„Puno ljubavi uz nešto interesa i kap prkosa“

Nedavno je tok šou (talk show) „Slobodno srpski“ proglašen, i dobio nagradu, za najgledaniju emisiju na srpskom jeziku, na Kosovu. Povodom toga razgovarali smo sa njenim autorom i voditeljem, Budimirom Ničićem.

„Slobodno srpski“ je tvoja privatna produkcija?

„Slobodno srpski“ se radi u produkciji nevladine organizacije Medija centar čiji sam ja jedan od osnivača. U studijske kapacitete i sredstva za rad sam uložio dosta privatnih para (svojih i tatinih), a zahvalnost dugujem i nekolicini donatora koji su pomogli u kupovini skupocene televizijske opreme, pre svega USAID-u i Norveškoj ambasadi na Kosovu.

Kako si došao na ideju da napraviš sopstvenu produkciju i emisiju „Slobodno srpski“?

Osnovni proizvod Medija centra, od osnivanja 2007. godine do danas predstavljaju javne debate u kojima učestvuju svi relevantni predstavnici kosovske stvarnosti: Srbi, Albanci i stranci, uz obezbeđene prevode na tri jezika. Vremenom se iskristalisala potreba da te debate dobiju i medijsko uobličenje, a među drugim idejama o kojima smo raspravljali u Medija centru, pobedio je „Slobodno srpski“, kao televizijska emisija u formi dubinskog intervjua sa jednim gostom, uz dve ankete sa gledaocima iz Gračanice, Prištine, Mitrovice, Štrpca i drugih mesta na Kosovu. Već posle nekoliko nedelja pokazalo se da je Upravni odbor Medija centra dobro odlučio i da je takav “tok šou” na srpskom jeziku potreban Kosovu. Jednostavno, ljudi žele da znaju i bolje upoznaju ljude koji nam kroje kapu i odlučuju o našim životima, a kroz jednočasovnu „vožnju” u „Slobodo srpski“ možete da steknete stav ili promenite, odnosno potrvrdite mišljenje o nekom čoveku ili instituciji, na primer: šefu Euleksa Berndu Borhardu, ambasadoru Evropske Unije na Kosovu Samuelu Žbogaru, kosovskom premijeru Hašimu Tačiju, Veranu Matiću, Fadilju Vokriju, Azemu Vlasiju…

Budimir Ničić sa Hašimom Tačijem u emisiji "Slobodno srpski"

Šta na Kosovu znači takav naziv emisije?

Takav naziv podrazumeva našu veliku želju da govorimo slobodno srpski u svakom smislu i pogledu i na svakom mestu, a znači i to da je sloboda govora bolja nego ranijih godina. Ima puno problema, ali je bolje.

Slobodno srpski ne znači samo slobodu izražavanja, nego i mogućnost da se „’ajd sad lepo srpski, tako da te ceo svet razume” (pa makar i na engleskom, nemačkom i albanskom), narodu, tj.gledaocima lepo kaže „takva i takva stvar”. Tu ima problema sa novokomponovanim političarima i pojedinim strancima koji demagogišu i šire maglu od koje se ne vidi suština. Lepo pitam jednog, na primer: “Da li smatrate da je vaša organizacija efikasna i čime merite sopstvene uspehe”, a on mi na nekoj mešavini dva strana jezika nešto priča. Ako meni nije jasno, mislim se ja, kako mom gledaocu jasno da bude…

Kao izveštač Glasa Amerike od Kušnera si dobio paušalo datu dijagnozu da si lud, a na pitanje zna li nešto o Žutoj kući - da li je lud onaj ko se bavi takvim pitanjima?

Naravno da nije. Lud je onaj ko to pitanje ostavlja po strani ili ga ignoriše… To ne znači da mislim da je Kušner lud.

Da li postoji istraživačko novinarstvo, recimo baš kada se radi o Žutoj kući, nestalima, ima li pomaka u otkrivanju tih stvari ili se sve i dalje svodi na priče bez dokaza?

Na Kosovu se od medija niko ozbiljnije ne bavi time, niti bilo kakvim istraživačkim radom, bar kad su srpski mediji u pitanju. Za tako nešto je potrebno mnogo više ljudskih resursa, i novinara i snimatelja… a naravno i para. Srpski mediji na Kosovu ne mogu da opstanu samostalno, a oni koji podržavaju njihov rad pružaju im taman onoliko da se ne ugase. Upravo je to razlog zašto mi stalno govorimo da nam je razvoj mnogo važan jer bez ekonomije ni mediji ne mogu da žive. Sa druge strane, institucije onda kada vas finansiraju one „teraju stvari na svoju vodenicu”. I to je jako ozbiljan problem za srpske medije. Istraživačko novinarstvo mnogo košta, a mi nemamo sredstava ni za razmenu vesti.

