STRATIŠTE DEVET HILJADA DUŠA-TAČKA NA KOJOJ JE SVE POČELO

„Kriv je!“, „Kriv je!“, „Kriv je!“, poručili su i Šandoru Kepirou i mađarskom pravosuđu ljudi koji su se 24. jula na beogradskom Trgu republike okupili protestujući protiv oslobađanja Kepiroa od odgovornosti za ubistvo 1.400 građana Novog Sada i uopšte 4.500 Vojvođana, u januaru 1942. godine. Događaj poznat kao „Racija“, niti svi dokazi protiv Kepiroa, nisu bili dovoljni mađarskom sudu da jednog od preostalih pet najtraženijih nacističkih zločinaca osudi i tako dokaže da pravda za žrtve ipak postoji. Nešto ranije, srpska država je konačno, trinaest godina pošto je saznala gde se nalazi Nada Šakić, zapovednica Stare Gradiške, dela sistema ustaškog logora smrti Jasenovac, direktno odgovorna za užasne patnje i smrt daleko većeg broja ljudi (među kojima više hiljada dece), odlučila se da napokon zatraži njeno izručenje. Uzalud – iz Hrvatske je stigao odgovor da je udova Dinka Šakića, još jednog aktera genocida koji je nad Srbima, Jevrejima, Romima, i liberalnim Hrvatima sprovodila ustaška Nezavisna Država Hrvatska, preminula. U miru. Isto kao i Milivoj Ašner, krvnik iz Slavonske Požege, koji je preminuo samo tri dana uoči obeležavanja 70 godina od osnivanja ustaškog logora Jadovno, mesta gde su ustaše planirale da završe sav posao etničkog čišćenja Hrvatske. Neshvatljiva i sramotna neaktivnost države Srbije, koja se godinama bavila samo lovom i izručivanjem svojih građana optuženih pred Haškim tribunalom, još jednom je izvrgla ruglu sam smisao pravde i prirodnu potrebu vlastitog naroda da se pravda za njegove žrtve ipak nekako naplati. Naročito kad su samo par dana nakon obeležavanja strašnog jubileja u Jadovnom, zatražili izručenje Nade Šakić, za koju su znali prethodnih trinaest godina gde je a koja je, eto, u međuvremenu umrla. Uostalom, ta „elita“, ni u Jadovnom nije našla za shodno da zatraži otvaranje svih jama, vađenje i identifikaciju svih žrtava ustaškog terora. A to malo preostalih svedoka tog užasa, kao i svih strahota Drugog svetskog rata, vreme i lične karte gaze. I dok Jevreji neumorno beleže svako ime, svaku cipelu skupljaju, a nacije koje su bile na strani fašista i odgovorne za genocid peru prošlost i izmišljaju svoj antifašizam, Srbija i dalje ne vodi računa o svojim žrtvama.


Posetioci na obeležavanju sedam decenija od osnivanja logora Jadovno

Sedam decenija nakon osnivanja logora Jadovno, prvog gubilišta gde je NDH planirala da završi čudovišan plan etničkog čišćenja Hrvatske, vidljiv je napor da se ovo, iz svesti i pamćenja dugo potiskivano stratište obnovi i prouči. Ipak, još nema volje da se brojne jame bezdanke otvore i žrtve ekshumiraju, pobroje i identifikuju. Svedoke kosi vreme. Istovremeno, neke nove mogućnosti za istraživanje zločina se tek otvaraju. U Italiji, recimo.


Dokumenti kotarskih oblasti u NDH o otpremanju Srba i Jevreja u Gospić
(Arhiv Muzeja genocida Srbije)

70 godina od osnivanja ustaškog logora Jadovno

Nad Šaranovom jamom, velebitskom bezdankom u kojoj je od 11. aprila do 21. avgusta 1941. godine skončalo oko 9.000 duša, na sedamdesetu godišnjicu tog tužnog jubileja, opet se nadvisio spomenik i ovim, i svim drugim stradalnicima logora Jadovno. Mrki stub sa telima koja padaju u ponor i vrište za pomoć. Podigli ga jevrejska i srpska zajednica Hrvatske, Ministarstvo kulture Hrvatske, Udruženje Jadovno i Antifašistički savez Hrvatske, za obeležavanje sedamdeset godina od osnivanja logora Jadovno, preteče Jasenovca, i početka genocida nad Srbima, Jevrejima, Romima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj.


