Podobni rasizam mlade albanske nacije

Neka 2000 – '01. Beogradski kafić, jedna pregalnica na projektima denacifikacije Srba iznosi mi jednu antorpološku studiju (ja bih rekla, pa ovo je nekakva eugenika – ono što se nekima nije dopalo kod nacističkih učenja, ali ćutim, zanima me šta će reći), studiju dakle o Albancima kao zdravoj, jakoj, mladoj naciji. Zdrava krv, kaže denacifikatorka Srbije. Krv? Da, kaže. Albanci imaju zdrav DNK. Zdrav DNK? Da. Zato su u ekspanziji, rastu – priča gospođa zadivljeno meni koja tada i ne sanjam da ću se baviti tom temom i samo sam radoznala.

Posmatranje proizvodnje nacije

Zanima me ko su ti „antropolozi“ i kakvim se to čudnim istraživanjima bave. Gde to može da se pročita? Ko si oni? Eh... Nije to za širu javnost, neupućena sam, trebalo je (u mojim godinama) odavno da se interesujem... Pravdam se (kasnije shvatam da sam rekla nešto vrlo nekorektno), zanimljivi su, čudan im jezik a zapravo sličan 'talijanskom možda rumunskom´, zapravo – shvatam sad – rekla sam da nemaju svoj autentički nezik već su sve izvedenice iz latinskog, ne izgovorivši to već pominjući „romanske jezike“,  i moja romantična priča o Siciliji i sličnostima u običajima, glupost baktanja jezikom dok neko priča o DNK -  spada u nehajnu radoznalost nekih drugih vremena, iako je rat bio završen a ja nisam navijala za „mirotvorce“.

Kao što rekoh, nisam imala pojma da radoznalost lako završi na optuženičkoj stolici nekog rasizma, nepriznavanja neke nacije. Nije me zanimalo. Albance s Kosova nisam poznavala i osim onog histeričnog izveštavanja CNN (refugies, refugies) gde – tako je delovalo – milioni nekih ljudi prelaze preko Prokletija i maglovite priče o Prizrenskoj ligi, znanja o nekoj iredenti protiv koje je Jugoslavija ratovala mnogo posle II svetskog rata, hapšenja Vlasija, mnogo slika nekog mozaika tada još egzoitčnog, nepoznatog a koje kod onih koji nisu ksenofobi i naivni su u svojoj zainteresovanosti, budi samo jednu radoznalost...

Šta ja znam, bilo mi je interesantno dok me strast gospođe s kojom sam razgovarala nije odbila, ubila radoznalost i izavala gađenje. Nekakav projekat u najavi, neki belosvetski antropolozi, mlada nacija, zdrav DNK... Primitivno, a slušaš od nekoga ko ti objašnjava kako si ti primitivan jer nisi denacifikovan. A kad sam se nacifikovala? Neka se ne rugam? OK, ne rugam se.

Sada se projekat više i ne nazire, jasan je i ostaje nam samo da ne verujemo svojim očima (zaboga, pa XXI vek je) ali projekat stoji na sve čvršćim nogama i ostaje nam samo da budemo civilozovani, sablaznuti u tišini, da se pred svetom pravimo da je sve normalno i da ne budemo politički nekorektni, podsećajući na gluposti tipa: Kosovo je skandal, plemensko ustrojstvo koje simulira državu i koje nije ni malo egzotično.

Protesti zbog osuđenih članova Dreničke grupe – protesti protiv Specijalnog suda za ratne zločine na Kosovu

U Osnovnom sudu u Severnoj Mitrovici 27. maja izrečene su presude jedanaestorici članova Dreničke grupe. Osuđeni su na ukupno 59 godina zatvora. Najteže kazne izrečene su gradonačelniku Srbice, Samiju Ljuštakuu - 12 godina zatvora i nekadašnjem ambasadoru Kosova u Albaniji, Sulejmanu Selimiju - 8 godina zatvora. Nekoliko hiljada građana Srbice je dan kasnije, 28. maja, blokiralo put Glogovac-Priština u znak protesta zbog odluke kojom su izrečene višegodišnje zatvorske kazne članovima ove zloglasne grupe, među kojima i gradonačelniku opštine Glogovac, Nedžadu Demakuu.

