SRBIJA – META VELIKIH SILA U BALKANSKOM RATU (3)

Edvard S. Herman

Od velikog je značaja da se objasni naizgled neobjašnjivo povlačenje 28. divizije iz Srebrenice – ostavili su žene i decu na brigu Armiji bosanskih Srba! – i vrlo efikasna kampanja protiv Srba da se podupre optužba za „genocid“, “, ukazuje Edvard Herman u prvom poglavlju knjige „Masakr u Srebrenici: dokazi, kontekst, politika“ (The Srebrenica Massacre: Evidence, Context, Politics)

 

Nedavno se pojavila u Americi knjiga pod naslovom Masakr u Srebrenici: dokazi, kontekst, politika (The Srebrenica Massacre: Evidence, Context, Politics) čiji su autori Phillip Corwin (uvodna reč), Edward S. Herman, George Bogdanich, Tim Fenton, Jonathan Rooper, George Szamuely, Michael Mandel i Philip Hammond. U deset poglavlja, na oko 300 stranica, analiziraju se različiti aspekti dogadjaja u Srebrenici.

Posle uvodne reči Filipa Korvina (koju smo objavili u nedelju 5. juna) i predgovora Edvarda Hermana (objavljen 8. juna) prenosimo u celini i njegov Uvod koji čini Poglavlje 1 ove knjige (oprema teksta je redakcijska a ovaj prevod ne sadrži dodatne napomene - fusnote iz orginala).

Nejasne žrtve

„Srebrenica“ je postala simbol zla, a naročito simbol srpskog zla. Uobičajeno se opisuje kao „užas bez premca u istoriji Evrope nakon Drugog svetskog rata“, u kome je izvršeno hladnokrvno smaknuće „8.000 muslimanskih muškaraca i dečaka“. Dogadjaji o kojima je reč desili su se u i oko bosanskog grada Srebrenice od 11. do 19. jula 1995, kada je armija bosanskih Srba zauzela grad i borila se protiv i ubila mnoge bosanske muslimane, pri čemu je nepoznat broj onih koji su poginuli u borbi i broj onih koji su žrtve smaknuća. Nema sumnje da su bosanski Srbi vršili smaknuća, ali bez obzira na retke diskusije o tome postoji veliki problem broja egzekucija, pošto su mnoga tela pronadjena u masovnim grobnicama bila tela poginulih u borbama, koja je bilo teško razlikovati od žrtava smaknuća, i pošto su mnogi bosanski muslimani koji su napustili Srebrenicu uspeli da stignu u sigurnost muslimanske i jugoslovenske teritorije. Štaviše, neka od ekshumiranih tela su, vrlo je moguće, bila tela bosanskih Srba ubijenih u razbojničkim napadima dobro naoružanih muslimanskih snaga koje su operisale iz Srebrenice tokom 39 meseci pre jula 1995.

Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija je 16. aprila 1993. proglasio Srebrenicu „zaštićenom zonom“, oblašću koja treba da bude „oslobodjena svih oružanih napada i ostalih neprijateljskih dejstava“. Četrdeset osam sati nakon toga Zaštitne snage Ujedinjenih nacija za Bosnu i Hercegovinu (UNPROFOR) postigle su dogovor o prekidu vatre izmedju ABS (Armija bosanskih Srba) i Bosanske muslimanske armije (BMA) po kome je ABS pristala na prekid pod uslovom da UNPROFOR obeća razoružavanje stanovnika „zaštićene zone“. I pored toga, Srebrenica je ostala oružani logor iz koga su trupe bosanskih muslimana i paravojne formacije periodično kretale u napad i uništavale brojna srpska sela i ubile ukupno znatno više od 3.000 Srba do kraja rata. Kod Srba se razvio snažan osvetnički motiv pa su čak imali i liste ubica od kojih su neki nesumnjivo uhvaćeni i grupno smaknuti u julu 1995. Ali je u vreme masakra takodje bilo i teških borbi kada se više hiljada dobro naoružanih muslimanskih boraca 28. divizije armije bosanskih muslimana povlačilo iz Srebrenice i okoline ka muslimanskim linijama oko Tuzle. Mnogi su se probili do ovih linija (i jugoslovenske teritorije) ali je veliki broj poginuo u borbi. Bosanski Srbi su takodje objavili značajne gubitke u ljudstvu od preko pet stotina vojnika (videti poglavlja 2 i 3).