A istraživačko novinarstvo u Srbiji ili nekoj od evropskih zemalja, u Rusiji, bavi li se iko  temom Žuta kuća i, kakav utisak imaš, da li postoje izveštaji koji ne dolaze do nas jer su trenutno nepoželjni, nezgodno je – radi se o ozbiljnim zločinima protiv čovečnosti – i prosto ne znamo šta ko zna. Zanimljiv je bio izveštaj Dika Martija, svi smo ga zaboravili. Dakle, nije samo do para. Kako gledaš na to?

I mene čudi da još nikakvog saopštenja nema o tome dokle se stiglo sa istragom. Očekujem da Dik Marti uskoro kaže nešto tim povodom. Imam predosećaj da će jednog dana doći i gostovati u „Slobodno srpski“ i reći šta se stvarno desilo. Nadam se da će se istina utvrditi i otkriti da li je bilo Žute kuće i da li su ljudi kidnapovani radi trgovine ljudskim organima. Pravda je često spora, ali....

Kojom si emisijom, prilogom ili izveštajem najviše rizikovao? Da li si se zbog nekog priloga pokajao, imao problema, plašiš li se ti ičega? Je l Kušner bio u pravu, lud li si?

Ne znam da li sam rizikovao, možda nesvesno jesam… nisam se pokajao ni zbog jednog priloga niti se plašim, jer mislim da ako novinar profesionalno radi svoj posao nema razloga niti da se plaši niti da se kaje. Što se Kušnera tiče, ne znam, možda i jesam lud, ali nisam glup. Nikako da skoknem do Doma zdravlja gde me je dr Kušner onomad uputio...

Da li je istraženo ko ti je zapalio studio pre godinu i po dana?

Još uvek nisam dobio nikakvo obaveštenje od policije u vezi sa požarom u našem studiju. Ne očekujem više nikakav pomak u tome, ali svakako mi je drago da ima onih koji su nam pomogli u obnovi jer prepoznaju naš rad i trud.

Da li je na Kosovu, odavno na jugu a sada i na severu, posao novinara više od posla, neki način da se opstane i da se postoji makar kroz medije?

Pa, znate i sami, novinarstvo nije samo posao, da počneš, završiš i gotovo, ali jeste zanat. To je i način života. E, sad, mi ovde, Srbi sa Kosova malo drugačije živimo nego naši sunarodnici u Beogradu, na primer, pa nam je i odnos prema novinarstvu možda malo drugačiji. Od tog posla živimo, moja porodica, ja i još desetak ljudi koji rade u Medija centru.

Da li je „Slobodno srpski“ borba protiv sve češće pominjane albanizacije, asimilovanja Srba, nestanka?

„Slobodno srpski“, a i naš svakodnevni rad podrazumeva beskompromisnu borbu za pravdu, a protiv svih negativnih pojava u našem društvu. „Slobodno srpski“ je i borba za svu našu decu i roditelje koji moraju da se pronađu na Kosovu i tu ostanu zauvek, jer je Kosovo njihov jedini dom.

Oseća se ta tendencija, ja sam je videla i pre nekoliko godina na Jugu posebno, da ljudi jednostavno neće da idu. Mnogi s kojima sam razgovara. Inat? Ili je svet poučen iskustvom onih koji su došli s drugih mesta kojih se Srbija odrekla, pa nisu bili dobro prihvaćeni (mislim na običan narod) i Srbija se pokazala kao jako neodgovoran domaćin. Kako ti objašnjavaš taj „trend“ koji kaže: „E, baš neću da idem s Kosova“?

Mislim da taj trend stvarno postoji, ali ne verujem da je inat razlog za ostanak. Meni je sve na Kosovu. Jedino sam tu kod kuće. Ono što je bitno je da našoj deci omogućimo kvalitetno obrazovanje i šanse za posao, a za ostalo ćemo se snaći. Dakle, magična formula za opstanak Srba na Kosovu može da bude pretočena u jednu rečenicu: puno ljubavi uz nešto interesa i kap prkosa.

Kako ste i emisija i ti sazrevali zajedno, došlo je do toga da budeš najgledaniji (mada si to verovatno već duže vreme) na Kosovu i eto, tek sada se desilo i to da jedna beogradska kuća s nacionalnom frekvencijom prenosi „Slobodno srpski“ - da li si to očekivao, da li je prekasno, da li se na sajt „Slobodno srpski“ sada više nego pre javlja svet koji ne živi na Kosovu? Šta se promenilo?

