Maskirani zli tvorac ubitačne potrošnje

Deda Mraz, kako su ga krstili slovenski jezici, ime je koje više odgovara izvornoj legendi kakva (prema severnjacima) do nekog XVII veka nije imala veze sa svetim Nikolom, st Nikolaosom a tek nikakve sa onim, mnogo vekova kasnije, nazvanim „Santa Claus“. Nije imala veze ni s crveno belim dekom bele brade koji je još raspomamljen kao onaj izvorni ali danas, naizgled, bezopasan jer služi samo da rasprodaje razne nepotrepštine, odavno se odmetnuvši od svog stvoritelja, a napravivši transfer ka svetski poznatom krojaču crveno-belih kaputa Santa Klaus stajlinga, a pod imenom  Koka kola.

Nije imala, ta legenda, ama nikakve veze ni sa čim što bi moglo da nosi prefiks „sveto“ a vala ni dobro.

Zimski starac koji kuva malu decu i lov na to stvorenje

Radilo se o zlom starcu, u prilog čemu svedoči i slovenski naziv Deda Mraz, poznatom po tome što mrzi (a hoće i da ubije) decu; pojavljuje se zimi; ljudi su primorani da ga love kako ne bi lovio on njih, spustivši se – kad zaledi - u naseljene krajeve. Kada ga ulove, ljudi obučeni za takve stvari oko namamljivanja zlog starca (i njegove svite, o tome posle) u zamku, moraju da ga prvo savladaju gađajući ga nekim strelicama, zatim da ga strpaju u kavez gde ga surovo biju (surovo, pomisliće neko neupućen u slučaj ovog dede i koliko je to jedno opasno stvorenje puno pakosti i sklono kuvanju dece u kazanu); tamo mu pokazuju lutke koje liče na decu, on – takav kakav je – ne može da odoli nego bi da čalabrcne koju, ovi ga na to opet isprebijaju i, dok ga prevaspitavaju (ovo verovatno nije izgledalo lepo) on je – go golcat, ko od majke rođen. Nakon toga spreman je za eksport u druge krajeve gde odlazi i šalje svoje pomoćnike koji se zovu (svi do jednog) Crni Pit. Ili Crni Petar.

U nekoj je vezi s Crnim Petrom i Odinom, đavolja rabota

Deda Mraz ili st Claus kod germanskih naroda imao je povrh svega i loše društvo. Za njim je, naime, išao izvesni Krampus, onaj koji kažnjava bezobraznu decu dok ovaj prvopomenuti deli poklone deci koja su, razume se, dobra.

U nekim retkim spisima dovode ga u vezu i sa Odinom, vrhovnim božanstvom paganskih Nordijaca. Da li je ovaj kontroverzni deda bio jedno od Odinovih utelovljenja ili samo sluga kojeg je Odin jednog dana upristojio, to se ne zna jer je negde posle tih strašnih zima u Evropu došlo hrišćanstvo, koje nije sasvim rasteralo ove šumske, zimske i druge demone ali ih je pripitomilo i dalo im drugu ulogu. Tako grozni deda postaje, za novokalendarce, sveti Nikola a za, starokalendarce Božić Bata; nije više loš i jedina pakost koju može da napravi jeste da nevaljalom detetu ne donese poklon.

Leteći Holanđanin, ni najmanje simpatičan

Prvobitnu legendu pripisuju Holađnima mada je, prema nekim pisanjima, bila najrasprostranjenija na Baltiku, bliže slovenskom govornom područuju, pa otud imamo onog Deda Mraza s početka, kojeg su Srbi, ne zna se tačno kada, prekrstili u Božić Batu i koji je još jedan od mnogobrojnih paganizama neraskidivo vezan za hrišćanske praznike.

Dolazak u Sjedinjene Države i početak novog života, brisanje mračne biografije

Santa Klaus u Ameriku dolazi zajedno sa doseljenicima u 17. veku. Tamo doživljava najveću popularnost koja traje do danas. Prvobitno ime ovog stvora bilo je izmišljotina izvesnog Vašingtona Irvinga davne 1773. godine i stvor se zvao „St. A Claus“. Pišući istoriju Njujorka pod pseudonimom Ditrih Knikerboker, Irving je opisao ovu figuru kako jaše Crnog Petra kao irvasa docnijeg svetog Nikole.

Holandsko-američka verzija upotpunjena je neke 1823. u poemi Klarka Mura „Poseta svetog Nikole“, u noći pre Božića. Tu se pojavljuju i svima poznati detalji ponašanja deda Mraza, smeh, zvonjava, letenje u kočijama iznad snega itd.

