Američki proroci propasti Evrope dopola greše

Evropljani skloni nerviranju trebalo bi da izbegavaju knjižare prilikom sledeće posete Sjedinjenim državama. U njima će naći niz naslova koji “lede krv” svojim turobnim pogledom na budućnost starog kontinenta.

U knjizi Brusa Bejvera “Dok je Evropa spavala” (izdavač “Doubleday”) – koja doživljava osmo izdanje – američkom čitaocu govori se da ignorisanjem pretnje od radikalnog islama “Evropa postojano vrši samoubistvo i da je možda jedino što možemo da učinimo da nastavimo užasnuti da to posmatramo.” Toni Blankli, autor “Poslednje šanse Zapada” (izdavač “Regnery”), upozorava: “Pretnja da radikalni islamisti preuzmu kontrolu nad Evropom, za SAD podjednako je velika kao što je bila pretnja od nacističkog preuzimanja kontrole nad Evropom u 1940-im.” U “Kocki i Katedrali” (izdavač “Basic”), Džordž Vejgel, katolički konzervativac, tvrdi da “zapadna Evropa vrši neku vrstu demografskog samoubistva”. To predstavlja eho Bjukenenovog bestselera “Smrt Zapada” (izdavač “Thomas Dunne”) koji je ustvrdio da će do 2100. godine broj stanovnika Evrope spasti na 30% od trenutnog broja, što, po Bjukenenu, znači da će “kolevka zapadne civilizacije postati njen grob”.

OBJAVE

Sumnjam da bi se mnogo Evropljana prepoznalo u ovom iskrivljenom ogledalu koje drže na drugoj strani Atlantika. A opet – koliko god da vas mami da bacite sve te knjige u smeće i izađete na piće usred svoje (o)suđene civilizacije (Zašto ne biste možda pomalo i uživali u to malo preostalog vremena?) – nemoguće je u potpunosti odbaciti američko prorokovanje evropske propasti. Kad se prenebregnu histerija i preuveličavanje, ono ipak ukazuje na dve ozbiljne stvari.

Prvo, stope evropskog prirodnog priraštaja pale su ispod stope od 2.1 deteta po ženi, koja je potrebna za očuvanje stabilne populacije. Širom Evropske unije, prosečna stopa rađanja je 1.5. Ova silazna populaciona spirala se “samopojačava”, jer će Evropa u budućnosti imati sve manje žena u reproduktivnom dobu. Drugo, muslimanska populacija u Evropi doživljava jak rast a istovremeno bela evropska populacija opada. Američki pesimisti tvrde da je ovo recept za društvena previranja ili čak i za nešto gore.

Ovi trendovi bi zaista mogli da donesu nevolju. Zapravo, i zvanična Evropa je uzbunjena. Prošle nedelje, Evropska Komisija je upozorila da će, bez odgovarajućih reformi, u periodu od 2030. do 2050. starenje stanovništva EU dovesti do prosečnog pada stopa ekonomskog rasta na 1% godišnje. Istovremeno, širom kontineta odvija se živa, na momente bolna debata o asimilovanju muslimanskih imigranata.

Trendovi na koje su se američki “trgovci propašću” nakačili dovoljno su stvarni. Slabost njihovih argumenata je da su oni, na svim nivoima, skloni najpesimističnijim pretpostavkama.

Uzmite na primer demografiju – Pat Bjukenen tvrdi da je “španska stopa rađanja najniža u celoj Evropi ….. i predviđen je pad populacije od 25% za 50 godina.” Međutim, ovakve projekcije su održive samo pod pretpostavkom da Španija neće imati neto imigraciju. Naime, tokom protekle tri godine više od pola miliona imigranata godišnje stiglo je u Španiju i tako broj stanovnika “gurnulo” preko broja od 44 miliona. Eurostat, statistička agencija EU, predviđa da će 2050. godine 25 članica Unije imati ukupnu populaciju od 449.8 miliona, u poređenju sa 456 miliona danas – budući da će pad nataliteta u velikoj meri biti nadomešten rastom imigracije.