Nesigurnost u pogledu broja i uzroka smrti pružila je izvanrednu priliku za krivotvorenje podataka tim pre što je bosanska muslimanska vlada odbila da preda Crvenom krstu spiskove onih koji su uspeli da se probiju do muslimanskih linija. Iako je ova taktika bila surova prema rodjacima vojnika iz Srebrenice i čitave Bosne, omogućila je inflaciju broja nestalih i onih koji su bili žrtve smaknuća. Broj od 8.000 je u početku dobijen na bazi procene broja zarobljenih (3.000) plus 5.000 onih koji su se povukli iz Srebrenice ka centralnoj Bosni (videti poglavlje 4). U to vreme je javljeno da je veliki broj od ovih 5.000 uspeo da se probije, ali je odbijanje bosanske vlade da objavi imena učinilo da je broj od 8.000 opstao i zadržao svoj zamah sve do danas.

Nakon toga broj od 8.000 je održavan zvaničnim potvrdama, svedočenjima očevidaca, dokazima o masovnim grobnicama, rastućim brojem DNK identifikacija i ažuriranim spiskovima nestalih (pri čemu je ukupan broj ostajao nepromenjen). Ali je mali broj svedoka koji je svedočio pred Tribunalom zaista video smaknuća – većina je govorila o glasinama i gotovo svi su bili politički ili lično zainteresovani. Najpoznatiji medju njima, Dražen Erdemović, Hrvat iz Tuzle koji je služio u armiji bosanskih Srba naveden je po imenu u izveštaju Ujedinjenih nacija iz 1999. On je bio prva osoba koja je, u maju 1996, proglašena krivom na Tribunalu na osnovu nagodbe. Na početku je izbegao sudjenje na osnovu mentalne nestabilnosti što nije isključilo njegovo svedočenje, bez unakrsnog ispitivanja, samo nekoliko nedelja kasnije. Erdemović je vrlo kompromitovan i njegovo svedočenje je bilo kontradiktorno i nepotkrepljeno bilo kakvim čvrstim dokazima (videti poglavlja 4 i 5).

Politika i žrtve

U 43 „masovne grobnice vezane za Srebrenicu“ pronadjeno je 2.600 tela od 1996. do 2001. Uz tela je pronadjeno 448 poveza za oči i 423 veza za ruke što je dokaz verovatnih smaknuća, što predstavlja procenat od jednog smaknuća na svakih šest tela. Ali koliko od ostalih su žrtve smaknuća a koliko je poginulih u borbi nikada nije utvrdjeno. Takodje, tačno poreklo 7.500 tela pronadjenih u Tuzli je takodje nesigurno (videti poglavlje 4). Bilo je ponovljenih tvrdnji o tajnim ekshumacijama i ponovnim zakopavanjima na udaljenijim lokacijama što je broj tobožnjih masovnih grobnica povećalo na 70 do kraja 2008. Ali dokazi za ovu strukturu primarnih, sekundarnih pa čak i tercijarnih masovnih grobnica su slabi a razlozi neubedljivi. Da su bosanski Srbi usred rata i pod velikim vojnim pritiskom imali dovoljno resursa da vrše masovna smaknuća i masovne sahrane, a zatim masovne ekshumacije i masovne ponovne sahrane nije verovatno; a da su se mogli nadati da će sve to proći neopaženo bilo bi ludo. Početkom avgusta 1995. Madlen Olbrajt ih je čak upozorila „Posmatraćemo vas“. Ali sve do danas nijedan satelitski niti snimak iz vazduha nije ponudjen javnosti a da pokazuje smaknuća u toku, kopanje grobnica, kamione koji odnose tela, ili ekshumaciju i ponovno sahranjivanje (videti poglavlje 4).