Koka – kola, novo ruho i druženje s vladarima iz senke (smetaju neki Finci)

Reklamni tim Koka – kole 1931. shvata da deda Mraz ima potencijal da postane ikona, brendira ga kao uvek dobrog prema svoj deci sveta (čak i bezobraznicima), stilizuje ga, deda dobija sjajni crveni nos i male radnike koji tokom cele godine prave poklone za decu. Sa svojim crveno belim kaputom, bradom i smešnom kapom, Santa Klaus je uz pomoć  severnoameričke poezije i ilustracija uspeo da rasproda milione i milione poklona koji su morali da se nađu u crvenoj čarapi, kako odrasli (među kojima su mnogi, takođe, poverovali u tog darežljivog dekicu, rođenog u jednoj mračnoj legendi) ne bi u božićna jutra imali problema sa svojom decom. Ostalo je još jedno pitanje na koje je nešto ranije dat odgovor na jednoj finskoj radio stanici – gde živi Santa Klaus? Ne živi, otkriva nam 1927. godne Ankl Markus, finski dečji radio, na Severnom polu. Živi u Finskoj, na Laplandu. Seli se 1950. u Napapiri gde se nalazi i njegova pošta tako da od tada on može tokom cele godine da čita porudžbine dece širom sveta.

Šarenilo, vrli novi svet, kupujte ljudi i ne bojte se demona

I tako... od opasnog i pomalo krvožednog starca, grozne zapuštene brade, demona koji je u nekim krajevima imao i rogove, stvora kojeg su morali da vezuju i biju kako ne bi kuvao decu -  Deda Mraz, smeškajući se iz izloga, sa raznih nalepnica, zaštićen kao brend Koka kole, nastavlja da i danas, pošto je jednoboštvo uveliko zavladalo svetom a šumski demoni oterani zanavek u zaborav, nastavlja da muči decu i odrasle  - samo ovaj put ne tako što decu kuva a odrasilma se ceri u lice (mada može i tako da se kaže) nego ih naprosto primorava da kupuju i kupuju i kupuju tokom božićnih praznika, rugajući se tako i novorođenčetu Isusu čije roždestvo slavi ovaj mahniti svet, zaboravivši da su alavost, proždrljivost, gramzivost i slične manifestiacije potrošačkog ludila upravo ono što je beba – slavljenik kada je porasla okarakterisala kao greh.

Potrošačka groznica kao obaveza i povratak demona u drugom obličju

Ovaj davni demon sada ne kuva decu ali ih muči neispunjenim željama i prazničnom pohlepom; odraslima se ruga i vrlo je verovatno da bi mnogi voleli da ga zatvore u neki kavez jer ne mogu da izdrže tempo koji im nameću sve veće želje njihovih mladunaca; sve se to sad zove svetim, ima neke veze s hrišćanstvom ali onaj atavizam koji se nekad davno bojao ovog stvorenja nije poražen ni hrišćanskim učenjima, ni civilizacijskim tekovinama koje kažu „ma to su sve gluposti“, ni sve većom bedom... Ako ne strah od šumskog bića, ono makar Koka kola neće prestati da ih, svojim novogodišnjim oduševljenjem na licu belobradog dede, podseća na tu napornu i opasnu obavezu. Zaštiti svoju mladunčad od razočaranja što neće imati sve što i „sva druga deca“ (što je jednako kuvanju u loncu), opsednutosti poklonima te poistovećenju istih s voljenošću i na kraju potpunog gubitka interesovanja za takve trivijalnosti – samo dok se ima.  U sledećem koraku to je gubitak kriterijuma šta ipak ne treba raditi da bi se dobilo sve ono, bez sumnje, zasluženo i od strane jednog pokvarenog šumskog duha obećano, i da ga bude mnogo. Ukratko sve. 

You're innocent when you dream  (lepota će spasiti svet)

Ima i lepih božićnih priča. Naravno. Recimo jedna nežna, gde lopov kojeg igra Harvi Kajtel upada u stan slepe starice, slepa starica hoće da veruje da je to njen dugoočekivani sin koji nikad ne dolazi ali ga je baš taj Božić doneo, lopov pristaje na ulogu sina, oni jedu neko pečenje koliko se sećam i dok traje odjavna špica (lopov je naravno ukrao nešto, ali ne bilo šta – on je ukrao fotoparat od kojeg se kasnije nije odvajao) ide neka pesma... „Ti si nevin kad sanjaš“. Pesma je tužna, poruka blaga i kaže – eto, jedna slepa žena i jedan lopov poklonili su jedno drugom za Božić to da on bude njen sin a ona, posle ko će znati koliko godina, makar na jedno veče nekome potrebna.

Sad nek neko kaže da je to film i da se ne važi. A reklama za Koka kolu se važi, što je normalno ako se uzme u obzir šta je zastupljenije. Independent produkcija ili reklame...