Prošlogodišnji snimak natpisa na drvetu pred jamom



Drvo sa koga je uklonjen natpis 2011.

Uprkos snažnim porukama zvaničnika o osudi zločina i istorijskom pamćenju, jedan natpis u kori drveta pred jamom, na kome je prošle godine pisalo 'Još U jame. 2005.', kaže da će prošlost nastaviti da tišti sve narode čiji su pripadnici ili zločinci bili ovde. Bez obzira na to što je ove godine isti napis odeljan sa drveta. A mirna smrt Milivoja Ašnera, krvnika iz Slavonske Požege, lično odgovornog za više od hiljadu ljudi, negde u pravno uređenoj državi Austriji koja slovi za simbol civilizacije, dokaz je više da ako jedan narod sam ne posegne za pravdom- ona će ostati neispunjena. Tim pre što i sedamdeset godina od zločina, žrtve još leže u dubinama jama, dobrim delom neimenovane (čak se i mnogim jamama ne zna tačno mesto), i tako ugrožene od dvostrukog genocida – zločina i zaborava.


Ustase na delu, slike: Muzej genocida Srbije

Zaboravljeno mesto užasa

„Dvadeset i prvi juli danas slavim kao svoj drugi rođendan“, priča Dane Lukić, penzionisani pukovnik JNA, tokom rata pripadnik Šeste ličke proleterske brigade. „Imao sam 16 godina kada su, baš na taj dan, ustaše došle u selo. Tražili su muškarce, navodno za rad u Nemačkoj. Još nesvestan onoga što se dešavalo, prijavio sam se. Putem, pokupe i moga oca a potom i nekog čobanina koji je čuvao ovce. Bunio sam se zbog oca, ali su me udarali kundakom. Kad su pokupili čobanina, jedan me ustaša kundakom opet odalami i istera iz vozila. Ja hoću nazad, ali mi taj podvikne da pazim ovce, nemoj da sutra, kad se vrate, zafali neka, reče. Bilo je jasno da nema puta u Nemačku i da je taj čoban trampio svoj život za moj. Onda sam se priključio partizanima. Svi ti ljudi su bačeni u jadovinske jame. Koliko znam, moj otac je završio ovde, u Šaranovoj jami. Imao sam ja i posle, tokom borbi, mnogo takvih 'rođendana'. Nisam se štedeo, naročito kad su oni bili s druge strane nišana. Ali samo taj 21. juli obeležim.“


Dane Lukić u Jadovnu 2011.

Dane Lukić hoda kao da mu nije osamdeset i šesta. O onome što je došlo posle rata, veli, jedino se može reći da se ta vlast stidela ili prosto bila voljna da sakrije zločin.

„O tome se ovde nije pričalo. Kad god bi pokušao da o tome saznaš šta, odmah bi se našao pod pritiskom. Većina ustaša se izvukla nekažnjeno. Dolazio sam, ipak, u Jadovno, razgovarao sa ljudima što žive u tih nekoliko kuća. To su ustaške porodice. Znate šta su mi rekli? Kad bi prolazile kolone nesrećnika, nisu smeli da drže ni prozore otvorene, niti stoku u polju, niko nije smeo van. Slušali su, potom, ljude kako zapomažu, ili u samom logoru ili u okolnim jamama. Kad bi pitali same ustaše, ovi bi potom išli na jame da bacaju bombe unutra kako preživeli ne bi smetali svojim zapomaganjem stanovnicima.“


Ustaše na delu, slike: Muzej genocida Srbije

Kao i mnogi drugi koji su preživeli rat, i Dane Lukić je čitav život pokušavao da sazna više. Zvanično se malo moglo čak i onda kada su, dosta iza rata, u Lici gorele pravoslavne crkve sa knjigama rođenih. I tako zanavek nestale mnoge žrtve, iz svih spiskova mogućih. Tako objašnjenje pesnika- zašto jame - dobija sasvim jasan smisao. Kad je svojevremeno, 1972. godine, Branko Cetina, pukovnik JNA i jedan od samo četvorice logoraša koji su iz samog Jadovnog uspeli da pobegnu, održao kod Šaranove jame i na Pagu (tu su bili logori Slana i Metajna, mahom za žene i decu, gde je stradalo 18.000 duša) čas istorije, brzo je bio penzionisan sa nekim smešnim obrazloženjem. Danas će mnogi reći da je to bilo zarad održavanja Jugoslavije, kroz politiku „bratstva i jedinstva“, a zapravo spasavanja Hrvatske od istorijske odgovornosti. Retki će se dosetiti da su i komunisti, zapravo, znali za jadac: kad bi se počelo raspredati klupko zločina, pre ili kasnije došli bi i njihovi na red.


