FRANCUSKI LJUDOŽDERSKI KAPITALIZAM

Prema medjunarodnom istraživanju IFOP-a o kapitalizmu i tržišnoj ekonomiji, prenetom 2. februra na stranicama Balkan magazina, saznajemo da o kapitalizmu najbolje mišljenje imaju Kinezi, Brazilci, Australijanci i Amerikanci. Dok najgore mišljenje o kapitalizmu imaju Francuzi. Deluje začudjujuće, ali istraživanje odslikava trenutne preokupacije običnog čoveka.

U Kini i Brazilu, zemljama tek proklijalog kapitalizma, uzrokovanog brojnim stanovništvom, jeftinom radnom snagom i masovnim ulaganjem, narod u novom društveno-ekonomskom sistemu vidi izlazak iz bede. Na drugom vrhu se nalaze anglo-američka društva sa “pionirskim” mitom o siromašnom doseljeniku koji je sopstvenim snagama uspeo da se izdigne do najviših socijalnih klasa. Vešto propagiran kroz holivudske filmove i doterane televizijske “životne priče”, ovaj mit o individualističkom društvu i liberalnom kapitalizmu, opstaje vrlo dobro u američkom društvu, uprkos činjenici da su američki bogatiši sve bogatiji, dok je ostali svet siromašniji iz dana u dan.

Naravno, sistemsko usmerenje društva ka individualističkom ustrojstvu u kome je novac merilo uspeha, ima svoje istorijske osnove.

Bil Gejt i Varen Bafet

"U Americi slobodno možeš da govoriš o novcu i sopstvenoj zaradi, ali ne i o seksu, jer je seks smatran pokvarenim. U Francuskoj je obrnuto", po mom dolasku u Njujork, objasnio mi je Šeldon, američki kolega, antikvar koji je više godina živeo i radio u Parizu. Njegova karikaturalna i anegdotska tvrdnja pokazala se kao istinita. Često prilikom upoznavanja, dobijao sam tačne podatke o zaradi mog sagovornika i tako smo oboje dobijali sliku o društvenoj stepenici na kojoj se on nalazi i njegovom uspehu u odnosu na sistem. Kulturni nivo sagovornika nije imao primarni značaj, jer taj element nije preterano vrednovan. Njegov značaj je važan tek na najvišim društveno-ekonomskim stepenicama, što je, takodje, istorijski opravdano.

Naime, obogativši se, u većini slučajeva eksploatacijom drugih, legendarni američki milijarderi s kraja 19. i početka 20. veka, našli su se u tipičnim skorojevićevskim prilikama. Duhovna i kulturna nadgradnja bile su u raskoraku sa finansijskim uspehom. Vrlo često, da bi nadoknadili propust, oni su kupovali umetnička dela, gradili luksuzne vile i podizali javna zdanja. Ono što je zanimljivo jeste da su svoje kolekcije i vile, potom zaveštavali državi i narodu. Tako danas mogu da se posete Morganova biblioteka, Frikova kolekcija, Karnegijeva sala, Lejmanova kolekcija u Metropoliten muzeju...

Slično je i danas. Zaradivši milijarde dolara, Bil Gejts je odlučio da deo bogatstva pokloni najslabijima. Potom je pozvao biznismena Varena Bafeta, njujorškog gradonačelnika milijardera Majkla Blumberga, osnivača Fejsbuka Marka Cukerberga, reditelja i producenta Džordža Lukasa i još pedesetak milijardera, da udruže sredstva i kroz Gejtsovu fondaciju da pomognu onima kojima je napotrebnije. Ovaj gest, za donatore, velikog medijskog i poreskog značaja, našao je odjek u više zemalja, ali ne i u Francuskoj. Francuski milijarderi Arno, Pino, Lagarder, Miliez, Buig, Daso, Betankur, Bolore, Deko, Servije - bliski prijatelji predsednika Nikole Sarkozija, ni u jednom trenutku nisu ponudili donacije slične Gejtsovim. Kapital ostaje u rukama porodice i njega preuzimaju naslednici.

Istorijski gledano, Francuska je zemlja u kojoj je vekovima vladao klasni sistem sa kraljem na čelu, krupnom aristokratijom do njega i nižom aristokratijom udaljenom od dvora. Oni su u svojim rukama držali veći deo kapitala sve do industrijalizacije tokom 19. veka, kada je deo kapitala prešao u ruke krupne buržoazije. Krupna buržoazija, u većini slučajeva, oponašala je aristokratiju, te je sav kapital ostajao u rukama porodice i naslednika. Institucija mecenata i poklanjanja dobara državi i narodu, nije imala značaj koji je vidjen u Americi.