I za kraj, da ne omrznemo Deda Mraza u ovim danima kada mnogi protiv uroka kupuju da ne pričam sad koje odevne predmete crvene boje, izlaze na ta i ta a ne ona i ona mesta da ih ne bije maler i ljube se s posebnim osobama (uglavnom VIP izbora, ako im je dostupno), sve verujući da će te vrle importantnosti poljubljene persone preći na njih... bajalica je mnogo i nisu sad one važne, nego sledeće.

Santa Klaus je Grk a živeo je u Turskoj

Deda Mraz, koji se tada uopšte nije tako zvao jer tamo gde je obitavao mraza nije ni bilo, živeo je u Turskoj! I (ne bojte se) bio je Grk! (Da se sad ne razočara ovaj silan pravoslavan narod koji bez daha i u panici čita nešto što sasvim sigurno nikada i nigde nije imao priliku da čuje).  I bio je dobar čovek. Bogat ali svet, pomagao je i delio poklone ljudima i deci negde u 4 veku. I zvao se, normalno, Nikolaos, Nikos, Nikola... Mediteranski tip, sklon da se nađe mornaru pri ruci, ili nekoj drugoj primorskoj skitnici, ušao je u legendu i ostao zapamćen kao zaštitnik svakakvih lutalica i dece, koja su uvek po prirodi lutalice ali su često sprečena da realizuju svoju atavističku lutalačku ćud.

Sveti Nikola 

I opet napali na Rusa!

Kako bi oblatili Ruse neko je izmislio da su njihove čuvene Babuške replika jedne prave koja je bila, kako sama reč kaže, baba i koja je namerno jednog dobrog čoveka uputila u pogrešnom pravcu dok je ovaj išao svetom i raspitivao se gde da nađe onog dobrog Grka Nikolaosa iz Turske. Posle se, navodno, toliko kajala da je svake godine deci poklanjala sve što ima ali uzalud. Ta priča je ionako nebitna za temu.  Na ledenom Severu ruski se prethodnik santa Klausa zvao Deda Mraz kao i kod nas koji smo tog tipa pozajmili govoreći isti jezik ko brat Rus a da je u našim krajevima obitavao, o tome nema nikakvih podataka.

Kada se ovog sumnjivog tipa, dobričine s Mediterana ili groznoizgledajućeg demona sa ledenog severa (eto kakva razlika u mentalitetu), dohvatio zluradi Makavejev u svom skandaloznom filmu „Koka-kola kid“, gde se ne radi ni o čemu osim što se autor bespoštedno iživljava na dve verovatno najvoljenije ikone 20 veka - na potrošačkom santa Klausu i isto tako potrošačkoj i imperijalističkoj Koka-koli.

American dream & Democracy is comming

Koka –kola kao simbol „land of the freedom“, sveta koji je sebi skromno pripisao otkriće demokratije, mlade nacije koja neopterećena proteklim vekovima može bez pardona da izmisli i točak i u ime točka sravni sa zemljom sve one nerazvijene i matore koji su prokazani kao kočničari civilizacije i kao takvi dužni da s' oduševljenjem dočekaju oslobodioce koji će im porušti dotrajale gradove, poput onog Tripolija, ali će im za uzvrat doneti Koka-kolu (zar postoji neko ko ne bi život dao za taj napitak?) i jednu ideju, pojednostavljenu do suza, zastrašujuću u svojoj infantilnosti, opasnu u istoj, a to je ona koju pripisuju mitskom biću koje će ti ispuniti sve želje ako budeš dobar. U  ime toga da su „dobri momci“ American people složili su se sa svim svojim vladama koje su (osim u slučaju Vijetnama i sada su se malo zbunili u vezi Sirije) vodile osvajačke ratove rušeći sve pred sobom. Uvereni, to je ono zastrašujuće infantilno, da su kao „dobri momci“ duži da i druge ljude oslobode nekih diktatora ili već nečega, života  ako ničeg.

Da su i Koka-kola, energetski napitak koji se pravi od biljke koju je neki tamo zaostali narod konzumirao vekovima pre Amerikanaca i taj sveti Nikola, stariji od ove mlade i sumanute civilizacije koja je svet uspela da pokori Miki Mausom, Levis farmerkama, Holivudom i mitom o slobodi  - stariji su.

Povratak korenima

Da je najcrnja noć pred zoru možemo da se nadamo jer je čak i obožavani santa Klaus postao sinonim bezumne potrošnje i uvaljivanja u kredite, dakle ropstva; a biljka od koje se pravi Koka-kola najveća pošast, da se ta pošast zove kokain i da počinje da služi da bi se preživeo onaj ubitačni tempo koji diktira potrošnja maskirana u dobroćudnog deku koji je zapravo jedna velika kasa, lažni bunar sreće u koji ljudi bacaju novčanice, ne dobijajući ništa za uzvrat. Sve se, dakle, vraća svojim korenima. Deda Mraz je zao demon a Koka-kola droga koja služi da se preživi pored ovog demona.