MASAKR U SREBRENICI: DOKAZI, KONTEKST, POLITIKA (1)

U izdanju Creative Commons Attribution objavljena je nedavno knjiga pod naslovom Masakr u Srebrenici: dokazi, kontekst, politika (The Srebrenica Massacre:

Evidence, Context, Politics) čiji su autori Phillip Corwin (predgovor), Edward S. Herman, George Bogdanich, Tim Fenton, Jonathan Rooper, George Szamuely, Michael Mandel i Philip Hammond. U desest poglavlja, na oko 300 stranica, analiziraju se različiti aspekti dogadjaja u Srebrenici.

Obim žrtava u Srebrenici i okolini jula 1995. godine bio je pogrešno prikazan u zvaničnim izveštajima vladinih i nevladinih organizacija kao i u vodećim medijima, piše Edvard Herman u zaključku knjige. Tvrdnje da je navodno oko 8.000 bosanskih Muslimana, muškaraca i dečaka, bilo pogubljeno tokom jedne sedmice, da je masakr u Srebrenici bio "jedno od najgorih zverstava" u ratovima u bivšoj Jugoslaviji i "najgori masakr koji se desio u Evropi posle Drugog svetskog rata", nemaju osnovu u raspoloživim dokazima i u suštini su politička konstrukcija, zaključuje, pored ostalog, Herman.


Izgled naslovne strane studije o tragediji u Srebrenici

Objavljujemo, u celini, predgovor Filipa Korvina koji je radio 27 godina u Ujedinjenim nacijama a u vreme dogadja u Srebrenici bio je civilni koordinator misije UN u Bosni i Hercegovini i najviši politički službenik UN u Sarajevu (oprema teksta je redakcijska).

Dokument neprocenjive vrednosti

Jedanestog jula 1995. grad Srebrenica je pao u ruke armije bosanskih Srba. U to vreme sam bio najviši civilni zvaničnik Ujedinjenih nacija u Bosni i Hercegovini. U svojoj knjizi „Sumnjivi mandat“¹ komentarisao sam ovu tragediju. Osim toga, kritikovao sam izobličavanja u izveštavanjima medjunarodne štampe, ne samo o ovom dogadjaju, već o ratovima u bivšoj Jugoslaviji (1992-1995) uopšte. Izrekao sam želju da je trebalo da bude, i da mora biti, više ravnoteže u predstavljanju onoga što se stvarno dogodilo u Srebrenici i u čitavoj bivšoj Jugoslaviji – ako želimo da učimo iz svojih iskustava.

Knjiga Masakr u Srebrenici: dokazi, kontekst, politika koju je izdala Grupa za istraživanje Srebrenice – predstavlja odgovor na moj poziv. Ona predstavlja alternativnu i dobro dokumentovanu analizu srebreničke tragedije i patnji svih konstitutivnih naroda bivše Jugoslavije. To je dokument neprocenjive vrednosti. Naravno, biće onih koji se neće slagati sa pogledom autora. Ali ako hoćemo da otvorimo diskusiju koja je do sada bila zatvorena za sve osim za vernike, ako hoćemo da sprečimo da se slične tragedije ponove, moramo ozbiljno da pristupimo izveštaju koji nam donose blistavi i oštroumni saradnici na ovoj knjizi. Nijedan pošten čitalac neće posumnjati u pouzdanost ovih autora. I nijedan pošten čitalac ne treba da sumnja u značaj onoga što oni imaju da kažu. Čestitam im na kompetenciji i hrabrosti.

