FRANCUSKE NUKLEARKE – ISTINE I LAŽI

Akira Amari, japanski ministar industrije, posle jednog zemljotresa 2007. godine, rekao je da nema potrebe suviše pričati o sigurnosti nuklearnih centrala i time plašiti narod, jer “to ih može navesti da više nemaju poverenje u nuklearne centrale”. Tepco, japanski gigant elektrodistribucije i vlasnik 17 nuklearnih reaktora, u potpunosti se slagao sa Amarijevim rečima i uredno je prikrivao sve nedostatke, incidente i manjkavosti u nuklearnim elektranama. Posle nesreće u Fukušimi, japanska vlada je pokušala da umanji značaj opasnosti ali, ubrzo su priznali težinu problema. Sredinom aprila, oni su morali katastrofu u nuklearnoj centrali Fukušima da podignu na sedmi stepen, što ju je izjednačilo sa katastrofom u Černobilju. Posle nesreće u Fukušimi, Japan više nije siguran da želi da nastavi plan izgradnje 14 novih nuklearnih centrala u narednih dve decenije.

Raspored francuskih nuklearki i godina stavljanja u pogon

U trenutku japanske katastrofe, francuska vlada, na čelu sa predsednikom Nikolom Sarkozijem, ubedjivala je francuski narod da je u pitanju samo mala nezgoda, a nikako nuklearna katastrofa. Medjutim, predstavnici preduzeća Areva, francuskog nuklearnog giganta, preselelili su se odmah iz Tokija za Osaku. Istovremeno, francuska vlada je, francuskim gradjanima u Aziji, podelila 110 miliona tableta joda koje bi trebale da spreče radioaktivni jod da ošteti tiroidnu žljezdu. Problem je što te tablete imaju rok trajanja od četiri godine, pa je, prema rečima francuskih stručnjaka, dobrom delu tableta već prošao rok upotrebe. Uprkos tome, tablete su bile podeljene, a vlasti su obećale da će do kraja godine stok biti obnovljen.
Nema plana za nesreće

Posetivši Japan, neposredno posle katastrofe, Nikola Sarkozi je izjavio "da nema alternative" nuklearnim centralama, te je neophodno nastaviti tim putem ali uz dodavanje novih "bezbedonosnih normi". Istovremeno, Francuska, najveća nuklearna sila po broju reaktora, 58 reaktora u 19 centrala koji proizvode 80 odsto nacionalne električne energije, sa pravom se upitala šta je država predvidela u slučaju nuklearne katastrofe, nalik japanskoj. Na veliko čudjenje, gradjani su saznali da ništa nije predvidjeno. Tačnije, ništa osim malo magle i prašine.

Nikola Sarkozi, 2005. godine, osnovao je francuski Nacionalni savet civilne sigurnosti (CNSC) čiji su ciljevi prevencija i pripreme za sve vrste katastrofa koje bi mogle da pogode zemlju. Za šest godina rada, ovaj Savet se sastao tri puta i nikada nije objavio ikakav izveštaj o svojim aktivnostima, niti ikakve preporuke šta da se radi u slučaju katastrofe. Od 66 članova Saveta samo je nekolicini obnovljen manadt, te se može reći da je Savet pao u duboku komu. Predsednik Sarkozi, tata projekta, nema novca za odbranu francuskih gradjana od katastrofe, ali ima dovoljno novca za vojne intrvencije u Avganistanu, Libiji, Obali slonovače.

Elektrodistribucija Francuske, ekvivalent japanske kompanije Tepco

Igra zvana evakuacija

Prefektura pariske regije kaže da nikakav plan nuklearne zaštite nije predvidjen, jer u regiji nema ni jedne nuklearne centrale. Prirodno, Prefektura je “zaboravila” da je u krugu od 220 km od Pariza, smešteno 18 reaktora, skoro trećina od 58 nacionalnih nuklearki. Na 90 km južno od Pariza nalazi se reaktor u Nožan-sir-Sen, a po rečima prefekta, zaštićena zona pokriva radijus od 4,5 km oko nuklearke, što bi, u slučaju katastrofe, bilo povećano na 10 km. Dalje od toga, kaže prefekt, ne postoji nikakav plan. Iste su prilike i u Voklizu, u dolini Rone. Dve centrale (Kria, Trikasten) i tri nuklearne fabrike (Pjerlat, Kadaraš, Markul), rade punim kapacitetima, ali ni na jednom mestu ne postoji plan evakuacije u slučaju katastrofe. Civilno obezbedjenje regije kaže da nikada nije ni pomišljano na bilo kakvo evakuisanje Avinjona i susednih mesta.