Opelo prilikom obeležavanja sedam decenija od stradanja u Jadovnu

No, ljudska potreba za istinom je jača od svake ideologije ili zabrane. Tako, danas znamo što šta o Jadovnom i onome što se tamo desilo.

Prvi papiri koji se odnose na osnivanje logora, poptisani su već 11. aprila 1941. godine, na drugi dan NDH. Potpisali su ih lično Andrija Artuković, Eugen Kvaternik, Jurica Frković i Juca Rukavina. Eufemizam 'nepoćudnici' bio je svojevrsni cinizam jednog čudovišnog režima koji je u iste uvrstio pre svega Srbe, Jevreje i Rome, ali i Hrvate i sve one koji bi se usprotivili ustaškom režimu. Ubrzo za Jadovnom, sledili su i drugi logori, poput Kerestinca, Kostajnice, Danice... Do Jasenovca. Uspeh te mašinerije smrti istoričar Milan Koljanin je na međunarodnoj konferenciji objasnio činjenicom da je NDH preuzela razrađen činovnički aparat i uređenje Banovine Hrvatske.


Ustase na delu, slike: Muzej genocida Srbije

Sam sistem logora Jadovno i gospićkih logora je obuhvatao nekoliko lokacija: samu poljanu nedaleko od sela Jadovno, gospićku Kaznionicu, gubilište kod Risove Glave, tzv. Ovčaru (imanje jednog srpskog preduzetnika koga su ustaše odmah po osnivanju NDH ubile zajedno sa celom porodicom a imetak, uključujući i tu zgradu, preuzele), zatim Slanu i Metajnu na Pagu, gubilište Stupačinovo i Železničku stanicu Gospić. I 33 jame bezdanke, znane i neznane, idealne za skrivanje tragova velikog zločina.

Đuro Zatezalo, istoričar koji se već godinama bavi Jadovnom, Gospićem, izneo je u radu predstavljenom na međunarodnoj konferenciji o ovom logoru, kako je do sada utvrđeno da je za 123 dana postojanja ovog sistema logora u njemu umoreno 40.123 nevina čoveka (38.010 Srba, 1.998 Jevreja, 88 Hrvata, 11 Slovenaca, 9 Muslimana, 2 Mađara, 2 Čeha, 1 Rus, 1 Rom i 1 Crnogorac). Ovde je, da budemo sasvim precizni, reč samo o neusmnjivo utvrđenim brojkama. Zatezalo je uspeo da ovaj broj rekonstruiše dovijajući se i istražujući i one dokumente gde, na prvi pogled, nikakvih tragova o ovome zločinu nije bilo. Na primer, arhive železnica i popise roba prevoženih u to vreme. Često bi „komad“, „roba“ ili neka reč slična tome, skrivala žive ljude.

Prošle godine je sam Zatezalo ovom autoru rekao da su procene broja žrtava daleko veće, da idu do 55.000, ali i da za maksimalno tačno pobrojavanje treba daleko više rada, više istraživača, ulaska u strane arhive, recimo italijanske vojske ili savezničkih obaveštajnih misija... O značaju ove poslednje grupe izvora, govorio je na konferenciji i otac Jovan Ćulibrk, saradnik muzeja Jad Vašem.

„Posebno značajnu grupu izvora čine oni čiji su autori ili protagonisti Jevreji iz Palestine koji su učestvovali u različitim britanskim misijama, najčešće onim koje je organizovao MI 9, obaveštajno odeljenje specijalizovano za spasavanje oborenih pilota“, tvrdi Ćulibrk. „S obzirom da je u njihov zadatak ulazilo i spasavanje Jevreja koje zateknu na teritorijama na kojima su delovali, oni su obraćali pažnju na stratišta i logore. Iako je samo mali deo savezničkih misija bio prisutan u Jugoslaviji u prve dve godine rata, njihova svedočanstva o 1941. godini i gospićkoj grupi logora su dragocena.“

U ovom logoru je nastradao i kompletan sastav zagrebačkog jevrejskog sportskog društva „Makabi“.

