deo novca se vratio u zemlju i upotrebljen je za predizbornu kampanju Eduara Baladira, čiji je portparol izbornog štaba i ministar finansija bio Sarkozi. Prilikom istrage, otkriven je i dopis adresiran na Sarkozija, u kojem se pominju mito i novac koji se vraćao iz Pakistana.

Frenčliks od jula objavljuje i dokumenta vezana za trgovca oružja Ziada Takiedine koji se smatra glavnim akterom u ovoj aferi. “Takiedine se nalazi u samom središtu procesa približavanja Fracuske Gadafijevoj Libiji i Siriji Bašara al-Asada, sve do arapske revolucije 2011”, navodi ovaj sajt.