Septembra 2010. godine organizovana je vežba evakuacije u fabrici uranijuma Trikasten. Kako je duvao mistral, sirene se uopšte nisu čule, a bolnica u Montelimaru nije imala ni jedan blok za pružanje pomoći ozračenima. Juna iste godine, vežba u nuklearnoj centrali Sivoa, pokazala je da se niko ne sprema za eventualnu nesreću koja može da se dogodi. Nuklearna centrala Nožan-sir-Sen nije imala nikakvih vežbi za slučaj nesreće. Vlasti se pravdaju da to i nije potrebno, jer su vatrogasci specijalizovani za ovu vrstu katastrofe zaduženi za spasavanje naroda od nuklearne katastrofe. Medjutim, ekipa od 120 vatrogasaca specijalaca žalila se hijerarhiji da nemaju nikakva sredstva predvidjena za nuklerane katstrofe, da nisu imali dovoljnu formaciju i da je samo jedan deo dobrovoljno došao u ovu jedinicu, dok su ostali dovedeni protiv njihove volje.

Inače, simulacije katastrofe i vežbe na evakuaciji i zaštiti, u francuskim nuklearkama, rade se svakih tri do četiri godine i traju tek nekoliko časova. Po završetku vežbi, niko nije zadužen da proveri da li su odstranjene i popravljene sve nepravilnosti konstatovane tokom vežbe. Prema rečima Didijea Šampiona, direktora Instituta za radiološku zaštitu i nuklearnu bezbednost (IRSN), država se ne priprema previše za nuklearne katastrofe. Andre-Klod Lakost, direktor Organizacije za nuklearnu bezbednost, kaže da "niko ne može da garantuje da nikada neće biti teške [nuklearne] nesreće u Francuskoj". Po njegovim rečima, svake godine u francuskim nuklearkama dogodi se nekoliko stotina anomalija i incidenata, o kojima javnost nije izveštavana.

Umesto sigurnosti - profit!

Francuski industrijalci vezani za nuklearnu energiju, investitori i političari, nalik japanskim kolegama, dobro znaju da se u sigurnost nuklearki ne ulaže dovoljno. Medjutim, oni se, kao i japanske kolege, nadaju da do katastrofe nikada neće doći, pa umesto ojačavanja siguronosnih sistema, gledaju da iz posla izvuku što više novca.

Elektrodistribucija Francuske (EDF) ostvarila je tokom prošle godine milijardu evra čiste dobiti, a svojim akcionarima podeliće dve milijarde evra. Ovakve dividende su moguće jer, pored deljenja profita, preduzeće se zadužilo još za milijardu da bi počastilo akcionare. Najmasniji deo kolača dobiće država, akcionar koji poseduje 85 odsto preduzeća. Investiranje novca u poboljšanje sigurnosti nuklearnih centrala uklonjeno je iz diskusije uz jednostavnu tvrdnju da su francuske centrale apsolutno sigurne. “Naše [nuklearne] centrale su u savršenom stanju” izjavio je, krajem aprila, Anri Proglio, direktor francuske Elektrodistribucije, blizak Sarkozijev saradnik, jedan od najbolje plaćenih direktora Francuske i veliki pobornik smanjivanja siguronsonih sistema na nuklearnim elektranama, radi ostvarivanja većih profita.