Bernar Arno, najbogatiji čovek Francuske i njegov prijatelj Nikola Sarkozi, šef države

U današnjem francuskom društvu, prilike nalikuju na one iz minulih vremena. Politički i finansijski vrh je sačinjen od malog broja ljudi koji tesno saradjuju, što dovodi do značajnih poremećaja u sistemu. Često, najbogatiji francuski biznismeni, industrijalci i vlasnici medija, na čudnovat način, dobijaju najbolje poslove u državi. Takodje, često se dešava da oni plaćaju izuzetno niske poreske stope, daleko od maksimuma fiksiranog na 50 odsto od zarade. Istovremeno, izmene zakona tokom zadnje decenije, favorizuju bogaćenje finansijske i industrijske elite, i sve veće perušanje običnog, zaposlenog sveta.

Shvativši da porez na zaradu, zbog niskih prihoda, plaća manje od polovine zaposlenih, država je promenila pristup. Širak je uveo decentralizaciju u raspodeli prikupljenog novca. Naime, ukinuo je davanja opštinama, tako da su one morale same da pronadju taj novac. Da bi obezbedili sredstva, opštine su podigli lokalne poreze koje, za razliku od poreza na primanje, plaćaju svi, ma koliko malo zaradjivali.

Potom, da bi oslobodio poslovanje, Sarkozi je ukinuo profesionalnu taksu, dažbinu koju su preduzeća plaćala na lokalnom nivou. Opštine će taj novac morati da pribave stvaranjem drugih taksi ili da ukinu, pre svega, sve programe pomoći najugroženijima, kao i sve što dotiče zdravstvo, pravosudje, kulturu i sport. Takodje, Sarkozi nije povećao takse od kojih se finansira zdravstveno osiguranje, ali je pacijentima smanjio povraćaj novca koji su oni dali za lekara i za lekove. Njegov cilj je da svi Francuzi imaju privatno zdravstveno osiguranje. Problem je što takvo osiguranje košta skupo i ljudi, sve češće, o lečnjima razmišljaju kao o trošku. Leče se samo kada imaju dovoljno novca.

Narodna kuhinja u kakve dolazi sve više Francuza

Pored sve većih preseljenja francuske industrijske proizvodnje u zemlje jeftine radne snage, pored sve veće nezaposlenosti mladih ljudi (do 25 godina) i ljudi na kraju karijere (preko 50 godina), pored sve kasnijeg odlaženja u penziju (izmedju 62. i 65. godine), plate i penzije stagniraju, te život postaje sve složeniji. Bogati (prihodi preko 3.000 evra mesečno), predstavljaju 10 odsto Francuza, a prosečan prihod, računajući i bogate, kreće se oko 1.600 evra mesečno. Bez bogatih, prosek pada blizu minimalne zarade koja je, za puno radno vreme, fiksirana na 1.100 evra. U Parizu i pariskoj regiji gde živi skoro četvrtina Francuza, kvadratni metar iznajmljenog stana plaća se 15 do 30 evra mesečno, dok je za kupovinu stana potrebno izdvojiti 5.000 do 10.000 evra po kvadratnom metru. Pojedini zaposleni, prvi put u novijoj francuskoj istoriji, ne zaradjuju dovoljno ni da bi iznajmili stan, te moraju da žive u domovima, prikolicama, automobilima ili na ulici.

Zato, sasvim je logično da se većina Francuza plaši kapitalizma, kako je ustanovio IFOP, jer noviji francuski kapitalizam, vodjen Sarkozijem i njegovim prijateljima, teži ka potpunoj koncentraciji kapitala u vrlo malom broju ruku. Raslojavanje na malobrojne bogate i mnogobrojne siromašne, već je uslovilo delimično nestajanje srednje klase koja je, inače, dominirala francuskim društveno-ekonomskim životom.

Neophodno je dodati da se samo mali broj Francuza prepoznaje u politici nepopularnog predsednika Sarkozija. Njegov skorojevićevski pristup, pomešan sa populizmom, tesna saradnja sa krupnim kapitalom i donošenje zakona isključivo u njihovu korist, kao i nedostatak bilo kakve državničke vizije, učinile su da se većina Francuza uplaši za sopstvenu budućnost. Posle dugogodišnjeg francuskog državnog kapitalizma sa ljudskim licem, ovaj novi, neoliberalni kapitalizam nalikuje ljudožderskom kapitalizmu.