Da, „Slobodno srpski“ se emituje i na B92 Info i to je mnogo dobra vest i jako nas raduje. Naša gledanost je ozbiljna i eto, nadam se da taj napredak pokazuje da je i vreme za neke ozbiljne saradnje i jako mi je drago što je to B92 info koji je ipak informativni kanal i ima dobar program. Nikada ni za šta nije kasno pa ni za ovo. Da, trebalo je ranije ali opet mislim -  bolje ikada nego nikada.

Da li imaš utisak da je malo ironično da sada, kada smo ušli u završnicu sa ovim izborima, beogradske kuće postaju zainteresovane za Kosovo? Kakav utisak imaš o prisustvu Kosova u srpskim medijima, smeta li ti nešto?

Pa srpski mediji su zainteresovani jer je Beograd pozdravio ove izbore, a moje mišljenje je da su srpski mediji vrlo površni kada je Kosovo u pitanju, da nas ne poznaju dobro i da se forsiraju priče o „jadnim Srbima” i ne daju nam šansu da pokažemo i nekakav napredak, a ima ga. Sa druge strane, sta reći, kada sam pročitao na „Vestima“ vest o uzurpaciji srpske imovine u Čaglavici to nijedan mediji nije preuzeo, niti obavio dalji rad po tom pitanju… To je samo jedan primer da se o Kosovu izveštava kroz izjave zvaničnika, a ne postoji suština.

Da li zaista samo Frankfurtske vesti i produkcija iz Čaglavice govore, saopštavaju šta se to dešava, menja (na gore, na bolje, bavi se ljudima koji vode narod itd), je l moguće da svi ostali koji su izveštavali ili izveštavaju o Kosovu nemaju znanja, interesovanja ili volje za taj posao? Ne mislim samo na nas, srpske medije, nego uopšte. Imamo na Kosovu i strane agencije, i izveštaće s Istoka i Zapada...

Balkanmagazin... Mnogi prate događaje, ali malo je onih kolega koji žele da zagrebu po površini i zapitaju se zašto se neke stvari dešavaju. S druge strane, malo je i sagovornika među političarima, stručnjacima, u civilnom društvu koji su spremni da stanu pred kamere i kažu „takva i takva stvar zato i zato“. Problem sagovornika u današnjim medijima je sličan problemu koje imaju sudije sa svedocima. Strah visi u vazduhu i svi nekako izbegavaju dublje priče. I onda lako možeš da ispadneš „lud“...

Naša saradnica sa Ničićem u studiju emisije "Slobodno srpski"

Kako su se tvoje kolege s Kosova obučile, kako je došlo do toga da su im izveštaji bolji i istinitiji od onih koje prave ljudi sa silnim diplomama - šta je to što je napravilo da TV mreža bude profesionalnija, obaveštenija i ozbiljnija asocijacija medija od većine ovdašnjih?

Šta reći? Mislim da je Niče jednom rekao da stvaralaštvo nastaje iz patnje. Rad novinara na Kosovu je mnogo drugačiji nego tu kod vas, isto kao što je i put od kuće do posla različit. Mi ovde nemamo autobuske linije, a tramvaj je u poslednje vreme nešto zakazao. Ha, ha, ha… Idemo pešice, ili trošimo mnogo para na gorivo, ili se dovijamo na svakakve načine. Za događajima i pričama moramo puno da putujemo po Kosovu, a to niko ne vidi. Ipak, očigledno, ima rezultata. Mislim da su ljudi ovde prinuđeni da brzo uče i usvajaju znanja jer se šanse ne dešavaju svaki dan, a kada se svi udružimo pod znakom Nezavisna TV mreža – niko jači! Tako su, pored emisije „Slobodno srpski“, nastali i naši drugi programi kao što su KoSNet INFO (TV magazin: kako i zašto na Kosovu), Agrar (emisija o poljoprivredi i selu), Koreni (dokumentarna emisija o životu Srba u najizolovanijim selima), Srpsko – srpski dijalog, Otvoreni studio i drugo.

Kakva je atmosfera pred izbore, nedavno si organizovao debatu
kandidata za Gračanicu, delovalo je pomalo strašno ali i tragikomično?