Slučajno, imam i lični razlog da pamtim 11.7.1995. jer je to bio ne samo dan kad je Srebrenica pala, već i dan kada je bosanski snajperista pokušao da me ubije dok sam svojim belim vozilom, jasno označenim kao vozilo UN, prelazio Igman na povratku u Sarajevo iz Gornjeg Vakufa, gde sam bio u poseti službenicima UN. Snajper je ciljao naše vozilo dok smo prolazili preko oštrog zavoja ovog uskog planinskog puta i preživeli smo jedino zahvaljujući hrabrim naporima Bruna Šobera, oficira bezbednosti koji je bio moj vozač. Znali smo da je snajperista koji je pucao na nas bio na teritoriji pod kontrolom Bosanske vlade i da je znao ko smo – po trajektoriji projektila, kao i po tome što smo se nekoliko minuta ranije identifikovali na kontrolnom punktu Bosanske armije. Ustvari, snajperista je gadjao vozača jer je znao da će se, ako on izgubi kontrolu, vozilo sa svim putnicima stropoštati niz planinu. U to vreme nisam objavio ovaj dogadjaj jer sam znao da bi ga Bosanska vlada porekla a UN ne bi protestovale, imajući u vidu nedostatak kredibiliteta kod Bosanske vlade. Bosanska vlada smatrala je Ujedinjene nacije svojim neprijateljem.

Neodrživo preterivanje

U godinama nakon pada Srebrenice samo ime grada je postalo sinonim za navode o srpskom genocidu. Pisane su knjige, sačinjavani izveštaji a radio i TV su ispunjavali talase „dokazima“ o ovom zločinu protiv čovečnosti. Savet bezbednosti UN je okupio medjunarodni tribunal u Hagu da „dokaže“ ovu osudu pre sudjenja. Ne bi bilo preterano reći da su neki novinari i ambiciozni političari načinili karijere kao promoteri ove optužbe.

Ali situacija je složenija nego što to pokušavaju da nas ubede PR stručnjaci. Nesumnjvo je bilo ubijanja civila u Srebrenici, kao i u ostalim ratnim zonama. I oni koji su izvršili ova ubistva zaslužuju da budu optuženi i osudjeni. I to je bio gnusan zločin nezavisno od toga da li je ubijeno tri, trideset ili tri stotine nevinih civila. O tome ne može biti diskusije. Istovremeno, činjenice predstavljene u ovoj knjizi daju čvrste argumente da je brojka od osam hiljada ubijenih, kojom se najčešće manipuliše u medjunarodnoj zajednici – neodrživo preterivanje. Tačna brojka je bliže osam stotina.

Činjenica da je toliko izvitoperen broj koji je u pitanju, medjutim, govori da je slučaj politizovan. Mnogo je šokantnija smrt osam hiljada, od smrti osam stotina ljudi.

U ovoj knjizi postoje dokazi o tome da su hiljade Srba bile masakrirane, proterane, mučene, silovane i ponižavane u toku ratova u bivšoj Jugoslaviji. Medjunarodna zajednica nije smatrala za pogodno da publikuje te užase sa onolikim žarom kako je to činila kada je u pitanju bila Srebrenica. Ova jednostavna primedba ne opravdava ono što se dogodilo u Srebrenici, ali predstavlja deo slagalice koja objašnjava bes sa kojim su Srbi napali Srebrenicu. U maju 1995, na primer, samo dva meseca pre pada Srebrenice, hrvatska armija je osvojila Zapadnu Slavoniju i proterala 90 procenata srpske populacije iz ove oblasti. Srbi su u Zapadnoj Slavoniji živeli stotinama godina. Ali medjunarodna zajednica nije rekla ništa povodom ovih proterivanja; u stvari, aplaudirala je hrvatskim akcijama, kao da su srpski civili zaslužili to što im se desilo. Masakriranje Hrvata, ili Bošnjaka, ili kosovskih Albanaca je bio genocid. Masakriranje Srba je smatrano odgovarajućom odmazdom. Jasno, medjunarodna zajednica nije smatrala da treba podići spomenike masakriranim Srbima. Umesto toga, izdala je naloge za hapšenje srpskih vodja.

Ono što se desilo u Srebrenici nije bio jedinstven veliki masakr, već niz veoma krvavih napada i kontranapada koji su trajali tri godine doživevši krešendo 1995. A broj muslimana, ubijenih u poslednjoj bici za Srebrenicu, kako je rekao Đžonatan Ruper, bivši reporter BBC-a, meri se stotinama a ne hiljadama. Štaviše, broj ubijenih muslimana verovatno nije veći od broja Srba koje je u Srebrenici i njenoj okolini u prethodnim godinama ubio Naser Orić sa svojim razbojničkim bandama.