I pored medijske usredsredjenosti na masovne grobnice i svedoke, tvrdnje o 7000-8000 žrtava su podupirane pre svega spiskovima nestalih i DNK identifikacijama. Medjutim sada, petnaest godina nakon dogadjaja ovi spiskovi sadrže očigledne greške. Neka imena su navedena po dva puta, postoji evidentan nedostatak transparentnosti u pogledu kriterijuma za dodavanje imena na spisak i potvrdjivanja podataka o tome gde su pojedinci poslednji put vidjeni. Nepoznat je, ali moguće veliki broj onih koji su uspeli da pobegnu do muslimanskih linija ili drugde i koji su započeli novi život (videti poglavlja 4 i 5). Problem sa DNK identifikacijama je kako tehnički, tako i u pogledu nemogućnosti da se utvrdi način i vreme smrti.

Dogadjaji u Srebrenici i tvrdnje o strašnom masakru su veoma odgovarali Klintonovoj administraciji, vodjama bosanskih muslimana i hrvatskim vlastima. Klintonova administracija je vršila pritisak da se pojačaju akcije u korist njhovih muslimanskih saveznika, a Klintonovi zvaničnici su žurili na lice mesta u Srebrenicu da potvrde i objave masakr, baš kao što je Vilijam Voker to učinio u Račku. Na Vokerov neposredni izveštaj, Madlen Olbrajt je uskliknula da je „proleće poranilo ove godine“. Srebrenica je omogućila da „jesen porani“ za Klintonovu administraciju u leto 1995.

Vodjstvo bosanskih muslimana se nekoliko godina trudilo da ubedi NATO da intezivnije interveniše u njihovu korist. Postoje čvrsti dokazi da su bili spremni ne samo na laž, već i da žrtvuju svoje stanovništvo i vojnike u cilju izazivanja intervencije (tema koja je analizirana u tekstu koji sledi i poglavljima 2 i 7). Brojni muslimanski zvaničnici su tvrdili da im je njihov vodja Alija Izetbegović rekao da ga je Klinton obavestio da će Amerika intervenisati samo ako Srbi ubiju bar 5.000 u Srebrenici. Napuštanje Srebrenice pre 11.7.1995. od strane oružanih snaga bosanskih muslimana koje su bile znatno brojnije od srpskih napadača, povlačenje koje je ove snage učinilo ranjivim i izazvalo veliki broj žrtava u borbama i tokom osvetničkih egzekucija, obezbedili su broj poginulih koji je, nakon uvećanja, ne samo zadovoljio već i premašio prag koji je Klinton postavio. Postoje čvrsti dokazi da povlačenje iz Srebrenice nije bilo zasnovano ni na kakvoj vojnoj neminovnosti već je bilo strateško, pri čemu su gubici u ljudstvu smatrani neophodnom žrtvom zarad postizanja višeg cilja (videti poglavlja 2 i 3).

Odbrana zvanične verzije

Hrvatske vlasti su bile oduševljene tvrdnjama o srebreničkom masakru pošto je to umanjivalo interesovanje za razorno etničko čišćenje Srba iz zapadne Slavonije (koje su zapadni mediji gotovo potpuno zanemarili) i pokrivalo već tada planirano proterivanje stotina hiljada Srba iz Krajine u Hrvatskoj. Ova masivna operacija etničkog čišćenja je izvršena uz američku logističku podršku mesec dana nakon srebreničkih dogadjaja i u njoj je, moguće je, ubijeno više srpskih civila nego muslimanskih u Srebrenici. Gotovo sve muslimanske žrtve smaknuća bili su odrasli muškarci, vrlo malo žena i dece. Hrvati, za razliku od bosanskih Srba nisu poslali autobusima žene i decu na sigurno, pa je više stotina žena, dece i starih pobijeno u Krajini. Ali masakr i etničko čišćenje u Krajini su jedva primećeni u jeku zgražavanja i propagande oko Srebrenice i zbog zvanično nametnutih medijskih ciljeva.

Medjunarodni tribunal za zločine u bivšoj Jugoslaviji i Ujedinjene nacije su takodje imali važnu ulogu u konsolidaciji zvanične priče o masakru u Srebrenici. Još od svog nastanka Tribunal je služio kao produžena ruka NATO sila koje su ga formirale, finansirale, birale i ocenjivale ključno osoblje, služile mu kao policija i izvor informacija, te su očekivale i dobijale odgovarajuće usluge od ove organizacije. Ujedinjene nacije nisu tako u potpunosti odgovarale zahtevima NATO-sila ali ipak jesu. U slučaju Srebrenice kroz UN je prošlo sve što su SAD i njeni glavni saveznici želeli (videti poglavlje 7).