I svedoci i istraživači danas podsećaju na bestijalnost u metodama ubijanja. O toj ekonomiji užasa u kojoj se štedelo na svemu osim na surovosti i patnji žrtava, i u kojoj se sve, od macola i „noževa za neumaranje“ do paoka na točkovima koristilo kao sredstvo mučenja i ubijanja, dalo bi se raspredati do kraja sveta.

A što se jama tiče, još je svojevremeno Milan Bulajić u kapitalnom delu „Ustaški zločini genocida“ objavio dokument koji dokazuje da je ustaški pokret još krajem 30-ih godina prošlog veka, nakon razbijanja terorističkog napada na Velebitu, planirao korišćenje jama za svoje „konačno rešenje“, i u tu svrhu koristio speleologe, geologe, geometre... Zato je Jadovno, uopšte sistem gospićkih logora, važna istorijska vododelnica. Bilo je to mesto ustaškog „konačnog rešenja“, mnogo pre Jasenovca. I pre nacističkih odluka o sudbini Jevreja, u Vanzeeu.




Ustaše na delu, slike: Muzej genocida Srbije

Logor su, konačno, zatvorili Italijani koji su, zgađeni užasnim zločinima, i istovremeno zazirući od ustanka u zaleđu svoje okupacione zone, odlučili da izvrše reokupaciju Like. Ustanak je, ipak, izbio. Kad su zatvorili Jadovno, preostalo je još oko 2.000 zarobljenika koje je italijanska vojska zbrinula (o ulozi italijanskih okupacionih vlasti i vojske i odnosima sa ustašama i uopšte zaraćenim stranama na prostoru Jugoslavije, tokom Drugog svetskog rata, vidi tekst u posebnom odeljku).

Slika Vesne Pusić i čiste ruke sa istorijom

„Nikada neću zaboraviti jednu fotografiju iz albuma svoga oca“, pripovedala je Vesna Pusić, vođa građanskog pokreta Hrvatske i izaslanik hrvatskog predsednika Ive Josipovića, na komemoraciji kod Šaranove jame.

„Nastala je davnih tridesetih, i na njoj je grupa mladića, negde na zimovanju. Svi nasmejani i lepi. Bio je to zagrebački sportski klub kome je pripadao i moj otac. Otac, gledajući preko mog ramena, samo reče: „A onda je jedna polovina krenula da ubija drugu polovinu.“ Vesna Pusić je tako poručila onome delu hrvatske javnosti koji još veruje u priču o patriotizmu, herojstvu i nevinosti ustaša, šta su zapravo oni bili, te da se od istorije ne beži.


Tadić u Jadovnu

Neki govornici, uključujući i srpskog predsednika Borisa Tadić, čiji su deda po majci, Strahinja Kićanović, i njegov brat Dušan Kićanović, bačeni u Šaranovu jamu, jasno su rekli da su koreni dešavanja 90-ih godina - tu. Mnogo koja je izrečena o tome da savremena Hrvatska nije nikla na korenima ustaškog pokreta i ideologije Ante Starčevića, već na temeljima antifašizma iz Drugog svetskog rata. Malo političke dobre volje prema domaćinima koji na polju istorijskog suočavanja imaju daleko teži posao nego bilo koji drugi balkanski narod. I koji tek treba da ispune obećanje dato prošle godine: da se sva stratišta dostojno obeleže. Prošle se godine na to obavezao lično hrvatski predsednik, ove godine ministar kulture Jasen Mesić i Vesna Pusić. Što bi trebalo da znači da će, verovatno, logori u Slanoj i Metajni na Pagu, danas pretvoreni u lepa letovališta koja se reklamiraju u svetu, biti jasno obeleženi i otvoreni samo kao memorijalni centri a ne kupališta.