Nasilni raspad Jugoslavije

Dogadjaji u Srebrenici u julu 1995. nisu se dogodili u političkom vakuumu. Ustvari, možda se uopšte ne bi ni dogodili da Jugoslavija nije nasilno rasparčana, protivno volji 45 procenata njenog naroda, Srba. (Srbi su činili 35 procenata stanovništva predratne Bosne). Raspad Jugoslavije je bio u suprotnosti sa poslednjim jugoslovenskim ustavom (1974) koji je davao pravo samoopredeljenja za šest konstitutivnih „nacija“ (Hrvati, Makedonci, Crnogorci, Muslimani, Srbi i Slovenci) i zahtevao da se sve nacije slože kako bi raspad federalne države mogao biti legalan. A, naravno, Srbi se nikad nisu složili. U svojoj knjizi Sumnjivi mandat pišem o pitanju koje mi je postavio jedan bosanski Srbin: „Zašto, nakon što sam pedeset godina živeo kao Jugosloven, treba da mi odjednom kažu da sam manjina u muslimanskoj državi, a da me niko ništa nije pitao?“

Ljudi mogu biti veoma besni kada im se oduzme država.

Danas samo možemo da zamišljamo šta je moglo da se dogodi na Balkanu da je pružena bolja šansa diplomatiji i da NATO nije imao ambiciju, koju je imao, da prodre na istok, sve do granica bivšeg Sovjetskog Saveza, da proširi ono što se tada zvalo „Nova Evropa“. Moguće je, ne sigurno, ali je moguće da bi se kroz izvesno vreme Jugoslavija mirno raspala, verovatno po drugim medjunarodnim granicama. Ali odluka o rasturanju Jugoslavije doneta je na brzinu, od strane manjinskih zajednica unutar Jugoslavije i potpomognuta moćnim silama izvan Jugoslavije, pre svega članica NATO, a najpre od strane novoujedinjenje Nemačke.

Jedna od velikih laži koju smo slušali za vreme ratova u Jugoslaviji bila je ta da je NATO morao da interveniše jer je postojala opasnost od širenja sukoba. Ali nijedna grupa unutar Jugoslavije nije imala ambicija izvan nje - bili su to narodi izvan Jugoslavije koji su imali ambicije unutar nje.

Oslobadjanje sveta za Koka-Kolu

Svet je u opasnosti kada najveća vojna sila u istoriji ima krizu identiteta. Sa krajem Hladnog rata završena je uloga NATO kao odbrambenog saveza. Postojali su oni koji su govorili da NATO treba raspustiti nakon nestanka Sovjetskog Saveza. Ali bilo je takodje i drugih – od kojih su mnogi bili birokrate koji su izvlačili korist iz postojanja takve jedne masivne organizacije – koji su govorili da NATO sada treba koristiti kao oružje za uspostavljanje „demokratije“ širom sveta – drugim rečima, treba da se koristi za promociju globalne ekonomije i oslobadjanje sveta za Koka-Kolu. Četiri od šest konstitutivnih republika bivše Jugoslavije prihvatile su ovaj trenutni prelaz u „demokratiju“. Srbija nije i za to je platila cenu. Ustvari, svi iz bivše Jugoslavije su platili, a Srebrenica je deo te cene.

Post-mortem studije dogadjaja u bivšoj Jugoslaviji, pa i one koje su radile Ujedinjenje nacije, navode nesposobnost medjunarodne zajednice da prepozna „zlo“ kao osnovni uzrok njene nesposobnosti da učini kraj ratovima iz devedesetih na Balkanu. Da nije tako tragična, ova bi samoobmana bila komična. Ratovi nikada nisu vodjeni da bi se uništilo zlo, nezavisno od tvrdnji religioznih zilota. Ratovi su vodjeni iz ekonomskih, političkih, strateških i socijalnih razloga. Ni ratovi na Balkanu devedesetih nisu bili drugačiji. Geopolitika, a ne prvobitni greh je vodila NATO ambicije.