Veterani iz rata na Kosovu u četvrtak 28. maja, na dva sata su blokirali put Priština - Peć kako bi izrazili nezadovoljstvo zbog presude koja je u sredu izrečena bivšim komandantima OVK Sulejmanu Selimiju i Samiju Luštakuu za ratne zločine počinjene za vreme sukoba 1998-1999. godine

Euleksov sud je tog dana, za te neke Albance, postao orkestar kojim diriguje srpski šovinizam. Zašto da ne? Euleksov sud je „orkestriran od strane srpskog šovinizma“. Onog istog koji hoće da okalja časnu borbu terorista koji su postali oslobodioci i sada, kao priznata Oslobodilačka vojska Kosova, imaju sva prava ovog sveta da se bune. I da daju saopštenja poput ovog:

„Opština Glogovac i svi njeni građani izražavaju svoje nezadovoljstvo od početka procesa protiv porodice Demaku i svih ostalih koji su uključeni u optužbe bez ikakvog osnova. Ako je ovo pravda, na osnovu dokaza preuzetih iz Beograda, orkestriranih od ljudi iz 1999. i posle ’99, zaključuje se da međunarodna pravda na Kosovu nije uspela i da se stavlja u službu Srbije. Ova suđenja koja je započeo EULEX pravosuđe su za balkanske svrhe, kako bi se uspostavila ravnoteža za suđenja sa Srbima na Kosovu i branioca ove zemlje - moćnih ljudi iz OVK". Ili ovog: 

„Ove presude se mogu videti kao šteta visokih vrednosti hrabrosti naših sinova koji su na bilo koji način branili našu zemlju. Svi građani opštine Glogovac su bili uvereni da će ovo suđenje započeti na ispravan način, uzimajući u obzir veličanstvenu borbu, ali dogodilo se suprotno, sud je uzeo u obzir neosnovane improvizovane dokaze“.

Zašto da ne? Kao mlada nacija koja se igra države, rugajući se svim obeležjima bilo kakvog sistema, kao „zdrava nacija s jakim DNK“, malo neuka ali nije važno, Albanci savršeno dobro, instinktivno više nego sistemski, čuvaju svoje plemensko ustrojstvo i totalitarizam tog ustrosjtva (mada u ovoj, sveopštoj zbrci pojmova kada pomenete „totalitarizam“ svi pomisle na Miloševića ili, zašto da ne, Staljina, da ne kažem Putina –  za to nije kriviti „pobunjene“ Albance, oni samo papagajski ponavljaju nešto naučenih i nikad shvaćenih floskula); nesvesni da je to što žive totalitarni sistem, uvereni da su se upravo konačno oslobodili totalitarizma odavno pokojne Jugoslavije. Ta ozbiljna država pre nego je pala (a padu je bila sklona) jedini je sistem – koji ova mlada nacija brka sa totalitarizmom - u kojem su živeli. Raspad tog sistema bio je vetar u leđa da se junak albanskog epa probudi, rastrgne okove, oslobodi se okupatora i stvori sebi improvizorijum države po svojoj meri.

Zato (oni s ulice, ali ulice Prištine šalju poruke o kojima vlada ćuti, misle isto – i nisu jedini slučaj na svetu) organizuju proteste protiv implementacije eksteritorijalnog Specijalnog suda u ustav Kosova. Nesvesni da im upravo taj sud daje jedan od bitnih delova državnosti koja nedostaje, nesvesni da, priznajući takav sud, oni postaju deo sveta, toliko željenog. Načelno. U realnosti, taj svet je željen jednako kao i bilo kakve ozbiljne institucije – dakle, ni najmanje. Ali, u vezi toga se ne pitaju – ne mogu da, kao što su nedavno uradili, uzmu pa se ne pojave za pregovaračkim stolom jer im se ne bavi glupostima kao što je zajednica srpskih opština.