Ova razmatranja pokazuju da je u pogledu tvrdjenja o Srebrenici potrebno primeniti bar malo skepticizma. Ali nikakve sumnje nisu bile izrečene u mejnstrim medijima, samo beskrajno ponavljanje na brzinu ustanovljenih ali nepotvrdjenih tvrdnji koje služe specifičnim političkim ciljevima (videti poglavlja 8 i 9). Čak i marginalizovani izrazi sumnje dočekivani su agresivnim suzbijanjem od strane pobornika zvanične priče koji nisu želelei da raspravljaju o dokazima već su one koji su iznosili sumnje nazivali „revizionistima“ i „ljudima koji poriču genocid“.

U pitanju je stari šablon. S vremena na vreme zapadni mediji i mejnstrim intelektualci se svrstaju iza priča koje služe tekućoj državnoj politici, ali koje su ili lažne ili pristrasne po selektivnom korišćenju dokaza ili izbegavanju da se predstavi kontekst. U bliskoj prošlosti smo imali tvrdnje da je Sadam Husein mobilisao svoje snage duž granice sa Saudijskom Arabijom posle okupacije Kuvajta u avgustu 1990. i da se spremao da izvrši invaziju na Saudijsku Arabiju. Ova tvrdnja, koja je bila jedan od važnih izvora ratne histerije koja je dovela do rata u januaru 1991, bila je lažna ali nikada nije osporena u dominantnim medijima. Tvrdnja da su snage Sadama Huseina po okupaciji Kuvajta iz inkubatora izvadile više stotina beba bila je zasnovana na svedočenju ćerke kuvajtskog ambasadora u Americi (veza koja je tada sakrivena) bila je takodje lažna, ali je raširena po mejnstrim medijima bez ikakvih pitanja. Očigledno je, a to su neki od učesnika i priznali, da su američki mejnstrim mediji neupitno prenosili javnosti tvrdnje Bušove administracije pre invazije/okupacije da je Sadam Husein posedovao preteću količinu oružja masovnog uništenja.

Kritička sposobnost medija nestaje suočena sa sukobom sa demonizovanim neprijeteljem i tvrdnje o masovnim ubijanjima mogu se institucionalizovati bez ozbiljnih dokaza. U slučaju ubijanja koje su počinili Crveni Kmeri u Kambodži tokom sedamdesetih godina dvadesetog veka, Žan Lakutir je tvrdio da su se vodje Crvenih Kmera „hvalile“ da su ubile dva miliona ljudi. Kada je kasnije bio prinudjen da prizna da je izmislio i broj i to da su se „hvalili“ ali je broj od dva miliona već bio prihvaćen u mejnstrimu kao istina i opstao je dugo nakon poricanja.

Verujem da smo svedoci sličnog procesa kreiranja istine sa 8000 žrtava u Srebrenici.

Spremnost da se laže

Osamdesetih godina američki vodeći mediji su bezupitno prihvatili tvrdnju da su sovjetski KGB i Bugari stajali iza pokušaja atentata na papu Jovana Pavla II 1981. Ova tvrdnja je odgovarala programu Reganove administracije da se Sovjetski Savez ocrni kao „imperija zla“. Besmisao dokaza koji su na to ukazivali kao i verovatnost (i dokazi) o pritiscima, te zainteresovanost turskog desničara koji je na kraju priznao zločin, nikada nisu zainteresovali urednike i novinare Njujork tajmsa i drugih listova. Tvrdnja je bila lažna ali je koeficijent naivnosti novinara i urednika bio veoma visok u ovom slučaju gde je navodni zločin odgovarao državnim zahtevima; njihova kritička sposobnost i istraživačka revnost bile su minimalne.

Ovo se odnosi i na tretman koji su ratovi na Balkanu imali u mejnstrim medijima i kod intelektualaca u periodu od 1991. do 2011. U ovom slučaju, zapadne vlade su se stalno mešale u raspad Jugoslavije i od početka ove intervencije meta im je bila Srbija. Ovo je imalo veliki uticaj na novine i stavove urednika i intelektualaca. Zvanična pristrasnost i spremnost da se laže, preteruje u optužbama protiv izabrane mete, biraju dokazi i koriste instrumenti kao Haški tribunal da bi se beležili poeni i opravdavale zvanične akcije, brzo su dopunjeni paralelnom pristrasnošću u izveštavanju, u institucionalizaciji neistina i mitova i ponovnom pisanju istorije.