Sprovodjenje srpskih seljaka u logor (Muzej genocida Srbije)

Predsednik Srbije Boris Tadić, takođe je insistirao na uspostavljanju politike i kulture sećanja. „Moramo stvarati politiku koja će svest o zločinima uvek držati pred našim očima, kako se oni ne bi ponovili. To mora biti obaveza svake države nastale na teritoriji bivše Jugoslavije. I u tome, moramo pomoći jedni drugima. Srbija i Hrvatska imaju odgovornost prema generacijama koje dolaze, i obavezu prema žrtvama. Takođe, Srbi i Hrvati jednom moraju, kao Francuzi i Nemci, da stave tačku na taj rat i prošlost. Bez sećanja, to se ne može.“

Sve od reda tačno. Jevrejsko iskustvo to dokazuje, reče Makab Kerase, sekretar Svetske Unije Makabi:

„Mi Jevreji imamo dva pravila. Prvo - nikad ne zaboraviti. A drugo, šta god da čovek hoće da uništi, ne može, ako je to nešto dobro. U Zagrebu 1941. godine ceo klub Makabi je ubijen. Danas, Unija Makabi ima oko 400.000 članova.“

Baš zato, jedno pitanje ostaje da visi, a javno ga je izgovorio Dušan Bastašić, istoričar i predsednik Udruženja Jadovno – kada će jame biti otvorene, tela identifikovana i sahranjena?

„Od 33 jadovinske jame, ja ne znam gde se nalaze 22“, kaže za Balkanmagazin Bastašić. „Jedini ko danas zna pozicije jama je Đuro Zatezalo, čovek u osamdesetim godinama. Katkad me vodi u obilazak. Zato je vreme naš veliki protivnik. Pri svemu, još nema volje da se jame otvore. Pokušavamo da dobijemo nekakvu političku podršku, ali slabo ide.“ Bastašić, naravno, ne misli samo na Hrvatsku već i na Srbiju, BiH... Što se Srbije tiče, slično govore i predstavnici raznih udruženja Srba iz Hrvatske koji traže imovinu – politička nomenklatura u Srbiji, vele, gleda neblagonaklono na njihove zahteve, uz redovno objašnjenje da takve akcije kvare dobrosusedske odnose sa Hrvatskom. Dobrih novosti, ipak, ima: stanovnici Perušića, naselja u Lici, konačno su dobili pozitivan odgovor hrvatskih vlasti da će tri jame u kojima su ostaci njihovih najmilijih, biti ekshumirane, zbog izgradnje hidroelektrane Senj 2.


Ustaše plajčkaju zarobljene ljude

Dušan Bastašić upravo na ovom pitanju odgovara svima koji su smatrali da je pomalo neumesno priznati italijanskoj okupacionoj vojsci zaslugu za zatvaranje Jadovna:

„Da se Italijani i Jevreji nisu uključili u ovo i izvršili pritisak, ni ovog obeležavanja niti spomenika ovde ne bi bilo. Nas Srbe u ovome niko ne uvažava.“

To je, nažalost, tačno. Čak se ni država Srbija ne bavi dovoljno onima koji su ubijali njene građane i njen narod. Da je drugačije, Milivoj Ašner bi umro u zatvoru a ne u svojoj kući. Ima li, ako već govori o politici i kulturi sećanja prema zločinima, pravo naš predsednik da 'Oluju' prećuti makar kao genocidnu nameru, odgovarajući na pitanje jednog hrvatskog novinara, iako konvencija o genocidu ima i odeljak koji se odnosi na masovno proterivanje etničkih grupa? A ako je išta dokaz da nam fali kultura sećanja, to su i „Oluja“, i Jadovno.

O jamama, motelima i sećanju

Na putu kroz Ličko polje, desno od autoputa ka Jadranu, u šumarku, nalazi se tzv. Macolina jama. Ime je dobila po ustaši Stipi Markoviću Macoli. A on nadimak po oružju kojim je dotičnu jamu napunio leševima – macoli. Zanimljivo je da je mnogo kasnije unuk ovog zločinca otvorio motel na putu Plitvice –Udbine i nazvao ga po dedi – „Macola“. Krajiški Srbi kažu da je ovaj motel omiljeno odmorište mogih Srba koji putuju na dalmatinsku obalu.