I, ponovo, da nemamo svest (i Beograd i Brisel) o kome se radi, to bi bilo, najblaže rečeno, skandal. Kada je u pitanju mlado Kosovo, nema veze. Od njega se i ne očekuje da se ponaša normalno. Specijalni sud će, dakle, biti implementiran. Od strane UN ili ustavom Kosova, svejedno je. I taj sud neće doneti nikakvu bitnu promenu. Nešto preživelih će svedočiti, nešto preživelih će biti optuženo ali to je formalnost. Bezrazložno histerišu kosovska opozicija i ulica – taj sud služi samo da neko ko je investirao u projekat Kosovo - taj projekat konačno zaokruži.

Mlada i zdrava nacija, sa neverovatnim DNK iz istraživanja čudnih antropologa, opastajaće dok god bude onih okova (to jest, dok god neko bude pevao pozajmljene junačke pesme u jednom huškačkom ritmu) jer je „oslobađanje“ njen jedini cilj. Ne bivistvovanje, koje sigurno žele nebitni pojedinci, ne jednostavno postojanje. Samo borba i nikako sistem.

Državica u pelenama

Mogu – ti koji ne žele Kosovo nego samo vlast nad životima svojih saplemenika i svakog ko se zadesio u avliji -  bilo šta. Dok god ih kao „mladu državu“ svet gleda sa blagonaklonošću koja nije primerena  (ako to nije rasizam šta je onda?) normalnom svetu. Izjave, ideje o „rešenju srpskog pitanja“, debate, gomila naučenih fraza ali ne i u kojim se prilikama koriste, sve to zajedno – ono na šta ne reagujemo jer, zašto bismo raspravljali s nekim ko brka notorne pojmove, pravi sumanute analogije, zaista shvata sebe ozbiljno i ima –  mi i dalje ne shvatamo ozbiljno  – vanredno drske i opasne ideje o nekakvom reciprocitetu, što na kosovskom albanskom znači, Srbima na severu Kosova dati prava koja imaju Albanci na jugu Srbije (što ne znači ništa, u Preševskoj dolini Srbi imaju vlast koliko i u Kosovskom pomoravlju – ali to nije važno, ne za ovu priliku). 

Imali smo, uostalom, pokaznu vežbu u Makedoniji. Ako je potrebno, ta ideja koja se borila na nezavisno Kosovo (a Kosovom se ne završava), pozajmiće nešto svojih ljudi radikalnim islamistima; ako je potrebno a sad jeste jer ako se evropski kontinet nečeg užasava a to je islam. I dok Evropa sve manje uvijeno pokazuje islamofobiju, zadatak Srbije ostaje da bude tolerantna. Šta je ta tolerancija koja se traži ako nije jedan od perfidnijih oblika raszima. OK, vi ste mlada nacija, vi ste Iliri – pardon, vi ste odbranili Beč od Osmanlija i nema veze... slavite svoje junake čije bi dosijee ozbiljne države odavno izbrisale (zajedno s junacima) da ne ostane trag, mi ćemo vas tolerisati jer ste jedna državica u pelenama, tolerisaćemo vas kao da ste lica s posebnim potrebama.

Ideji vođa mlade i ekspanzivne nacije ne smeta ovakav, koji pruža ogroman manevarski prostor, rasizam - ideja je važnija. Ideja je čak podržana jer nekome odgovara taj potencijal i težnja da se sukob nikad ne završi jer je sukob jedini način da se nađe svrha. Da se dođe do identiteta koji se gradi „protiv“, obrazuje se kroz negaciju Drugog. I bez tog Drugog nema mu opastanka jer sam sa sobom da živi ne ume i ne sme.