Šta je to bilo strašno, a šta tragikomično? To što je videlo stotinak ljudi u publici i mnogobrojna televizijska publika je naša stvarnost. Ako hoćete da znate šta se dešava na Kosovu, kao preduslov da bi shvatili naše probleme i potrebe, morate da krenete od realnosti. A realnost su, između istalog, i ljudi. Taj program je deo projekta Srpsko – srpski dijalog, koji Medija centar sprovodi već dve godine u saradnji sa Kosovskom fondacijom za otvoreno društvo. Cilj ovog dela projekta koji se tiče lokalnih izbora jeste da se kandidati za gradonačelnika pojedinih opština na Kosovu, pa i Gračanice, između ostalih, suoče jedni s drugima i, odgovarajući na ista pitanja, „izmere” pred biračima. Ne postavljam pitanja samo ja. Formatom je predviđeno da i kandidati jedni druge nešto pitaju. Tu su i pitanja iz publike i pitanja koja stižu preko Interneta. Mnogo smo ponosni na činjenicu da smo uspeli da napravimo pravu revoluciju, mislim na televizijsku revoluciju, bar na Kosovu, u tehnološkom i medijskom smislu, jer smo u saradnji sa kolegama iz Televizije Puls obezbedili direktan prenos za gledaoce ove TV stanice koja može da se gleda na celom Kosovu a preko Interneta - svuda u svetu. I rezultati su tu – mislim da su TV dueli koje smo do sada održali u Gračanici, Ranilugu i Leposaviću među najgledanijim TV programima na srpskom jeziku ikad.

Tragično je, ali i komično jer su Srbi s Kosova duhovit svet a njegovi predstavnici često daju blesave izjave, ono što su nam kandidati (srpski) pokazali tokom tih debata. Neki su se i svađali, neki zasmejavali publiku... Ta konfuzija, koju sam videla, u meni je izazvala osećanje da jednostavno ne bih imala pojma za koga bih se eventualno odlučila. Dakle, nije tragikomičan vaš projekat da se to vidi – to mora da se vidi – ali utisci od onoga što se videlo su poražavajući. Šta ti misliš o tome? 

To je realnost, draga koleginice, kao što rekoh. Mi nemamo lepših, pametnijih ili boljih kandidata od onih koje imamo. Šta nam je, tu nam je. Pokušaćemo da ih popravimo kroz profesionalno medijsko izveštavanje o njihovom radu. A, sa druge strane, mislite da je pre 10, 20, 30 ili 50 godina bilo bolje? Jeste li sigurni? A šta mislite o današnjoj Skupštini Srbije i srpskim poslanicima, na primer, ministrima...? Je l vama to nije tragikomično, takođe? Meni, bogami, jeste.

Sigurni smo da nije bilo bolje. I da, jeste, i to je tragikomičmno. Da li imaš neka predviđanja, šta će biti nakon izbora, hoće li biti drugog kruga početkom decembra, da li smo, najzad, priznali Kosovo?

Sigurno je da više ništa neće biti isto, bar kad su te srpske opštine u pitanju. Sad imamo Beograd koji je uključen… Što se drugog kruga tiče u nekim opštinama će ga sigurno biti ali će u nekim, najverovatnije, biti pobednika već u prvom krugu. Što se priznanja Kosova od strane Srbije tiče, briselskim sporazumom ga je neformalno priznala, to je neko moje shvatanje. Sa druge strane, Srbija je toliko zakasnila u svim procesima koji su se desili na Kosovu da i nema drugi izbor. Ova vlast mora ozbiljno da reformiše srpske institutcije na Kosovu a mislim da za to nema strategiju, tako da će u trenutku haosa nakon formiranja Zajednice opština, mnogi građani napustiti Kosovo, upravo zato što proces nije dovoljno transparentan.

Dosta smo pisali o kampanji koja preti i ucenjuje, više smo se bavili GI Srpskom (mi, s ove strane granice) ali čini se da se taj metod uopšte zapatio kad god su neki izbori u pitanju. Ljudima se sada, recimo, preti da će ostati bez posla ako ne glasaju za Srpsku. Koliko je to realno? Koliko je realno da im Srpska, na kraju, uopšte može garantovati i taj ostanak na radnim mestima?

Kako bih ja to mogao da znam? Ipak, moram da priznam, dobro pitanje. Ako nemate ništa protiv, mogao bih nekim lokalnim šefovima da postavim to pitanje, pa bih vam javio...

Nemamo ništa protiv. Kako vidiš Kosovo za godinu dana?

Nadam se kao bolje mesto za zivot. Vidim ga i dalje kao neprestanu borbu za opstanak i  pravdu…

Kako bi opisao Kosovo nekome ko nikada nije čuo za njega?

Citirao bih Milana Rakića:

“Nigde životne prilike nisu tako bedne, a život bez draži kao ovde; ali ipak nisam video da je duši igde tako slatko kao ovde”.

Ja sam toliko vezan za Kosovo da je meni Kosovo i bol i sreća ali ipak sve.