Prema analizi Instituta za radiološku zaštitu i nuklearnu bezbednost, s kraja 2002. godine, Elektrodistribucija Francuske je trebala da uloži 1,9 milijardi evra u poboljšavanje siguronosnih sistema. Medjutim, EDF i njen gazda, francuska država, odlučili su da u pojačanje sigurnosti ulože samo 200 miliona evra. Uštede na sigurnosti su krenule, pre svega, kroz potpuni prestanak proizvodnje rezrvnih delova i nabavka istih u zemljama jeftine radne snage i jeftinih sirovina. Rezultat je nedovoljno dobro snabdevanje i nedostatak rezervnih delova za nuklearke

Potom su se uštede nastavile kroz prestanak obrazovanja stalnog tehničkog osoblja za održavanje i remontovanje nuklearnih centrala. Njih su zamenili “nuklearni nomadi”. Pretpostavlja se da ih ima dvadesetak hiljada, a posao im je, pre svega, da popravljaju i zavaruju slavine kojih ima više hiljada u svakoj centrali. Sve više, ovi radnici su rumunskog ili poljskog porekla, uobičajeno je da putuju od jedne nuklearke do druge, često, da bi prištedeli, oni spavaju u kolima, a još češće ne vladaju dobro francuskim jezikom, niti tehničkim terminima. Sindikati naglašavaju da “nomadi” ne samo što su manje plaćeni od starije generacije tehničara koja će se uskoro naći u penziji, nego zbog večitog seljenja i nedovoljnog vladanja jezikom, ne mogu ni da prenesu sopstveno znanje.

Kako zaustaviti nuklearne profitere

Nesretni slučajevi u francuskim nuklearnim centralama dešavaju se češće nego što može da se zamisli. Do javnosti stiže samo mali broj, a o njima se uvek saznaje kasnije. Na primer, u nuklearki Nožan-sir-Sen, u blizini Pariza, 2005. godine, poplava je napravila kratak spoj i požar je zahvatio električne instalacije. U Trikastenu, 2008. godine, oštećena kristalima uranijuma, popustila je slavina jednog rezervoara, te se 75 kg uranijuma izlilo u reku Gafijer. U Kriasu, 2010. godine, jedan tehničar je greškom zatvorio slavinu koja je obezbedjivala protok vode i hladjenje goriva. Katastrofa je izbegnuta u poslednjem trenutku. U Katenomu je naprsao beton u kome se nalaze pumpe za hladjenje reaktora, u Fesenemu je lišće začepilo pumpe za hladjenje reaktora, u Gravelinu su to bile alge i meduze, a u Sen-Loranu je to bio led koga je vojska razbila eksplozivom.

Anri Proglio, direktor Eleltrodistribucije sa svojim gazdom Nikolom Sarkozijem

Dok mi strahujemo od još gorih nesreća, nalik japanskoj, Areva, francuski nuklearni gigant, pronašao je scenario katastrofe gori od Fukušime. “Kada bi smo danas, sve nuklearne centrale zamenili termoelektranama na gas, bilo bi neophodno investirati 30 milijardi evra. (...) Kada bi smo, danas, sve nuklearne centrale zaminili termoelektranama na ugalj, bilo bi neophodno investirati 70 milijardi evra”, kaže An Loveržeon, direktorka Areve, dodajući da ako bi se (ne bilo mu spomena) nuklearke zamenile aerogeneratorima (vetrenjačama), onda bi investicije premašile 300 milijardi evra.

Videvši prilike na taj način, sasvim je logično zašto se veliki broj francuskih finansijera, industrijalaca i političara protivi smanjivanju broja nuklearki. Nuklearne elektrane znače obilnu i jeftinu struju, odnosno velike profite za one koji ih eksploatišu. Zaboravljajući da nesreće mogu da koštaju još skuplje, oni uporno lažu da je sve sigurno, gledajući da ne investiraju previše u sigurnost, da bi tako smanjili troškove eksploatacije i povećali sopstvene zarade. Ovakvu logiku smo videli na delu u Japanu, ali ni to nije bilo dovoljno nuklearnim profiterima, koji mirno nastavljaju svoj smrtonosni posao. Zato je neophodno produbiti ideju politikologa Pola Ariesa i Renea Balma, gradonačelnika Ganjija, da se što pre stvori "Raselov sud za civilne nuklearne zločine", koji bi glas dao gradjanima i razumu, a osudio nuklearne profitere.