Jedan od važnih mitova bio je da su se NATO sile ponele nesavesno, uključujući se u sukob kasno, nakon dugotrajnih srpskih zločina. Ova mitska istorija zanemaruje sledeće važne činjenice: (1) nakon kraja Sovetskog Saveza i posledičnog gubljenja interesovanja Zapada za očuvanje Jugoslavije, zapadne sile su podsticale raspad zemlje; (2) to su činile bez bavljenja rešenjem problema napuštenih manjina koje nisu želele da ostanu u državama kojima su vladali oni koje su smatrali neprijateljima, čime su efektivno opstruirale rešenje ovog problema; (3) zapadne sile, a pre svih Amerika, su se po pravilu suprotstavljale mirnom rešenju sukoba oko teritorije i ohrabrivale su bosanske muslimane i kosovske Albance da izbegavaju dogovore i da čine sve da izazovu NATO intervenciju u svoju korist.

Drugi tesno povezani je mit je o tome da su Srbi prvi počeli etničko čišćenje u Bosni i drugde i da su to gotovo isključivo oni činili. Suprotno tome, prvo veliko etničko čišćenje se odigralo u Hrvatskoj, u Zadru i Gospiću u maju i septembru 1991. U Zadru, hrvatska gomila uništila je 119 srpskih prodavnica i kuća, a nekih 120 srpskih civila je ubijeno u Gospiću, nekoliko meseci kasnije. U avgustu 1995. je izvršeno najveće etničko čišćenje tokom jugoslovenskih ratova, kada su hrvatske snage proterale Srbe iz Krajine. Etničko čišćenje u Bosni je bilo „tante za kukuriku“ izmedju bosanskih muslimana, Hrvata i bosanskih Srba u periodu od 1991. do Dejtonskog sporazuma 1995. U Bosnu je, uz pomoć Klintonove administracije, Saudijske Arabije i Pakistana, dovedeno više od 4.000 Mudžahedina, kao podrška bosanskim muslimanima. Oni su bili efikasne ubice čije su aktivnosti, uz druge muslimanske paravojne i regularne snage, ostavile pustoš u stotinama srpskih sela uz više hiljada ubijenih. U medijima je etničko čišćenje u Bosni predstavljano kao jednostrano sa genocidnim namerama iako je u pitanju bila borba za kontrolu nad teritorijom i ponekad osveta. Ovaj način predstavljanja je podrazumevao masovno skrivanje dokaza.

Mit o Miloševićevoj „Velikoj Srbiji“

Treći tesno povezan mit je o tome da su Srbi, predvodjeni Miloševićem, vodili svoje ratove u Bosni, Hrvatskoj i na Kosovu zarad stvaranja „Velike Srbije“. Ovim se potpuno zanemaruje činjenica da je Jugoslavija, uz aktivnu podršku NATO sila, bila u stanju raspadanja još od devedesetih, a da su Srpske manjine u Hrvatskoj i Bosni htele da ostanu u „smanjenoj“ Jugoslaviji, pre nego da ostanu u nezavisnim republikama u kojima bi dominirali njihovi vekovni neprijatelji. (Zapadni establišment je pažljivo izbegavao rasprave na temu genocidnih operacija Hrvata protiv Srba za vreme nacističke okupacije tokom Drugog svetskog rata i činjenice da su bosanski muslimani i Izetbegović služili nacistima u tom periodu.)

Milošević je bio pod velikim političkim pritiskom da pomogne ovim srpskim manjinama. On je to povremeno i činio, ali svakako nije regularno ratovao da bi zadržao sve Srbe u jednoj državi. On je ili podržao ili potpisao niz dogovora, kao što je Brionski (juli 1991), Lisabonski (februar-mart 1992), Vens-Ovenov (januar 1993), Oven-Stoltenbergov (avgust 1993), Evropski akcioni plan (januar 1994), Plan kontakt grupe (juli 1994) i konačno Dejtonski sporazum (novembar 1995). Nijedan od ovih dogovora nije podrazumevao da svi Srbi ostanu u jednoj državi. Odbio je da brani Srbe iz Zapadne Slavonije i Krajine kad su bili žrtve etničkog čišćenja u Hrvatskoj u maju i avgustu 1995. Složio se sa zvaničnim smanjenjem Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije na Saveznu Republiku Jugoslaviju (tj. Srbiju i Crnu Goru, koja se takodje raspala 2006. sa nezavisnošću Crne Gore i Srbije), čime je Srbe u Hrvatskoj i Bosni faktički prepustio njihovoj sudbini, izvan bilo kakve „Velike Srbije“.