O RELATIVNOSTI ISTORIJE

U julu 1941. godine, Šesti puk bersaljera italijanske vojske, deo divizije „Sassari“, krenuo je iz okoline Rijeke u Gračac, da tamo zauzme položaje. Putovali su vozom, pa su zato prošli kroz Gospić. Tom prilikom, pripadnici ove jedinice su se prvi put susreli sa ustašama. Ubrzo potom, stigli su u Gračac. Odabravši polje na obodu grada, Italijani su počeli da postavljaju šatore. Posao je išao teško, jer su kočići za šatore često propadali u zemlju. Kad su italijanski vojnici malo bolje pogledali, shvatili su da se ispod tankog sloja zemlje nalaze na stotine leševa civila. Bila su to tela Srba iz okoline Gračaca i cele Like, civli, starci, žene, deca, koje su ustaše pobile. Italijani su bili šokirani. Sledećih dana i noći, tišinu malog mesta prekidali su krici koji su dolazili iz osnovne škole gde se nalazio glavni štab ustaša za Gračac. Posle nekoliko noći, grupa Italijana je sama odlučila da reaguje – opkolili su školu, i naterali iznenađenog komandanta ustaša da im preda zarobljenike. Zarobljenici su bile devojke, Srpkinje, starosti od 15 do 20 godina. Ustaše su se sutradan žalile njihovom komandantu, ali je on kratko odgovorio da su vojnici delovali po njegovom naređenju (iako o akciji ništa nije znao). Jedan od Italijana bio je i, tada mladi potporučnik, Ajmone Finestra, danas senator italijanskog parlamenta. Njegova sećanja, kao i mnoštvo dokumenata iz italijanskih arhiva o ratu na području Dalmacije i Like, obradila je i izdala Radmila Mila Mihajlović, novinar svetskog servisa italijanske televizije RAI. Mila Mihajlović je ova saznanja predstavila u radu na pomenutoj međunarodnoj konferenciji o Jadovnom. Oboje su prisustvovali komemoraciji kod Šaranove jame. Ovaj rad i još neki predstavljeni na konferenciji, otvorili su pitanje nekih drugih istina o tom ratu za koje je vreme moralo proteći da bi se o njima govorilo. Ali i o smislu istorijskog revizionizma.


Ustaše: dok prvi ustaša nožem počinje da ubija žrtvu, drugi drži posudu
da prikupi krv žrtve

Istina o svakom ratu krije se između redova zvaničnih istorija, u sudbinama malih ljudi, podjednako kao i u knjižurinama koje se posle pišu a prate opštu sliku sukoba. Ona prva istina puna je detalja koji često iznenađuju i kažu da nema podele na crno i belo. Ova druga, koja pripada naučnicima, često je lišena tih dragocenih senčenja.

Govoreći o zločinima ustaša, valja znati da su njihove žrtve često spasavali najpre Hrvati koji bi sačekali da ustaše odu. Brojni Srbi i Jevreji su preživeli zahvaljujući komšijama Muslimanima, uopšte, svakome ko je mogao nešto učiniti i, pre svega – smeo. Jer, ustaše nisu imale milosti ni prema kome ko se sa njihovim viđenjem rata za slobodu nije slagao, bez obzira na naciju i veru. Istorijski je, i naš nacionalni bezobrazluk, glupost i skandal što jedna Dijana Budisavljević, spasiteljka 10.000 srpske dece iz ustaških gubilišta, još nema ni sokak u bilo kom mestu u Srbiji a kamo li spomenik. Za razliku od, recimo, muzičara Milana Mladenovića. Ukratko, istorija ume da iznenadi. Ovo važi i za ulogu Italijana, pa i Nemaca, u Dalmaciji i Lici. Ovde ćemo se pozabaviti samo Italijanima.

Italija je posle Prvog svetskog rata dobila delove istočne jadranske obale na upravu. Ubrzo po okončanju toga rata, u Italiji vlast preuzimaju fašisti, što je činjenica od važnosti i za ovu temu. Na istoričarima je, naime, da tek obave posao u istraživanju ponašanja italijanskih fašista prema domaćem stanovništvu kako u periodu između dva svetska rata, tako i tokom italijanske okupacije ovog područja. Jer, kao što je bilo dobrih poteza italijanske uprave, tako je bilo i zločina prema domaćem življu. Isto važi i za zločine protiv italijanskog stanovništva, koji su došli posle.