Problem nije u tome što će se evropsko stanovništvo jednostavno smanjiti. U pitanju je to što će u narednih 50 godina Evropa morati da se pozabavi činjenicom da njena populacija postaje istovremeno i starija i raznolikija.

Ako evropske države blagostanja ostanu nereformisane, starenje stanovništva može dovesti do fiskalnog “pregrevanja”, pošto će penzioni i sistem zdravstvenog osiguranja postati preskupi. Ali, kako izreka kaže: “Nešto što ne može trajati večno, neće ni trajati.” Demografski pritisak već sada primorava Evropljane da menjanju svoje sisteme državnih davanja i karijernih modela. U nekim zemljama proces će biti vrlo težak. U drugima, relativno bezbolan.

Slično, američka vizija muslimanskog preuzimanja kontrole nad Evropom - koja bi stvorila novi kontinent po imenu “Eurabija” – bazira se na projektovanju demografskih trendova do njihovih krajnjih granica, pa i preko ovih. Vejgel fantazira o danu kada će “mujezin pozivati vernike na molitvu sa centralnog balkona Sv. Petra u Rimu”. Imajući u vidu da Muslimani čine svega 1.7 % trenutne italijanske populacije, taj dan se čini vrlo dalekim. Od 456 miliona ljudi u EU, samo 15 do 16 miliona su Muslimani.

Naravno, brza imigracija iz sveta u razvoju, kombinovana sa visokim stopama priraštaja među imigrantskom populacijom, navodi na zaključak da će muslimanska populacija u Evropi verovatno brzo narasti. Na nekim mestima, kao što je Francuska, gde Muslimani već čine 7-10 % stanovništva, te promene mogu biti prilično dramatične.

Do preko nekoliko godina, mejnstrim evropskog javnog mnjenja otresao bi se pitanja rastuće muslimanske populacije kao nedostojnog rasprave. Ali, to više nije slučaj. Baš ove nedelje u Britaniji zbiva se žestoka rasprava povodom nošenja vela od strane školskih nastavnica i radikalizacije muslimanskih studenata. Jedno skorašnje istraživanje našlo je da se gotovo trećina mladih britanskih muslimana slaže da su bombaški napadi u Londonu jula 2005. godine, bili “opravdani zbog britanske podrške ratu protiv terora”.

To je zaista alarmanta slika. Ali i izdvojeno opažanje. Nema sumnje da su tenzije između Muslimana i ostalih Evropljana nezapamćemo porasle nakon 11. septembra 2001, rata u Iraku, nemira u Parizu i terorističkih akata u Londonu, Madridu i Amsterdamu. Zasigurno je moguće da će se stanje još pogoršavati. Ali to nije i neizbežno. Zahari Šor, autor knjige “Uzgajanje Bin Ladena” (izdavač ”Johns Hopkins”) i jedini od američkih autora koji se potrudio da razgovara sa velikim brojem evropskih Muslimana, smatra da se populacija evropskih Muslimana nalazi “na kritičnoj raskrsnici: jedan put ih vodi ka integraciji u Zapad, a drugi ka otuđenju i mogućem ekstremizmu”.

Evropske vlade akutno su svesne ovoga i u odgovoru na to modifikuju svoje politike. Britanci ponovo razmišljaju o svom “multikulturnom” pristupu imigraciji; Francuzi razmatraju pozitivnu diskriminaciju; Danci su se obrušili na tzv. fiktivne brakove. Ko zna – možda neka od ovih politika čak i proradi. Ukoliko se to ne desi, političari i njihove politike ponovo će se promeniti. Od brojnih scenarija o budućnosti Evrope, možda je najmanje verovatan onaj da će Evropljani jednostavno “odmesečariti” preko litice.

“US prophets of Europe's doom are half wrong” By Gideon Rachman, Published: October 16 2006 Copyright: The Financial Times Limited 2006