Srbima zabranjeno pamćenje

Postoji jedan komentar opštije prirode koji moram da dam o ratovima u bivšoj Jugoslaviji i on uključuje koncept istorijskog pamćenja. Nekim narodima dozvoljavamo da čuvaju istorijsko sećanje. Dozvoljavamo jevrejskom narodu da pamti Holokaust. I treba da ga pamte. Bila je to strašna tragedija. Ali srpskom narodu ne dozvoljavamo da pamti svoje masakre u II svetskom ratu od strane nacista i njihovih bosanskih i hrvatskih slugu. To ne znači da su svi Hrvati i Bošnjaci bili saradnici nacista; ali hrvatski ustaški režim, koji je uključivao i Bosnu – jeste. I zašto Srbi ne bi bili sumnjičavi i besni kad im je odjednom rečeno da će veliki delovi njihovog naroda postati manjina u novim državama koje će voditi njihove ubice iz II Svetskog rata? Naročito jer ih niko nije ni pitao! Bili bi ludi da se nisu uplašili. Moje pitanje je zašto medjunarodna zajednica ne razume zbunjenost, bes i istorijsko pamćenje Srba?

Da se vratimo vojnim pitanjima. U julu 1995. postalo je jasno da armija bosanskih Srba ne može da i dalje dozvoljava postojanje pet neprijateljskih baza iza svojih linija fronta. Imajte u vidu da ne govorim o humanitarnim problemima, jer nisam nikada i nikada i neću oprostiti masakr nad civilima. Ali bi bilo neodgovorno zanemariti vojni aspekt kampanje u istočnoj Bosni kada se govori o Srebrenici, kao što bi bilo glupo zanemariti istorijski proces koji je doveo do dogadjaja iz jula 1995.

Danas u Bosni postoji kampanja dezinformacija koja je sa telima sahranila i činjenice. Praviti se da su dogadjaji u Srebrenici bili neka vrsta mikrokosmosa znači prihvatiti uprošćeni, „skraćeni“ pogled na istoriju. Jedan izolovani dogadjaj ne objašnjava tako složeni proces kao što je rat. Istorija nije skup smislenih epizoda. Istorija je proces sa više razvodja a da bi se razumela Srebrenica, mora se razumeti razvodje NATO krize identiteta.

Dodvoravanje Americi

Kao deo kampanje dezinformisanja, autori čitavog niza izveštaja o Srebrenici u i van UN, brižljivo su izbegavali da intervjuišu one poznavaoce koji bi rekli ono što oni nisu želeli da čuju. Na primer, autori prvog opsežnog izveštaja UN o Srebrenici, izdatog u jesen 1999. i naslovljenog sa Pad Srebrenice, nikada nisu intervjuisali mene, niti su stavili moju knjigu u svoju kratku bibliografiju, iako sam bio visoki zvaničnik UN u Bosni u vreme preuzimanja Srebrenice. Niti sam ja bio jedini koga su zanemarili ovi sastavljači politički korektne istorije.

U mom slučaju, moja najveća greška je bila u tome što sam se usudio da branim Ujedinjene nacije u vreme kada je trebalo kola da se slome na njima. Vodjstvo Ujedinjenih nacija koje je očajnički pokušavalo da se dodvori Americi, kako bi sprečilo potpuni raspad svetske organizacije, nije sebi moglo da dozvoli luksuz da kritikuje jedinu svetsku supersilu. Amerika, koja je bila beskorisna u Ruandi, u škripcu u Somaliji i frustrirana u bivšoj Jugoslaviji - tražila je žrtveno jagnje. I pošto sam odbio da budem deo mea maxima culpa kampanje Ujedinjenih nacija – bio sam ignorisan. Bilo je i drugih, značajnih intelektualaca koji su bili ignorisani u nizu izveštaja koji su se pojavljivali, „studija“ koje su optuživale UN da nisu prepoznale „zlo“. Ali jednog dana njihova priča, naša priča, mora da se čuje ako ikada budemo hteli da razumemo istoriju Srebrenice, bivše Jugoslavije, Evrope i sveta. Počeci ove neispričane priče, do sada marginalizovane zvaničnim tumačenjima, nalaze se u ovom izveštaju.