Izbijanje Drugog svetskog rata je znatno usložilo situaciju na ovom terenu. Ubrzo po stvaranju NDH, italijanske vlasti su se suočile sa velikim problemom. Ustaški stravični zločini su sa jedne strane užasnuli same italijanske vojnike, a sa druge srpsko stanovništvo doveli u jedino moguće stanje – pobunu protiv zverstava. Istovremeno, česte diverzije i prepadi koje su vršili partizani držali su stalnu napetost na toj teritoriji. Vrlo brzo, italijanski vojnici su bili primorani da sami rešavaju situaciju na svom terenu, često suprotno naređenjima iz Rima. Mila Mihajlović kaže za Balkanmagazin da se italijanska vojska nije bojala ustanka:

„Bila je to moćna regularna vojna sila. S druge strane, Srbi ustanici su bili prijatelji italijanske vojske. Maja 1941. godine prikupljeno je 100.000 potpisa Srba koji su, po raspadu Kraljevine Jugoslavije, tražili pripajanje Like Italiji. Na žalost, ta dokumentacija je kasno stigla Musoliniju u kabinet. Takođe, ustanak Srba je počeo krajem juna te godine, dakle mnogo pre italijanske reokupacije Like. Šta više, istalijanska vojska sve do septembra te godine nije smela da se meša u sukob.“

NDH je, naime, bila nemačka tvorevina i, iako uperena protiv Italije, Italija je morala da poštuje to savezništvo. Ubrzo su hrvatska regularna vojska i ustaše bili do nogu potučeni. Takođe, tvrde Ajmone Finestra i Mila Mihajlović, italijanska vojska na terenu je počela da se oglušuje o naredbe iz Rima kad su se odnosile na ponašanje prema ustašama i lokalnom stanovništvu.

„Vojni vrh je na terenu izdavao naređenja suprotna onima iz Rima. To je išlo toliko daleko da su italijanski generali ministarstvu odbrane u Rimu zapretili pobunom“, kaže Mila Mihajlović. Dešavalo se i suprotno: da Rim javno priča jedno, a da ispod žita uradi sasvim drugo. Tako se desilo da su u julu 1941. godine, Italijani spasili oko 300 Jevreja koje su u Gračacu pokupili u svoje kamione i prevezli u Split iako su, prema dogovoru sa Nemcima, bili obavezni da granicu svoje okupacione zone zatvore za Jevreje i Srbe. Prema dokumentima, italijanske vlasti su na tom području spasile više hiljada Jevreja od istrebljenja. Broj spasenih Srba se nigde eksplicitno ne navodi, ali je jasno da je reč o velikom broju ljudi. Taj broj se povećao od trenutka reokupacije Like.

„Hrvatska vojska je ličkim ustankom bila toliko potučena i u rasulu, da je Nemačka morala da interveniše i zatraži od Italije da zavede red na svojoj okupacionoj teritoriji“, podseća Mila Mihajlović, upućujući na dokumente Generalštaba italijanske vojske u istorijskom arhivu (Koverta 568, divizija Sasari, paragraf Knin, V.P. 86, redovni dnevnik, 29. avgust 1941. godine). „Pavelić je to morao da prihvati a Italijani su jedva dočekali. Septembra 1941. godine, preuzeli su vlast sve do demarkacione linije sa nemačkom teritorijom i na tom prostoru zabranili ustašama pristup i boravak. Domobrane su stavili pod kontrolu a Srbima garantovali vraćanje vlasništva i miran život.“

Ono što su odmah učinili je da su zatvorili Slanu i Metajnu na Pagu, ostatke žrtava spalili i sahranili (tamo je kamenjar), a potom i ceo logor Jadovno. Neki logoraši ipak nisu imali sreće: ustaše su ih na vreme otpravile na druga gubilišta, sve do Jasenovca. Ipak, Italijani su uspeli da odavde izvuku oko 2.000 nesrećnika.

Zanimljivo je tumačenje koje daju Ajmone Finestra i Mila Mihajlović u vezi sa saradnjom sa lokalnim Srbima. Naime, na reokupiranoj teritoriji, zbog čestih upada ustaša i borbi sa partizanima, italijanske vlasti su organizovale lokalno stanovništvo u jedinice čiji je zadatak bio da štite svoja naselja. Formalno, bili su deo 22. pravoslavnog bataljona italijanske vojske, sastavljenog od 4. i 5. „antikomunističke čete dobrovoljaca“. Jedina veza sa italijanskom vojskom bio je komandir, Italijan. U petoj četi to je bio lično Ajmone Finestra, do kapitulacije Italije, 8. septembra 1943. godine.