Ukratko, nazvati borbu srpskih manjina i Miloševića da se ostane makar i u „suženoj“ Jugoslaviji ili da se spoje sa Srbijom težnjom za stvaranjem „Velike Srbije“ predstavlja ideološki pristrasno i čak smešno nerazumevanje političke dinamike. Ova pristrasnost se vidi i u činjenici da očigledne težnje hrvatskog vodjstva za proširenjem Hrvatske, „Velikom Hrvatskom“, kao i borba OVK za „Veliku Albaniju“, uz spremnost da se etnički očiste ne-Hrvati i ne-Albanci – nikada nisu privlačili pažnju zapadnih medija. Samo mete Zapada imaju težnje ka „većim“ entitetima.

Četvrti mit, konstruisan da dokaže kako je Milošević bio ultra-nacionalista koji je pozvao Srbe u napad i etničko čišćenje u cilju stvaranja Velike Srbije je da je on taj poziv izgovorio u „poznatim“ govorima iz 1987 i 1989. Da uzmemo samo nekoliko primera iz jednolične propagandne linije zapadnih medija: Milošević je „izazvao nacionalističko ludilo milion Srba“ (Tajm); on je „okupio milion Srba na mestu bitke (Kosovo 1389.) da bi im rekao da se spreme za novi boj... Dugi jugoslovenski košmar gradjanskog rata počinje“ (BBC 1991.). Drugom prilikom, 1999, BBC je o govoru iz 1989. objavio da se „Milošević zakleo da Srbija više nikada neće izgubiti kontrolu nad Kosovom“. Ali nije bilo takvih poziva i zakletvi u tim govorima koji su poznati po naglašavanju da je Jugoslavija multietnička zemlja: „Jugoslavija je višenacionalna zajednica...(koja) može da opstane samo pod uslovom potpune jednakosti svih nacija koje u njoj žive“ (Milošević na Kosovu, 28. juni 1989.).

U dramatičnoj ilustraciji kreiranja mita, Francisko Gil-Vajt je pokazao da je BBC preneo originalne govore, lišene bilo kakvih poziva Srbima na oružje (i uključujući gorenavedenu izjavu). U to vreme je BBC primetio i zalaganje za punu jednakost svih nacija u okviru Jugoslavije. Ali do 1999. i 2001, kada je antisrpska linija već uveliko bila učvršćena, BBC je izneo tvrdnje o pripremama za „novu bitku“ i navode o odbijanju „da se izgubi kontrola nad Kosovom“ koje se ne mogu naći ni u BBC-jevim transkriptima govora.

Demonizovanje srpske strane u sukobu

Peti mit, ili skup mitova, izrastao je iz potrebe da se demonizuju Srbi i da se NATO dovede sa bombama u pomoć bosanskim muslimanima –da su Srbi nemilosrdno granatirali sarajevske civile u tri masakra: 1992. („masakr u redu za hleb“), 1994. (Markale ili „masakr na pijaci“) i („drugi masakr na pijaci“) 1995. Ovi masakri su izrazito dobro planirani da utiču na važne odluke NATO i UN da se snažnije interveniše u korist bosanskih muslimana. Mnogi zvaničnici UN i visoki zapadni vojni zvaničnici su tvrdili da postoje čvrsti dokazi da su u sva tri slučaja akcije planirali i izveli sami bosanski muslimani. Oficir američke armije Džon Srej, koji je bio na licu mesta u Bosni tokom ovih i drugih slučajeva masakra, sugerisao je da ovi incidenti i verovatna prećutna saglasnost vodja bosanskih muslimana „zaslužuju podrobnu istragu Medjunarodnog suda za ratne zločine.“ Nepotrebno je reći da se takva istraga nikada nije dogodila. Ukratko, ovo nije teorija zavere. To je analiza i zaključak izveden na bazi niza značajnih dokaza ali nije čak ni osporavan u izveštajima o novijoj balkanskoj istoji kojima dominira zvanična linija.

Šesti mit govori o tome da su samo bosanski Srbi držali zarobljeničke logore u kojima se prema velikom broju ljudi postupalo kao u nacističkim koncentracionim logorima. Ustvari, sve tri strane u gradjanskom ratu su držale zarobljeničke logore. Broj ljudi zatvorenih u ovim logorima nikada nije bio veliki, a postupanje prema zatvorenicima nije bilo bolje u hrvatskim i muslimanskim logorima nego u srpskim. Medjutim, muslimani i Hrvati su snalažljivo držali medije daleko od svojih logora i, što je još važnije, zapadni mediji su ionako bili zainteresovani samo za srpske. Čuvena fotografija Fikreta Alića, zarobljenika iz Trnopolja, koja ga prikazuje iscrpljenog u ogradi srpskog koncentracionog logora, pokazala se kao medijska prevara. Alić je bio u tranzitnom logoru, bio je bolestan i ni na koji način sličan drugima u logoru. Ubrzo je otišao u Skandinaviju. Što je najvažnije, ograda koja se pojavljuje u TV prilozima i na fotografijama je ogradjivala novinare i foto-reportere a ne grupu bosanskih muslimana koju su snimali. Ova prevara je bila vrlo uspešan propagandni udar kreatora rata i njihovih medijskih pomoćnika. Kasnije je Bernar Kušner, bivši šef Lekara bez granica i ministar inostranih poslova pod Sarkozijem, pričajući o svojoj poseti Aliji Izetbegoviću kada je umirao u bolnici 2003, rekao da je Izetbegović priznao njemu i Ričardu Holbruku da je preterivao u optužbama o surovosti srpskih snaga da bi požurio intervenciju NATO protiv Srba. Prema Kušneru, Izetbegović je i njemu i Holbruku rekao da „nije bilo logora za istrebljenje, kakav god da je bio užas na tim mestima“ i dodao da je „verovao da bi ovakvo otkriće moglo da ubrza bombardovanje (bosanskih Srba)“.

Pre pregovora odlučeno da se bombarduje

Sedmi mit, koji je sada institucionalizovan, je taj da su na mirovnoj konferenciji u Rambujeu, pre NATO bombardovanja Jugoslavije, Milošević i Srbi bili oni koji su odbili da pregovaraju o problemu Kosova, pa je NATO bio prinudjen na bombardovanje. Ali postoje čvrsti dokazi da su Klintonova administracija i NATO bili nestrpljivi da bombarduju, izvršili sve pripreme za napad i uložili silnu energiju da OVK potpiše sporazum kojim se, izmedju ostalog, od Jugoslavijje „traži neprihvatljivo“ (prema visokom zvaničniku Stejt departmenta) da dozvoli okupaciju čitave zemlje od strane trupa NATO. Ovu poslednju taktiku su, prema istom izvoru, primenili da prekinu pregovore jer je „Srbima trebalo ..malo bombardovanje da se urazume.“ Ovo priznanje i mnogi posredni dokazi nisu sprečili Kofi Anana i UN da izjave da je „medjunarodna zajednica pokušala da postigne sporazum sa beskrupuloznim i zločinačkim režimom“.

Osmi mit, ili struktura mitova, odnosi se na NATO bombardovanje kao odgovor na srpsko etničko čišćenje Kosova i kao način da se spreči planirani genocid („Operacija potkovica“), a da su Srbi ipak pokušali genocid na Kosovu i ubili veliki broj ljudi, dok je NATO bombardovanje omogućilo bezbedan povratak kosovskih Albanaca. U stvarnosti, srpske brutalnosti na Kosovu su bile deo gradjanskog rata i odgovor na namerne provokacije OVK kojima bi se izazvalo NATO bombardovanje, pri čemu je Klintonova administracija pomagala OVK u njihovim provokacijama. Nije bilo planiranog holokausta, a Operacija „Potkovica“ je razotkrivena kao još jedna od dezinformacija NATO. Nije bilo pokušaja genocida, već masovnog izbeglištva iz straha od NATO bombardovanja i nasilja na zemlji; samo 4.000 tela je pronadjeno od kraja rata i pored do tada nevidjenih forenzičkih pretraga, a u svom godišnjem izveštaju za 2009. ICRC je objavio spisak od 1.869 nestalih osoba za kojima se još traga, što ukupno čini oko 6.000 mrtvih iako je zvanična brojka još uvek 11.000. Stejt department je optužio Srbe za 500.000 ubistava što još jednom otkriva sklonost ka uvećavanju zločina koje su počinile izabrane mete. NATO bombardovanje je omogućilo siguran povratak kosovskih Albanaca, ali tek nakon što je prvo izazvalo masovni egzodus – tako da smo došli do nivoa komedije u kome se „humanitarni“ rat opravdava uspehom koji je navodno imao u rešavanju humanitarne krize koju je sam izazvao.