Ovo nikoga ne treba da iznenadi niti opravda pogrešna tumačenja: Srbi fašisti nisu bili, ovakav odnos je bio nužnost za obe strane. Za Srbe, to je bio način da se preživi genocid. Za Italijane, nesumnjivo put da se usprotstave užasu kome su prisustvovali ali i da ostvare jednu strateški važnu vezu: vezu sa zapadnim silama antifašističke koalicije.

„Italijanska vojska je htela da preko četnika ostvari vezu sa zapadnim saveznicima“, kaže istoričar Mile Bjelajac.

Mila Mihajlović (pa i Ajmone Finestra) kaže da na teritoriji pod italijanskom okupacijom nije bilo dozvoljeno postojanje bilo koje druge vojne sile osim italijanske vojske, te da nije bilo bliskih odnosa sa četnicima Draže Mihajlovića.

„Četnici u NDH su bili regularni pripadnici Kraljevske vojske pod komandom generala Mihajlovića i, po Finestrinom svedočenju, nisu imali bilo kakve kontakte sa Italijanima. Bar ne na prostorima na kojima je on boravio“, kaže Mila Mihajlović. „Isto tako, na teritoriji NDH bili su i nezavisni četnici, formalno izvan jurisdikcije i komande Kraljevske vojske, pod komandom Momčila Đujića. Ni oni nisu imali ikakve veze sa italijanskom vojskom, sem što su bili zahvallni Italijanima za spas hiljada srpskog stanovništva.“

Ipak, mnogi istoričari će ovo demantovati u pogledu veza sa četnicima Momčila Đujića: veza je bilo. I sam Finestra pripoveda da su njegove saborce u par navrata spasili upravo „nezavisni“ četnici.

Naravno, ni partizani niti ustaše nisu zaboravili Italijanima ništa. Ajmone Finestra tvrdi da su hiljade Italijana civila iz Dalmacije to platili 1943. i dalje, posle 1945. godine, u dva talasa zločina kojima su bili izloženi. I da su posle 1943. godine, u redove partizana ušli ustaše. To dokazuje podatkom da su više hiljada dalmatinskih Italijana u tom periodu završili u – jamama (fojbama, na italijanskom) ili prosto bili ubijani na način koji su ustaše koristile.

Ovo je već tema koja se godinama unazad vrti u italijanskoj javnosti. I otvara put vrlo sumnjivom revizioniranju istorije. Jer, nije lako nositi pečat vojnika Musolinijeve vojske, bez obzira na broj spasenih Jevreja ili Srba, i činjenice da su u ono doba postojale razlike između italijanskog fašizma i nemačkog nacizma. Pokušaji revidiranja istorije u Italiji postoje već niz godina. Slično je i u Nemačkoj. Razlika je u tome što Italijani imaju prostora da ukažu na mnogo šta što stvarno odstupa od uobičajene slike rata, između ostalog i na spasavanje Srba ili mekši odnos prema Jevrejima, a sa Nemcima to nije slučaj.

Naravno, to nikako ne znači da su svedočenja poput sećanja Ajmonea Finestre revizionizam već novo polje istraživanja i utvrđivanja činjenica. Dosadašnji rezultati istoriografskih istraživanja pokazuju da su zločini nad italijanskim življem u Dalmaciji bili odgovor na prethodne zločine italijanskih fašista u ovoj oblasti. Takođe, ne treba sumnjati ni u to da su nove vlasti u Jugoslaviji odlučile da kažnjavaju one koji su se borili protiv njih. A nesumnjivo, bilo je tu i prostog revanšizma prema civilima.

Ipak, ovo je teren koji traži duboke i svestrane istorijske analize i otvaranje novih dosijea u arhivama sa dokumentima iz tog doba. Kao i celi Drugi svetski rat. Jasno je da sa ovakvim svedočenjima i istraživači genocida u NDH imaju novu priliku da saznaju što šta o zločinu. Kao i to da će otvaranje novih (starih) dokumenata baciti novo svetlo na Drugi svetski rat i da će, kako to u istoriji često biva, otvoriti i dodatna pitanja.