Dodatni mit je da Kosovo-posle-NATO-bombardovanja predstavlja neku vrstu storije uspeha. Ovo zahteva istovremeno prećutkivanje ili zanemarivanje i postavljenih ciljeva bombardovanja i rezultata na terenu. Formalni cilj bombardovanja je bio da se zaustavi etničko čišćenje i da se pomogne uspostavljanje društva „multietničke, tolerantne, inkluzivne demokratije“ (američki predsednik Bil Klinton). Ali mržnja koju je nataložio rat teško može voditi toleranciji, što bi svaki razumni analitičar shvatio. Dodatno, dok prethodno nije bilo pravog etničkog čišćenja, već samo povremenih brutalnih preseljenja u gradjanskom ratu, pod NATO okupacijom, sa ultranacionalističkom OVK inkorporiranom u policijske snage koje je organizovao NATO, došlo je do pravog, ireverzibilnog etničkog čišćenja koje se sa Srba proširilo na Rome i druge manjine – kako kaže Jan Oberg „najveće etničko čišćenje na Balkanu (u procentualnom smislu)“.Pet godina nakon kraja rata, preostalo srpsko stanovništvo je izolovano, smešteno u zaštićene enklave, bez mogućnosti da rade, idu u školu ili putuju bez oružane zaštite. Kosovo je raj za kriminalce i prestonica trgovine drogom i ljudima. OVK, koja ima duge veze i prima pomoć od Al Kaide, pomogla je pobunu u Makedoniji i nastavlja da se bori za svoj cilj „Veliku Albaniju“. Na sve to Zapad okreće glavu uz povremene opšte naznake o storiji uspeha.

Početak rasprave o istorijskim izmišljotinama

Razlog za pominjanje ovih istorijskih izmišljotina, mitova i zanemarivanja – a lista ni na koji način nije iscrpljena - jeste da se pokaže kako je bilo lako i uobičajeno institucionalizovati laži o Srbima kao izabranoj meti i demonizovanom neprijatelju. Neko bi se ponadao da su mediji i mejnstrim intelektualci nešto naučili iz ponovljenih i ponekad neugodnih primera njihove lakovernosti i da će zgodne optužbe za pokvarenost izabrane mete tretirati sa skepticizmom i podvrći pažljivom ispitivanju. To se nije desilo u slučaju opisanih izmišljotina, mitova i sakrivanja, a po našem mišljenju, nije se desilo ni u slučaju suočavanja sa optužbama za srebrenički masakr.

U poglavljima koja slede daćemo prikaz nekih dokaza koji su izneti povodom optužbe za masovna smaknuća, ali ćemo takodje pokušati da dogadjaje u Srebrenici smestimo u odgovarajući istorijski i politički kontekst, što smatramo da je od velikog značaja, ne samo da bi se objasnilo kakva ubijanja su se dogodila u Srebrenici, već takodje i da se objasne politički ulozi koji podupiru naizgled neobjašnjivo povlačenje 28. divizije iz Srebrenice – ostavili su žene i decu na brigu Armiji bosanskih Srba! – i vrlo efikasna kampanja protiv Srba da se podupre optužba za „genocid“. Tribunal, Ujedinjene nacije i mediji su imali važnu i zaslužnu ulogu u ovoj kampanji (videti poglavlja 6-9). Navedeni problemi zahtevaju hitnu analizu i diskusiju. U ovoj knjizi mi se uključujemo u takvu analizu i započinjemo diskusiju.


Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...